Питам се шта је са ликовима књига које нико не чита?
Да ли се држе заједно или свако на своју страну скита?
Иду ли на спавање, када се буде, да ли зубе перу,…
или је све на чекању, како би мајстори рекли “на леру“.

Да ли се некад ликови из таквих прича љуте,
што временом листови пожуте?
И да ли се осећају да су можда они криви?
Кад корица књиге на полици посиви?

Бринем се, шта раде када их нешто заболи?
Да ли могу из прича изаћи ако их тамо нико не воли?
Да ли заврше школе, иду на посао, остаре и оседе,
или су увек исти док чекају да их читалац у живот уведе?

Кад помислим тако онда ми је лакше.
Па се брзо спремим и одем код Јакше.
Његов деда има много различитих књига.
Али њега за ликове и није баш брига.

А ја бих да читамо све више и више.
Сваки лик, из сваке приче, да живи и дише.
И да знају да нису сами и без разлога ту.
Јер једном су створени да вечно буде машту.