Небојша Јеврић
СВАДБА У ЈАСЕНОВЦУ
Рат се приближавао крају. Руси су надирали. Павелић се спремао за бекство.
Усташке главешине припремале су се да напусте Јасеновац.
Организовали су опроштајну забаву. Организатор: Фра Сотона. Из Загреба је
стигла вест да је Тито побио партизанске команданте који су се самовољно спремали
за напад на Јасеновац.
У одвојеној барци биле су жене, посебно храњене, служиле су за забаву
усташама. Биле су то најлепше Српкиње и Јеврејке из целе НДХ. Најлепша, Јеврејка,
пијанисткиња из Загреба, била је трудна.
„Тебе ћемо удати“, рекли су јој. Набављена је и венчаница. Младожења, клемпав, ситан, крвожедан, жут и лица навикао на нож ‒ добио је свечано одело.
Спремала се свадба.
Отворени су заповеднички подруми. Изнесено најбоље вино, виски, армањак.
Пекли су се јагањци. Оркестар, састављен од најбољих циганских музичара, увежбавао је наступ.
Већина логораша већ је била побијена. Савом су плутали лешеви. Доведене су
жене.
С мраком је почело. Оркестар је засвирао усташке песме. Око столова су се
мотале логорске мачке и пси, навикнути на свеже људско месо.
Отворена је каса. Извађени свежњеви куна пропале државе. Китили су Цигане.
Они, одушевљени, трпали су новац у џепове и у виолине.
„А где је стари сват? Каква је то свадба без старог свата?“, питао је
младожења.
„Стари сват ће бити онај ко покоље највише Срба и Жидова за један сат.“
Послали су Цигане да наложе ватре. Пет највичнијих усташа је устало. Остали
су пошли по робове. Кренули су ка баркама. Иза оркестар. Пијани Цигани су свирали
„Дојчланд Дојчланд ибералес“.
Изводили су „живе костуре“, које су данас хранили чорбама од кора кромпира,
ка ватрама.
И почело је.
Главе су ређали крај себе, а тела бацали у реку. „Лижи ножеве!“ – и усташе су
лизале.
Најстарији је гледао на сат. Сава је ту била мирна, лешеви су се гомилали.
Расле су гомиле одсечених глава.
Један је волео да коље децу. Није их бацао у реку. Ређао их је у круг око ватре.
Прво девојчице, па преко њих дечаке. Голе. Није учествовао у такмичењу – више је
волео да сече србосеком аорту. Жртве су умирале дуже.
Победио је професионални месар, чији је тек деда постао Папин верник.
Скорији конвертити су се доказивали.
Кад је прошао сат, остатак су набили у бараке. Запалили су бараке, а они се
вратили за сто, наставили с јагњетином и пићем.
Крици људи из барака мешали су се с музиком, преко које су бацали куне. У
кафанском севдаху Фатмир из Козарца одгризао је жени комад дојке. Испљунуо га је,
али се меса дочепао логорски пас.
„Павелићу, само реци – Српску ћемо децу пећи!“, певао је стари сват.
И цигански оркестар га је пратио.
Фадил је свог омиљеног дечака повалио преко стола, развалио му анус, а онда
га, кад је свршавао, заклао.
„Жене на сто да играју!“
По столу, по стаклу, играле су најлепше девојке од Земуна до Загреба. Биле су
добро храњене и смештене у посебном одељењу. Голе. Одавно су престале да се
стиде.
„А млада, шта ти чекаш – свлачи се!“
Младожења, клемпави кепец, скидао је са ње одећу. Стомак јој је већ био
велик.
„Аст ти Госпу, да л’ носи мушкића или женско?“
„Сад ћемо да проверимо“, рече стари сват.
Четворица су је ухватила за руке и ноге, разапели на сто. Пришао је пијанисткињи Сари и србосеком јој расекао стомак.
Жена се онесвестила.
„Мушко, Госпе ми! Има мурицу.“
Подигао је дете за ногу, пресекао пупчану врпцу и бацио га логорским псима.
Онда је и њој пресекао аорту.
Приближавала се зора. Музика није престајала.
„Жене. Све. Под нож!“
Сваки је навалио на прву коју је дохватио. Клали су их као јагњад и бацали
псима.
„Ајме људи, свиће!“
Музику су побили из стројнице. У знак захвалности. Изашли су из бараке у
којој је била свадба. Полили је бензином и запалили. Изнутра се чуло само завијање
паса.
Усели су се у камионе и кренули пут Блајбурга – тамо их је чекала смрт.
Увек неко преживи.
Преживео је цигански хармоникаш. Повели су га са собом да им свира. Стигао
је до Париза. Свирао по кафеима Монмартра. Кад год се напије – а пио је стално –
причао је онима који су хтели да га слушају причу о свадби у Јасеновцу.
ГРЕТА ГРАФ
Грета Граф била је удовица. Остала је сама са сином. Мужа јој је убио коњ.
Радила је земљу – тешку, црну бачку земљу – у селу Букин. Чекала је дан када ће син
порасти и постати домаћин.
Франц је растао, и Грета га је, готово још дечака, оженила сеоском лепотицом.
Снаја је била трудна. А онда је почео рат.
Франца су мобилисали. Одвела га је фолксдојчерска дивизија „Принц Еуген“.
Послати су у Босну.
Писма су стизала ретко. А уз писма и мртвачки сандуци.
Писмом му је јавила да је добила унуку. Дали су јој име Хелга. Одговора није
било.
Велика зла починила је дивизија „Принц Еуген“ по Босни. Чета у којој је био
Франц Граф запалила је мало купрешко село у којем нису затекли никога. Изнад села
почињала је шума. Столетна шума у коју се нису усуђивали да уђу. Дубоко у њој био
је збег, где су се сељаци склонили са стоком.
Лујо Бајић стајао је на ивици шуме и гледао како му село гори. А онда је ка
шуми кренуо Франц. Спустио је пушку и раскопчао панталоне. Кад је чучнуо, Лујо
Бајић му је пришао с леђа и пастирским ножем пререзао врат. Скинуо му чизме –
беху му таман. Узео пушку и кренуо према збегу, у којем је било и двадесетак наоружаних сељака. Сад је и он имао пушку.
Швабе су убрзо откриле да Франца нема. Кренули су кроз шуму да га траже…
и нашли су га, прекланог.
И Лујова жена била је у збегу. Трудна.
Кад су Швабе запуцале, људи с оружјем повукли су се према положајима
партизанских јединица.
Није Швабама, који су говорили српски, било тешко да открију ко је заклао
Франца. Нити ко му је била жена – Марија.
У Букин је, уместо писма, стигла везана Марија и ковчег са сином Грете Граф.
Рекли су јој да она одлучи шта ће с њом. Сместили су је у подрум.
У подруму се и породила, док су Франца сахрањивали на војничком гробљу уз
све почасти.
Грета Граф рече Марији: “Није мога сина убио твој муж, већ рат.“
А и помоћ јој је била потребна на имању.
Дечака и њу сместила је у собу.
А онда је задесила још једна несрећа. Снаја, кад је сазнала да јој је муж
погинуо, оде са неким СС-официром.
Марија је дојила и Хелгу и дечака – Милутина. Обоје је привијала на груди.
Одвајала је Милутина од дојке да би Хелги више остало. Знала је то Грета.
Али док је сама спавала у кревету, сањала је прекланог, беспомоћног сина.
Ноћ. Нож. Грло.
Устајала би и с ножем у руци дуго стајала изнад колевке дечака. Није знала да
је Марија будна. Да дрхти. А и више ће млека за Хелгу остати.
Дошли су Срби и Совјети.
У Букин су стигли Купрешани и пронашли Маријине рођаке, који су је давно
већ били прежалили.
Немце су хапсили и одводили у логоре, а у њихове куће усељавали сточаре с
Купреса, од којих су тешко постајали ратари.
Осма офанзива.
Грету је заштитила Марија.
Пролазиле су године.
Деца су расла заједно, знајући да нису брат и сестра. Да их је рат саставио. Да
је она – Немачка. Бака их је учила немачки.
О рату се није причало.
Ишли су заједно на Дунав, на пливање. Брали кукурузе. Били добри ђаци.
Играли се у сену, па се, већ поодрасли, и заиграли
Хелги је већ трбушчић почео да расте кад су се венчали.
Чистећи подрум, Хелга је у дрвеном војничком сандуку, поред очевог Гвозденог крста и посмртног одликовања, пронашла и дневник Грете Граф, исписан
крупним словима, са мрљама од суза на неким местима.
А онда је и она почела да сања… Ноћ. Нож. Грло.
Опет је почео један рат.
Инфлација. Регрутација.
Милутин се као добровољац упутио на Купрес.
Кад се вратио, жену и два сина није затекао
Отишли су у Немачку. Без речи.
ТАРОТ И СМРТ
Чувене су нишлијске механе. Још чувенији из Ниш мераклије.
Рацу, Мићу и Бају су сви познавали.
Познавали су их и музика и конобари. И гости јер бејаху севап ефендије.
Баја је машински инжињер и директор. Волео људе и људи волели њега. У
Бога веровао.
Потребите помагао.
Година 1999. Пролеће.
Петсто милиона људи, двеста мултинационалних компанија, обрушило се на
непокорно племе српско.
Да покажу читавом свету како ће проћи они који не слушају
Из срушеног Алексинца, идем у Ниш.
У Нишу седим у кафани крај моста.
Мост је срушен. Из бетона вире пресечене водоводне цеви. Вода бије из њих
и пада у реку. Изгледају као исечене вене.
Ово је рат у којем нема прича осим једне врсте. Прича о чудесним спасењима.
Или о смрти која је дошла са неба. О огњеним кокошима што носе огњена јаја што
је давно јуродиви песник, црна стрела српске поезије, Новица Тадић опевао.
За столом у празној кафани седе Мића и Баја. Шаљу ми пиће, виде новинарску
торбу.
Шаљем и ја њима.
Пијемо у рану зору ракију од отрова поскока прављену.
Баја наручује четири ракије. Три за нас четврту за Рацу.
Раца је погинуо у возу у Грделичкој клисури. У путничком возу. Пилот је чекао
да воз дође на мост а онда гађао.
Колателарна штета – рекао је мистер Бин.
Славица, Рацина сестра, лекар и најпознатији патолог у Нишу, позвала је Бају
и иде са њом у Грделицу да идентификују братово тело.
Славица, Рацина сестра, лекар и најпознатији патолог у Нишу, позвала је Бају
и иде са њом у Грделицу да идентификују братово тело.
Гвожђе и комади меса су били помешани. Нашли су нечију читаву руку
Славица залуду тражи међу самљевеним месом људски нешто, по чему би
брата препознала.
Ту су, међу раскомаданим лешевима провели дан. Залуду.
Вратили су се код ње кући. Није могла да спава.
Седели су и ћутали.
„Да ти отворим тарот?“, питала је Славица.
Баја је био верник. У тарот није веровао. Али је пристао. Био је седми мај.
Бацила је Славица тарот.
Баји је изашла карта и на њој смрт.
Баји је изашла карта и на њој смрт.Баја је морао да крене.
„Молим те, чувај се!“
Заједно са Мићом требало је да комшијског дечака одведе ујутру за Београд,
у Тиршову, на преглед. Имао је друга лекара. Он је свугде имао другове.
У пет је пробудио Мићу и његову жену.
Устали су из кревета и скували кафу. И насули ракију за сретна пута. Иако тада
није било сретних путева.
Баја је седио у фотељи. Мића и дечак на каучу. Жена редовала по кухињи.
А онда је загрмело.
Баја је скочио са фотеље и бацио се преко дечака.
Кумулативна мина је пробила кревет и експлодира испод кревета у којем су до
пре десет минута спавали Мића и жена му.
Из собе је букнуо пламен. Друга граната погодила је фотељу где је до малочас
седео Баја.
Скочили су кроз прозор на кров уџерице до њихове зграде и успели да се
спусте на земљу
„Да нас нисте пробудили….“, рекао је Мића.
„Тарот, карта смрти…“, рекао је Баја.
Жена ништа није рекла. Само се тресла од зиме и страха.
Није рекао ни дечак. Држао се за Бајину ногу.
У кафани поред срушеног моста пред нама четири ракије.
Ону четврту намењену покојном Раци.
САН О СОФИЈАЧИ
За сваку одсечену главу било којег Куча, Зеко Мали, Књаз Данило Петровић,
давао је дукат.
Кучи су избјегли у планине али су зато војници војводе Мирка клали дјецу у
колијевкама и старце онемоћале, некад чувене јунаке.
Палили лешеве заједно са кућама. “Тијела ђеце су горела зеленим пламеном!“,
записао је Марко Миљанов.
Петар Плавшин Поповић, унук попа Мичете Поповића, није се вратио у
изгорелу кућу. Преко Роваца и Мораче отишао је у Лимску долину. На Полицу, више
Берана. Добио је сина Зарију, Зарија Радована а Радован Николу.
Ту негде и почиње ова прича. Никола се оженио Јевросимом Јевром Делевић
која му је родила седам синова. А онда се разболио и умро.
Јевросима је уз помоћ Делевића подизала дечаке сањајући дан кад ће најстарији порасти и постати кућни домаћин.
„Коприва се гласом огласила, јер је многе од глади спасила!“ говорила им је
спремајући скроб од коприва са шаком брашна.
Јевросима је, да им завара глад, узимала гусле и гуслала.
Највише ону „Урош и Мрњавчевићи“ где Јевросима мајка каже Марку Краљевићу:
„Немој, сине, говорити криво,
Ни по бабу, ни по стричевима,
Већ по правди бога истинога.“
Вуксан Јевра, како су га комшије звале, имао је шеснаест година када је први
пут кренуо кроз Руговску клисуру у Метохију, по жито. Још није било коприва.
Проклетије под снијегом. Он са секиром на рамену, на брдском коњићу.
Кроз арнаутска села крао се ноћу.
За њим се вукао изгладнели, остарели хроми вук. Вуксан Јевра није хтио да
бјежи. Сјахао је са коња и чекао га.
Вук је режао али се приближио није.
Пратио га је све до равнице.
Вратио се на Полицу са два џака жита. Један је продао а једним су се хранили
дечаци.
И већ сутрадан крену опет кроз Руговску клисуру.
Били су инокосни међу Васојевићима. Завадила су се два моћна братства –
Кастратовићи и Мујовићи, око ливаде Софијаче.
Пала је и крв. Софијача је однијела неколике главе. Јеврини синови су држали
страну слабијима и кад је завршено, за њих није било опстанка на Мујовића брду.
Одселили су се у Тмушиће.
Ко му је име нађенуо није гријешио.
Поповиће, синове Јевросиме – Јевре народ је почео звати Јеврићима.
И тако нас тек четврти пас зову.
„Кад бих музла краву па ми се котао окобрља низастрану, требало ми је по
дана да се спустим и да га вратим. И већ је било вријеме да се поново музе“, причала
ми је баба.
Вуксан Јевра је био силан делија.
Овце су му се близниле, кућа пунила, братство ширило.
Али најмлађи Вукман никад није прежалио Софијачу и Брдо Мујовића.
Сањао је освету.
Била је касна јесен.
На Полици жито одавно пожњевено, сложено на крстине.
Ноћ без месеца кад је Вукман кренуо према крстинама.
Запалио је жито. Гореле су кретине са житом осветљавајући ноћ док је он
одмицао кроза шуме у Тмушиће.
Никоме ништа није говорио.
Те зиме су кућама по Полици деца умирала од глади.
Вукман је у почетку ћутао али је на крају Јевросими, већ остарелој, која је
седела у столовачи на јастуцима, морао да каже.
И њој и Вуксану Јеври. Силном Вуксану Јеври.
Мати је извадила сасушену дојку и проклела га.
„Ван!“, викнуо је Вуксан Јевра који је био кућни домаћин.
Вукман је дуго лутао по планинама.
А онда се спустио низ Ругову до Дечана. Данима ништа није јео.
Тражио је исповијед.
На исповиједи је испричао све.
„Епитимија“, рекао је игуман. Старих.
Остао је до краја живота у Дечанима. Од њега нема потомства.
Допустили су му да буде црквењак. Али за његов гријех опроста није било.
Ове године ће сто година од како смо се спустили у жупу, у Бијело Поље.
Други дио фамилије је отишао за Пећ. Стрица Милоша су отела УЧК. Продали
у резервне делове.
Госпа славјанска, велика пјесникиња Даринка Јеврић, и она од Јевриног
трбуха, завршила је своје песничко дело у Приштини. “Зар је моја глава вреднија од
главе монахиња из Девича“, рекла је и остала.
Мој отац је увек сваку мрву хљеба са стола пажљиво купио.
(Из књиге у рукопису Свадба у Јасеновцу)