НАГРАДА „СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ“ (2023–2024)
Након више консултација и размјена мишљења, као и разматрања значајних дјела
објављених у раздобљу између двије додјеле награде, Жири за награду „Светозар
Ћоровић“ за најбољу прозну књигу написану на српском језику у раздобљу од
септембра 2023. до августа 2024. године, донио је једногласну одлуку да
овогодишњу награду на равноправан начин подијеле двојица књижевника:
Радомир Уљаревић за књигу Међустаница (2023)
и Драган Лакићевић за књигу Љубавни регистар (2024).
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
Радомир Уљаревић (1954) улази у ред најактивнијих савремених српских
писаца који је остварио изузетно динамичну улогу у актуелном књижевном и кул –
турном животу, подједнако као лирски пјесник, као прозни писац, као издавач и као
организатор бројних фестивала и манифестација. У књижевност је ушао прије пола
стољећа, а посебно је скренуо пажњу на себе запаженом збирком пјесама Мијена
(1979), као и сродним пјесничким књигама: Бритва (1980), Прикупљање података
(1981), Примални крик (1985). Континуитет креативног пјесничког стварања потвр –
ђују и његове најновије збирке: Пепео (2020), Од свега по двоје (2021), До истека
песка (2022), Живи креч (2023).
Важно је нагласити и да је Уљаревић аутор драгоцјених српских културних
пројеката на простору Црне Горе као што су: Трг пјесника у оквиру Града театра у
Будви, Његошеве вечери поезије у Никшићу, Трг од ћирилице у Херцег Новом,
Фестивал ћирилицом у Будви и сл. Добитник је и бројних књижевних награда: „Кон-
дир Косовске девојке“ (1989), „Кочићево перо“ (1993), „Ристо Ратковић“ (2006),
„Видовданска повеља“ (2012) „Велика базјашка повеља“ (2017), „Змајева награда
Матице српске“ (2021) и сл.
Наглашену пажњу књижевне јавности привукла је и Уљаревићева збирка
кратких прича и прозних фрагмената и записа Међустаница (2023), за коју је добио
награду „Бранко Ћопић“ ове године. Ради се о специфичној прозној књизи заснованој
на жанровској симбиози кратких прича, прозних скица, мисли и записа, у којима
сагледава актуелни живот и најразличитије појаве и ситуације из ближе и даље
прошлости, као посебну врсту међупростора или како је то у самом наслову наглашено „међустанице“, која нам помаже да зауставимо низ догађаја и из посебне врсте
искуства сагледамо токове неизвјесне људске судбине. Суштински у том причању
ништа није измишљено, али због тога што је „истина“ пребачена у свијест читалаца,
то се испричани доживљаји могу разумијевати као гранична стања између сна и јаве, између фикције и стварности, вјероватног и невјероватног, захваљујући којима се
ослобађамо од сувишних наслага живота. У аутопоетичком погледу Уљаревић чи –
тање разумијева као врсту пазли или мозаика, а причање као склапање цјеловитих
слика из фрагмената стварности. У том мозаичком сагледавању умјетничке слике
свијета, у причама из књиге Међустаница пред нама дефилују бројни догађаји,
судбине и људи, највише из ужег или ширег пишчевог завичаја Старе Херцеговине
и Црне Горе, али и Београда и Србије, са простора старе и нове Југославије, све до
Италије, Бугарске и Прага у Чешкој Републици, у средини и другој половини ХХ и
на почетку ХХI вијека.
Обликоване језгровитим реченицама и изворном лексиком, са бројним веома
успјешним наративним обртима и лирским медитацијама, кратке приче и записи из
књиге Међустаница Радомира Уљаревића отварају бројна суштинска егзистен –
цијална и духовна питања која су пратила живот човјека ХХ вијека, као што отварају
и потрагу за бројним путевима или „међустаницама“ за његов опстанак у беспризор-
ним и свагда немирним временима. Оним станицама из једне од најбољих Уља –
ревићевих прича у овој књизи које фигуративно можемо упоређивати са чувеном
шарганском међустаницом на ускотрачној прузи Сарајево – Ужице, у којој су се
возови једино могли задржавати без временског ограничења.
Драган Лакићевић (1954) у сваком смислу је човјек одан књизи и писаној
ријечи. Као дугогодишњи уредник Српске књижевне задруге (1992–2024) креирао је
издавачку концепцију и непосредно уредио и промовисао велики број значајних
наслова, а као стваралац и аутор исказао се као пјесник, прозни писац, као аутор
књига за дјецу и младе, као истраживач српске народне књижевности и приређивач
бројних књига из савремене књижевности. Прве пјесме објавио је 1970. године а
ускоро затим и прве двије збирке пјесама Између нас зима и Друго лице (1976).
Издвајамо и неке друге репрезентативне пјесничке збирке: Историја болести,
Богиња из машине, Вечни номад, Породични албум, Породични азбучник, Песме за
једног читаоца, Плачем у тами и сл. Указујемо на кратке романе: Студенград,
Земаљски кључ, Четни ђаво, Мастермајнд, Љубавна књижица и сл.
Важно је нагласити да је истраживање српске народне књижевности представио у књигама Вук и ајдук, Пепељугина папуча, Рече ми један песник, Драги
уредниче, Једна песма, Српски Хомер, Старица Миља – последњи усмени казивач.
Добитник је више запажених награда, међу којима издвајамо: „Брана Цветковић“,
„Јелена Балшић“, „Марко Миљанов“, „Милан Ракић“ „Вукова награда“, „Бранко
Ћопић“, „Јефимијин вез“ и сл.
Изузетну пажњу књижевне критике и публике привукла је и најновија Лакићевићева књига прича Љубавни регистар (2024), која представља карактеристични
продужетак ранијих његових приповиједних књига Гуслар на хармоници (2000),
Лудачки рукопис (2008), Слатка је музика (2015). Тематски оквир у причама Драгана
Лакићевића веома је разноврстан, а наглашено обухвата успомене из свијета
дјетињства, школовања и одрастања, у послијератним годинама социјалистичког
братства и јединства. Такође су тематизована искушења студентског живота, али још
више и средњих година, стварни или измишљени љубавни заплети, минхаузеновска машта остављених љубавница или љубавника, трагична страдања појединаца у
грађанским ратовима 90-тих година и сл. У Лакићевићевим причама приказане су
разнолике свакодневне животне ситуације, а изнад свега радости и страдања обичног
човјека који се против своје воље затекао у ковитлацу историје и суровог
свакодневног живота, а само је желио и покушавао да опстане у личним просторима
среће и породичног мира.
Као изразито вјешти приповједач, са изразитим сензибилитетом за језик и
његову мелодију, а као мајстор заплета, вишегласних перспектива наратора,
драматизованих дијалога и лирских медитација, Лакићевић је у Љубавном регистру
створио узбудљиву књигу прича која читаоца уводи у разнолике, карневалски
раскошне доживљаје свијета и живота.
На крају овога сажетога образложења наглашавамо да је Светозар Ћоровић
(1875-1919), као несумњиви данашњи класик српске књижевности, а при томе писац
са способношћу изразитог укрштања завичајног и универзалног у доживљају свијета
и у карактеру јунака, био посвећен непрестаном разоткривању изазовних тајни
прожимања приповиједне стварности и имагинације. У тој равни су и двојица
овогодишњих награђених књижевника, Радомир Уљаревић и Драган Лакићевић,
аутентични сљедбеници те вертикале српске књижевности, која се темељи и
наглашено траје од усмене народне приповијетке, од прича Стефана Митрова
Љубише и Симе Матавуља, Петра Кочића и Ива Ћипика, преко Ника Бартуловића и
Бранка Ћопића, магистралног Ива Андрића, све до Радослава Братића и Јована
Радуловића. Имајући све то у виду, књижевници Радомир Уљаревић и Драган
Лакићевић свакако су достојни носиоци овогодишње награде која носи име
„Светозара Ћоровића“.
ЖИРИ
Др Горан Максимовић,
редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Нишу,
предсједник жирија
Мр Марко Паовица,
професор и књижевни критичар,
члан жирија
Др Душко Певуља,
редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Бањој Луци,
члан жирија
Билећа, 17. август 2024.