Никола Асановић (1954–2015)
Никола Баћевић
ОПОРУКА НА САМРТНИЧКОЈ ПОСТЕЉИ
Рођен је 1954. године у Зубцима, у општини Требиње. Дипломирао је на
Педагошкој академији у Никшићу 1975. године и стекао звање наставника српско –
хрватског језика и књижевности, а затим студирао књижевност на Филолошком
факултету у Београду. Предавао је срспски језик и књижевност у билећким основним
школама 28 година. Такође је дипломирао на Дефектолошком факултету у Београду
1986. године и стекао звање специјалног психолога и педагога. Био је при завршетку
постдиломских студија, смјер књижевност,на Филозофском факултету у Источном
Сарајеву, а тема магистарског рада била је Уређивачка концепција Часописа „Нова
Зора“. Пет година активно се бавио новинарством и публицистиком: Јавност, Политика, Интервју, Херцеговац, Илустрована политика… Укуно дјело Николе Асановића било је у служби образовања,науке и умјетности, на опште добро његовог рода.
Васпитаван и образован у дјетињству на епској и лирској народној пјесми, а
касније у школи, и на факултету на бираној литератури из области науке и умјетности.
Ако се овоме дода да је и у гену имао склоности према ономе чиме се бавио, онда није
ни чудно што је достигао значајне висине које му сви признају.
Велики прегалац и сјајан зналац, кабинетски и теренски радник на пољу
културе у склопу “Просвјетиног“ програма, како у Билећи, тако у Републици Српској,
Србији, Црној Гори, а стигао је и до Беча, Париза, Цириха и Торонта да шири српску
културу, на српској традицији, која ће нам помоћи да, како је говорио, у борби против
пошасти која нас је задесила – општој глобализацији, опстанемо и не заборавимо ко
смо и шта смо.
Године 1990. радио је на обнављању „Просвјете“ у Билећи, био је њен предсједник, потпредсједник Главног одбора СПКД „Просвјета“ Републике Српске,
потпредсједник Удружења српских домаћина које дјелује у свим српским земљама и
у чијим је програмским активностима заступљена српска традиција, насљедство,
култура.
Био је организатор и режисер културних програма у Билећи и шире. У оквиру
„Просвјете“ у Билећи био је уредник издавачке дјелатности. Уредио је,или приредио,
више од четрдесет књига. Нарочито треба истаћи његове монографије Кроз источну
Херцеговину и Билећа над извором Трбишњице, које су од читалаца оцијењене
највећом оцјеном. Писао је књижевнокритичке приказе, књижевне расправе и рецен-
зије, од којих је педесетак публиковано у различитим гласилима.
Но, круном свога рада сматрао је организовање, заједно са књижевником
Радославом Братићем, Ћоровићевих сусрета писца „Српска проза данас“ и покретање часописа за књижевност и културу „Нова Зора“, која се сматра насљедницом Шантићеве „Зоре“. Био је секретар њене редакције, интелектуално и емотивно веома везан
за њу. Неизмјерно се радовао новим бројевима и промовисао их са својим сарадницим широм Републике Српске,Србије и Црне Горе. Четрдесет и један број „Нове
Зоре“, укупно око двадесет хиљада страница. Колико уложеног знања и труда главног
уредника Радослава Братића и секретара Редакције Николе Асановића.
Поносан на све оно што је учинио за српску науку и културу на самртничкој
постељи, оставио је опоруку.
Тешко болестан, позва ме Никола телефоном. Једва говори. “Дођи код мене!
Одмах!“ Улазим у собу. Лежи у постељи, пружа ми руку. “Сједи“! Поче: Пријатељу
мој, друже и сарадниче, видиш и све знаш. Болестан сам и то тешко. Рана је непреболна. Још храбрим породицу и дајем јој наду. Чувајте „Просвјету“, Ћоровићеве
сусрете писаца и „Нову зору“. Једна суза сктрља се с лица. И мени очи засузише.
Изађох без ријечи утјехе.
Остави нам Никола Асановић завјет у аманет, што „Просвјети“ и Уредништву
„Нове Зоре“, у потешкоћама свих врста, даје снагу да истрају на путу својих програмских опредјељења.
