Немања Радовановић
КОПАМ, ЧЕКАЈУЋИ ИСКОП
Пустињам Сахаром душе
И тражим зрно
Као Диоген човека.
А лампа ми је живот
Који собом носим
И који ме гори
Као зенитско сунце.
Пешчана олуја ме диже у небеса
И ковитла са осталим
Зрневљем сличне судбине.
Па ме приземљи
У то пространство једноличности
Да опет пожелим ковитлац.
Из битака у мир
Из врелине у мраз
А живот тутњи.
А на крају ћу
Као и свако зрнце
Завршити под песком
Са надом..
Да оставио сам зрнећи траг
Нека причека непролазно
У океану пролазности.
КОСОВСКИ КЛАДЕНАЦ
Не мути ми кладенац
У коме сам
Одраз небеса назирао
У сласт пио студенац
Умор са лица спирао.
Не ори ми ливаду
На којој сам
Први маслачак убрао
Маштао снова хиљаду
Кроз влати небу трчао.
Не крчи ми забран
Из којег сам
Прве се ватре грејао
Тражио вргањ неубран
И игри птића се смејао.
Не руши ми богомољу
У којој сам
Први Оченаш казивао
Молитвом терао зловољу
Колач славски целивао.
Не скрнави ми гробове
На којима сам
Свеће за покој палио
Отаца звао духове
Задушни тамјан кадио.
Јер због моштију предака
Решен сам
Част своју крвљу штитити
Мачу се хватати балчака
И главу, образу, даривати.