Неда Бјелановић
ТВОРАЦ НАШЕ МОДЕРНЕ ПРОЗЕ
Поштовани и драги домаћини, цијењени чланови жирија,
Моји су стари из једног села на граници између Херцеговине и Босне. Та
граница, кажу, није никад била сасвим јасна – као и жив човјек, помјерала се, угибала,
сужавала или ширила – али то овом приликом није важно, нити је питање којим
претендујем да се бавим. Важно је, међутим, то између, то гранично – моји су, по
потреби и по приликама, били или Срби из Босне или Срби из Херцеговине. Ја сам
зато, у име свог природног права, а понајвише из своје жеље, хтјела да вас замолим
да ми вечерас дозволите да будем Херцеговка. Боље ме не можете наградити.
То је прво што сам жељела да вам кажем.
Друго је нешто везано за име великог Светозара Ћоровића, једног од несумњи-
вих твораца наше модерне прозе. Један од оних, ако то није уображено тако казати,
који су пресудно утицали на моју реченицу, на начин који говорим, на начин који
пишем, што је, у неку руку, и синонимно. Једна прича Светозара Ћоровића, Богојав –
љенска ноћ, поставила је давно, прије двадесет и више година, пред мене једно
питање, на које ни дан данас не умијем да одговорим. То је наизглед једноставно
питање – да ли се у рају тугујсее? У Откривењу каже: „И Бог ће отрти сваку сузу из
очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити
више; јер прво прође.“ Значи ли то да неће бити никакве туге, чак ни оне највише,
најплеменитије, оне која чини човјека? Значи ли да неће бити оне префињене,
прекрасне туге, која остаје у човјеку и послије двије деценије, над сликом дјечака из
те приче, дјечака који сједи крај умируће мајке:
„На подераном душеку, лежи болесна жена, у задњим часовима… Близу главе
њезине је мало пенџерче. Крај њега сједи мршави и блиједи седмогодишњи малиша,
па замишљено гледа у небо. (…)
– Мајко, боли ли те пуно?
– Ох… боли…
А он је тихо поглади по образу.
– Не бој се, све ће проћи!“
Не желим да звучим као јеретик, као што и нисам. Али мислим да ће, кад и
све прође, туга и прича о тузи и у рају остати, да посвједочи пред Његовим лицем
о оном што је најљепше и најдубље у нама, о ономе што нас чини људима, што нас
везује једне с другима. Кад умрем, не желим да заборавим Богојављенску ноћ, не
желим да заборавим Шантићево Претпразничко вече, нити Андрићеву причу о
Фатином оцу Авдаги. Све су то приче о љубави и осјетљивости на бол другог људског бића. О жељама да се о свему томе напише прича, да се непрестано пишу
и преносе приче.
Тако сам и ја писала своју књигу. Желећи да кажем понешто о тузи људи који
су заједно преживјели рат, оставили своје куће, изгрлили се без сувишних ријечи и
растали се да више никада не живе заједно, осим, можда, с оне стране, пред Његовим
лицем. Тамо, ако заиста нестаје туга какву познајемо, надам се да не престаје сјећање.
Као што се надам да га неће нестати ни овдје, јер је понекад оно једино што нам
остаје. „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нек се
прилепи језик мој за грло моје, ако те не споменем.“
Хвала члановима жирија што су сматрали да је та прича, барем у неким својим
дијеловима, била вриједна пажње и ове велике награде. Хвала мојој породици и
пријатељима, који су јуначки издржали напор њеног настајања. Хвала понајвише
вама, драги наши домаћини, што сте баш то што јесте, узор једне храбрости, темељ
нашег језика, симбол чистог слободарства.
(Беседа на уручењу награде „Светозар Ћоровић“, у Билећи, 19. септембра 2025)
