Бранко Радичевић (1824–1853)
Ненад Грујичић
СЛАВНИ ПЕСНИК СРПСКОГ РОМАНТИЗМА
Алексије Радичевић, потоњи Бранко, славни песник српског романтизма, био
је савременик неких европских писаца (Виктор Иго, Лав Толстој) по делимичном
преклапању њихових календара у животима различите дужине. Бранко је први
модерни српски лиричар, Орфеј наше поезије. Земно умире са навршених двадесет
девет година. Његова песма „Кад млидија’ умрети“ комплементарна је, на пример,
Гетеовој „Маријенбадској елегији“. Гете живи дуже од Бранка скоро пола века. Е, да
је Бранко доживео Гетеове осамдесет три годинe. Радичевићева поезија се, затим,
може поредити и са осећањима код Љермонтова и Китса, младих светских песника,
руског и енглеског, који су такође прерано отишли, први у двадесет седмој, а други у
двадесет шестој.
Поводом једне раније веома округле Бранкове годишњице, Исидора Секулић
саставила је писмо упућено Радичевићу, песнику, као своме (над)савременику, брату,
пријатељу, па и фиктивном емотивном партнеру: „Драги и болно помињани Бранко
– И сада још покадшто, иако по лепим законима природним о смрти и равнотежи не
би никако више могао постојати на земљи, и сада покашто, са твојом књигом на
колену, запитам горко: Како је могао тако брзо нестати, како је смео тако брзо
нестати? Судбина, твоја судбина је борца, јуришних предњака, оних који су боговима
нарочито мили.“
Борислав Михајловић Михиз на ту тему каже „Уједињена омладина српска
која је у свом крилу одгајила и Змаја и Ђуру Јакшића и Лазу Костића, прихватила је
својски и срдачно и Бранка. Многобројне његове песме почињу да се певају, силазе
у народ, у популарне лире, у пречанске прославе, академије, лумперајке. Бранко
постаје народни песник.“
И, певан је Бранко у свом народу, његова је поезија пре свега из тог зденца, а
онда умивена индивидуалним талентом – без премца. И, да је зато таква, надвремено
жива, оригинална и другачија. Изведба таквог песничког пута је неповратна, а мера
талента другима недохватна. Некима се данас чини да могу писати као Бранко, и то
лако, као – то није проблем; па, нека покушају, само да припазе да им стих не оде у
гобленску раван, у римоване натписе на оним старим крпеним домаћицама изнад
шпорета. Неки су покушали па нису остали у времену.
Бранкова поезија, ко ја не наилази на симпатије Јована Стерије Поповића, Светозара Милетића, Људевита Штура и других, беше жестоко нападана и потцењивана.
Али Ђура Даничић каже: „Ја мислим да до данас није ни један учени Србин овако
пјевао као овај Радичевић.“ А за тим до да је: „Истина, још их је мало, врло мало, који овако мисле и раде као овај Радичевић, али не бој се мало стадо, јер би воља Оца
небескога да ти дâ царство.“
Песник неокласициста, Јован Стерија Поповић, не прихвата њему туђ и нејасан свет романтичарске поезије: „Поезија детињасте несташности, не покривене похотљивости, неразборите самопоузданости, бестидне грубости, крајњега не знанства
о људима и стварима.“ Овом препотентном удару на Бранкову поезију, као и сличним
нападима Светозара Милетића, одговара Јован Ђорђевић, иначе добар Милетићев
пријашин: „Ви нисте разумели племениту резигнацију певца, који упркос свим хулама и мракозборцима, свим мржњама и гоњењима, изложен за истину слободу и правду, у крваву борбу ступио…’’. У Загребу, Станко Враз је са симпатијама попратио
Бранкове песме хвалећи његов „поетични дух“ и „чист, точан народни језик“. Бранко је 1847. године послао Вразу осамдесет својих књига да их овај „распача у
Хрватској“.
После Бранкове смрти, Јаков Игњатовић 1857 године пише: „Читајући Бранкове лиричне песме, сваки је увидети могао да тек са својим сопственим чувством и
кројем може Србин у песничкој струци што савршеније произвести. У њему је дух
српски као Феникс васкресао. Младеж српска, његовом лиром одушевљена, на њега
се угледала.“ Он истиче да српска критика „није ни приправна била за достојно примљење једног Бранка“. Као сваки прави песник, Бранко је трпео жестоке ударце, имао
је приправан одговор Људевиту Штуру.
Бранко Радичевић је, дакле, песник промене и иновантних решења, весник будућих токова српске поезије, са ауром апсолутног талента, оригиналним печатом игре
у језику, моћима да се искује нова слика са синестезијским ударима и никад виђеном
температу ром српске лексике. То је стражиловски видовити ерос, светлосни замах песнич ког маштаријума, момачки шарм олујног бруја стихова што се уливају један у
други као поток у реку, она у море.
Као рођеног песника, Бранка је стрело вито озрачио и бечки контекст, друговање с Даничићем, Мином и Вуком, са младим интелектуалцима из свих српских и
словенских крајева. Бранко Радичевић је рођени песник. Лаза Костић Бранкову јектичку врућицу мери дометима најбољих песама. Попут медицинског научника, доказује да се при „туберкулозној“ температури пише најбоља поезија. Много година
касније, Данило Киш је рекао: „Болест, знате, може да истанча слух и да доведе таленат до савршенства, јер у питању је заправо неки поремећај сензибилитета, који даје најчудније резултате.“
Каква је то поезија Бранка Радичевића? Она синтетише народ не песме, естетику класицизма и манифестну снагу романтизма. „Нема један Бранко, него их има
тројица“, открио је Милан Кашанин у изврсном есеју „Између орла и вука“. Бранко
је написао свега педесет четири лирске и седам епских песама, те два одломка епских
песама. Остало је двадесет осам писама и један одговор на критику. До данас је састављено око стотину музичких композиција на Бранкове стихове.
Од 1835. до 1841. године, Бранко је похађао чувену Карловачку гимназију, што
ће оставити најдубље трагове у његовом стваралаштву. Он је најпознатији
Карловчанин, а да притом није рођен у Сремским Карловцима, већ у Броду на сави
(1824). Из „убавог места“ подно Фрушке горе одлази у сиви Темишвар где од 1841. до 1843. године учи мудрољубије (филозофију) и ту почиње да пише стихове везане
за карловачке дане и успомене. У Темишвару је написао прву песму на српском
језику, „Девојка на студенцу’“. Ту му умире брат Стеван који је шест година провео
с њим у незаборавној Карловачкој гимназији. У Бечу, пак, 1843. године, по очевој
жељи, уписује права која није волео, па се посвећује књижевности. Разболевши се у
овом граду, 1850. године уписује медицину верујући да ће тако сам себи помоћи.
Међутим, земно умире 1853. године не завршивши студије. С почетка понеко,
а потом четврт века нико не обилази Бранков гроб у Бечу. Пада заборав на богомданог
песника. Тек из другог покушаја, три децениије после смрти, успева пренос земних
Бранкових остака из Беча на Стражилово. То беше дотад невиђена акција и свечаност
о којој говоре и пишу сви српски крајеви, и дају своје прилоге, али се оглашава и
европска, енглеска на пример штампа која говори о највећем песнику српског народа,
којем се не испунише две велике жеље: да оде на Косово и напише велики епос, и да
у Италији почне да учи сликарство за које је имао дара.
О његовом школовању у Карловцима доста је, по речима Теодоре Петровић,
значајне списатељице и славне професорице Карловачкје гимназије, „измишљено и
удешено према потребама“. Са око четири хиљаде становника, у то време Карловци
су били изузетно лепо и живописно место, најимућнија варош у источном делу Срема
и, уза све то, значајан културни и духовни центар. У младе јесени почињале су бербе
грожђа богатих мештана. Готово сва домаћинства имала су велике винограде.
Карловци су били динамични, пуни живота, рада и весеља. Ориле су се песме,
прскали бећарци, чистиле дрвене каце и бурад, припремали лагуми и подруми,
износиле пресе за цеђење грожђа. Са свих страна, живот је бујао и надирао пуним
плућима. Али, то је и место где су рукоположена двадесет два српска патријарха и
митрополита.
Заједно с млађим братом Стеваном, Алексије Радичевић уписује Карловачку
гимназију 7. октобра 1835. године. Тада су Карловци изгледали другачије: још нису
постојале велике зграде на данашњем тргу што носи песниково име. Зграда гимназије
у којој се Бранко школовао била је ониска и веома скромна. Пре Бранка у гимназији
се школовало четрдесет пет генерација. Ова угледна културна установа основана је
1. новембра 1792. године. У њу су долазили ђаци из Баната, Бачке, Лике, Босне,
Славоније, Пеште и других крајева.
Бранко је био одличан ђак, „најодличнији“, како се говорило тада. У рубрици
за владање код Бранка стоји, осим “classus primae” и “censor inventutis”, што је била
реткост, чак, нека врста почасти. Никад није био кажњаван, нити батинан. Недељом
је певао у цркви. Своја духовна узнесења понајбоље је показао у песми „Молитва“,
која је образац кристално чисте побожности у слављењу Творевине Божје.
Као врсни познавалац немачког, своје прве литерарне радове, боље рећи
школске саставе у гимназији Бранко је писао на том језику. Ти стихови већ тада, у
ђачкој клупи, говоре о песничком таленту какав се ретко рађа. Ево фрагмента у
преводу Милана Кашанина: „Збогом, Дунаве, реко лепа, која ноге овог слатког места
запљускујеш сребрним таласом! Збогом, о реко, у чијим сам валовима често
расхлађивао жар свог тела и често се, брзином муње, преко чистоте твог зрцала
клизио у чуну“.
Зашто су Сремски Карловци са свега неколико хиљада становника у
осамнаестом и деветнаестом веку били толико значајни? Могло би се то подуго и из
више углова објашњавати. И то ћемо оставити за неку другу прилику, овде смо тек
натукнули. Али можемо ово рећи: Сремски Карловци су гашењем листа „Бранково
коло“ (1895 –1914) пред сам почетак Првог светског рата, и пресељењем институције
патријарха Српске православне цркве у Београд после тога рата, нагло пали и почели
да гасе своју књижевну, културну и духовну мисију упућену ка целини српскога
народа. Тек 1972. године, формирањем институције Бранково коло, у Карловцима се,
кроз највећа имена и богате програме, враћају и представљају, то јест установљују
врхунски песнички, књижевни, уметнички, филозофски, духовни и културни
садржаји, који ево трају све до данашњих дана, у дане чувене септембарске
манифестације, као и у оквиру мартовских „Пролећних Бранкових дана“, када се
обележава рођендан Бранка Радичевића и по јулијанском и по грегоријанском
календару, 15. и 28. марта.
Ове године беше, и још траје несвакидашња привилегија, прослава два века од
рођења Бранка Радичевића. То је велика радост и – опомена, да смо пролазни и
смртни наспрам једног младића који је вечно остао да живи у свом матерњем језику.
На Стражилову смо 28. марта ове године, поред песниковог гроба, и чувеног
споменика (1855) одржали величанствено Песничко-уметничко подне за Бранка, где
су наступили само песници (двадесет девет) који су своје песме посветили
несвакидашњем младићу на чијем високом споменику, на врху златним словима
пише: Бранку – српски народ.
Да, то јер неумрли песник који је средином 19. века имао визију уједињења
српског народа на Балкану, окупираног од стране двеју империја, турске и аустријске.
И то је за сва времена изнео у антологијском „Ђачком растанку“ где врхуни чувено
српско Коло, у којем позива своје сународнике под окупаторским јармом, именујући
их по областима, пределима и (по)крајинама где вековима живе, не искључујући
њихово српско порекло без обзира на вероисповест.
И у овом великом јубилеју видимо да је, нема сумње, Бранко Радичевић
јединствен српски песник у зрелини младости која не уме да остари. Оставио је
антологијске трагове песничке уметности која надилази (мало)грађанске и
дневнополитичке ограничености и пролазне захтеве. Тренутка. Не доживевши ни пу-
них тридесет година, богомдани Бранко Радичевић показао је да песнички таленат
поседује надвремену меру и висину, и да ничим нису и не могу бити у српском језику
уништени домети таквога чуда. Е, па дотле, а докле ћеш више!
***
Још при крају деветнаестог века и дубоким закорачајем у двадесети, „син
кршне Херцег-земље“, Алекса Шантић написао је три песме посвећене Бранку, прву
– „На Стражилову“ (1888), другу – „Бранкова душа“ у Мостару (1894) и трећу – „Са
Бранковога брега“ (1923) такође у Мостару. Ево почетка из прве песме:
Споменик, који ако вријеме једном сруши,
У Српства неће души.
Ој, друзи! Браћо мила! Дигнимо пехар гори
Жарког и љупског вина – што нам га Сријем дава,
Кликнимо јасно скупа, нека се до неба хори,
Нека по Стражилову зашуми цв’јеће и трава:
Слава ти, Бранко, слава!
А друга песма, пак, завршава се оваквим катренима:
Причестимо душе младе,
Причестимо срце жарко,
Оним пићем, што нам даде
У „растанку ђачком“ Бранко.
Само тако душман слаби
Што нам срећи ломи крила,
Само тако Бранкова би
Задовољна душа била….
Трећа, пак, започиње и завршава овим катреном:
Ја први бејах што с кликом подигох стег
С маглама да се бори;
И мојим кликом још се разлаже брег,
И пламен мој јоште гори.
Све три песме настанила је химнична лепота стиха. Заједно, оне су ода Бранку
Радичевићу као зачетнику српске поезије на чистом народном језику и прваку који
позива у свесрпско коло. Шантић указује на ширину Бранковога одјека и не престаје
да му се диви.