ДЕКЛАРАЦИЈА О УНИВЕРЗИТЕТСКИМ ПЛАНОВИМА
И ПРОГРАМИМА СРБИСТИКЕ
Учесници Пете интеркатедарске србистичке конференције, одржане у Тршићу
од 21. до 23. јуна 2024. године, коју су чинили представници свих филозофских и
филолошких факултета, као и педагошких (учитељских) факултета у Србији, Репу –
блици Српској и Црној Гори, укључујући и представнике Института за српски језик
САНУ, Института за књижевност и уметност у Београду, Друштва за српски језик и
књижевност Србије, Одбора за стандардизацију српског језика и Заводa за унапре –
ђивање образовања и васпитања у Београду – усвојили су једногласно
Декларацију о универзитетским плановима и програмима србистике
Пре пет година установљена је Интеркатедарска србистичка конференција у
Тршићу. Њен основни циљ је преиспитивање и решавање актуелних питања срби –
стике. Будући да је србистика један од темељних универзитетских националних
студија, ако не и основни, и да се изучава на свим државним универзитетима у Ср –
бији, Републици Српској и Црној Гори, међу првим и најзначајнијим питањима које
се наметало као тема интеркатедарске србистичке конференције јесте питање
(не)усаглашености планова и програма србистичких катедара, односно одсека и
департмана како се на појединим факултетима зову, и то како у оквиру филозофских
и/или филолошких, тако и у оквиру педагошких (учитељских) факултета.
Иако је тема (не)усаглашености планова и програма србистике изабрана за
основну тему тек ове, Пете интеркатедарске србистичке конференције, то не значи да
та тема није разматрана и у досадашње четири србистичке конференције, али не као
примарна него као интерференцијска са основним темама тих четирију конференција.
Тема планова и програма била је готово инклузивна тема Прве интеркатедарске
србистичке конференције посвећене Статусу српског језика и књижевности у
образовном систему, посебно у корефератима посвећеним настави српског језика и
књижевности на филозофским и/или филолошким и педагошким (учитељским)
факултетима.
Овогодишња конференција имала је за циљ да направи детаљан увид и да
потпуни опис планова и програма србистике на свим факултетима. При томе су узета
у обзир три критеријума кад су у питању програми србистике на филозофским и/или
филолошким факултетима: а) планови и програми обавезних предмета у оквиру
синхронијских србистичких дисциплина, б) планови и програми обавезних предмета
у оквиру дијахронијских дисциплина, и в) планови и програми изборних предмета на језичким србистичким катедрама. Кад су у питању предмети из књижевности, компа-
рација је прављена у оквиру трију књижевних области: a) с обзиром на предмете из
старе српске књижевности, б) предмете из нове српске књижевности, и в) изборне
предмете из књижевности. Посебна пажња посвећена је статусу методичких пред –
мета, укључујући и стручне праксе. Будући да постоје србистичке катедре и на пе –
дагошким (учитељским) факултетима, извршена је компаративна анализа њихових
планова и програма за предмете из српског језика и књижевности, укључујући и
методичке са стручним праксама.
На основу поднесених реферата и кореферата о универзитетским србистичким
предметима и њиховим плановима и програмима, може се извести неколико битних
закључака.
1. У девет универзитетских центара ‒ Београд, Нови Сад, Ниш, Крагујевац,
Нови Пазар, Приштина (са привременим седиштем у Косовској Митровици), Бања
Лука, Источно Сарајево (Пале) и Никшић ‒ постоје одсеци, групе или департмани
на којима се студира срп ски језик и књижевност као двопредметнa студијска група.
На појединим факултетима постоје групе са хијерархизованим статусом језика и
књижевности, тј. као А ‒ Б групе (Београд, Нови Сад, Косовска Митровица), а на ве –
ћини са равноправним статусом језика и књижевности (А ‒ А групе). Не постоје два
факултета са подударним основним предметима и плановима и програмима ни из
језика ни из књижевности (ни у оквиру синхронијских ни у оквиру дијахронијских
дисциплина на језику, односно ни у оквиру старије ни у оквиру новије књижевности).
Чак се ни називи предмета са истим језичким или књижевним садржајима не поду –
дарају. Упоређење предмета и студијских планова и програма србистике показало је
превелику неуједначеност, посебно кад је у питању стање у Србији, што пре упућује
на закључак да су у питању катедре у различитим а не у истој држави.
Интересантно је да су планови и програми били много усаглашенији пре бо –
лоњског процеса, него после његовог увођења, иако је циљ увођења болоњског
процеса био пре свега да се обезбеди мобилност студената и да се ускладе наставни
планови и програми, уз задржавање специфичности у првом реду у оквиру помоћних
и изборних предмета. А догодило се управо супротно: болоњски процес довео је до
тешко схватљиве шароликости кад су у питању не само планови и програми него и
предмети, чак и они обавезни, а да се о изборним и помоћним и не говори. Због тога
је готово незамислив прелазак некога студента с једног у други србистички центар
нпр. у трећој години, јер би такав прелазак подразумевао полагање разлике од готово
половине положених предмета, ако не и више.
Да би се дошло до усаглашавања, нужно је да све србистичке катедре одрже
заједнички састанак на којем ће усвојити обавезне заједничке предмете (исти број
предмета, исти назив предмета, исти или приближан број часова, уједначену обавезну
литературу и идентичн број ЕТСЦ бодова уколико је могуће). Закључци са овог
састанка били би обавезујући за све србистичке центре на првој доакредитацији. Било
би то на добробит не само студената србистике него и србистике у целини.
2. Што се пак учитељског студија тиче, данас се у Републици Србији будући
учитељи (или наставници разредне наставе) образују у Београду (са одељењима у
Вршцу и Новом Пазару), Сомбору (Универзитет у Новом Саду), Врању (Универзитет у Нишу), Лепосавићу (Универзитет у Пришти ни), Ужицу и Јагодини (Универзитет у
Крагујевцу). Република Српска има два факултета: Педагошки факултет у Бијељини
(Универзитет Источно Сарајево) и Учитељске студије на Филозофском факултету у
Бањој Луци. Иако је боље, ни стање са плановима и програмима језика и књижевности на тим факултетима не може се сматрати добрим. И ту постоје велике разлике
између предмета из језика и књижевности и њихових планова и програма како у
квантитативном (број семестара, број часова) тако и у квалитативном погледу (самим
садржајима предмета). Анализа наставнiх планова и програма показала је да је предмет Српски језик често сведен на једну школску годину, што је недопустиво.
3. Конференција је показала да постоје озбиљне и превелике разлике између
појединих србистичких катедара (наставе језика и наставе књижевности), као и
наставе језика и књижевности на педагошким (учитељским) факултетима. Тешко је
објаснити да су за језик и књижевност потпуно идентични основношколски и средњо школски планови и програми, а да су готово потпуно различити на универзи –
тетском нивоу. Истина, има центара са добром и реалном сличношћу, али и оних где
су разлике недопустиво велике. Понекад су разлике чак веће од сличности. Јед’нодушан је закључак да се морају изнаћи начини да се те разлике, ако се не могу
потпуно укинути, морају свести на најмању могућу меру кад су у питању обавезни
предмети. Разлике се могу исказивати у првом реду преко изборних предмета, код
којих мора постојати склад у погледа броја предмета и њихових садржаја (посебно у
оквиру истог предмета). Јер, ако је србистика у погледу свог предмета истраживања
неспорно јединствена наука, онда је логично да се она и у наставно-научном факултетском процесу покаже суштински јединственом.
(Учесници Пете интеркатедарске србистичке конференције, Тршић, 21−23. јун 2024)
У Тршићу, 23. јуна 2024.
