Ненад Јеро Раденковић
ЗАВИЧАЈ СУНЦА
До твога прага довео ме месец
Уместо шећера и воде
Узех камен и пресну кишницу
И постадох део твојих стена
Постадох суза твоје реке
И сада када сам твој камен
Сада када сам твоја суза
Угради ме у своје плочнике и зидине
И пусти да ти канем из ока
Низ љуте стране и литице
Немог Леутара
Пут до тебе долази с´ неба
А повратка нема
Као што нема ни грома
Који се над тобом није сломио
И као дете у крилу мајке исплакао
Ти си недовршена песма и молитва
Ћерка древне Грачанице
Урезана у кору високих платана
Колико сам дубље силазио у земљу
Толико си се ти ближио небу
Порто раја – завичају сунца
Колевко и гробнице несрећних љубави
Када коначно горе стигнеш
Погледај на моју проклету равницу
И песников гроб у меандрима Ибра
Закопаном надом новога рођења
У души од трња и леденог иња
Жалићу за сунцем вечнога Требиња.
ОДВИКАВАЊЕ ОД ГОСПОДА
Ваљевској Грачаници
Ваљевској Грачаници
Побили смо коље у брегове изнад твојих уста
И призвали кобну воду за твоју и нашу главу
Више ти се суза низ крстове слило
Него што је воде уз зидове успузало
Пре смо се ми сетили да те удавимо
Него што је ико пожелео да те гради
Давили смо те плански, без журбе
Икону по икону, камен по камен, ред по ред
Давили смо те на очиглед света и несвета
На очиглед чувара и рукоположеника
Не би ми удавили тебе
Да предходно нису удавили нас.
Нико тако бездушно не дави као дављеник
Он обично најближег повуче ка дну
Обезглављени оправдасмо такву неминовност
Колико више тонемо, све мање се кајемо
Помајко моја, мокрих крила
Још си на Земљи али без неба
Са твојих лукова гракћу црне рибе
И црне се зоре испод звона мресте
Знам да ћеш се опет указати цела
У безбедну плавет високо се пропни
Далеко од своје погубљене деце
Да не гледам како на нас јадне гледаш.
П.С.: Разградисмо гнездо Арханђела
Касно је за преумљење
Заслужисмо над клетвама клетву
Да нас скупа три пут Милостиви пљуне