Милош Ковачевић
Награда „Свети Сава“ Универзитета у Крагујевцу
СВЕТИ САВА ЈЕ ПРВИ УВЕО ЋИРИЛИЦУ У ЦРКВУ
Поштовани ректоре,
Цењени проректори и декани,
Уважене колеге професори,
Драги студенти,
Почаствован сам указаном ми признањем и приликом да вам се обратим на овој светосавској академији. Светосасвље се одавно изједначава са српством. Тешко је и замислити да неко може бити Србин а да није светосавац, и обрнуто: нема светосавца а да није Србин. Част ми је да вам се овде, на Универзитету, са смишљаним, а пригодним реченицама обратим овом најкраћом могућом беседом о Светом Сави. О Светом Сави – српској црви, српској држави, српском језику и српској ћирилици. Једном речју, о Светом Сави и његовом животном „завету“ Србима.
Како написа благопочивши митрополит Амифилохије, Савина „света личност распета је на крсту двоједне љубави. Најприје – љубављу према Христу, што је његова најдубља љубав. А с друге стране, љубављу према народу, бригом о отачеству своме, бригом да оно дјело које је учинио његов отац створивши отачество, обликовавши га као државу, буде испуњено правом вјером“.
А може ли просперитетне државе бити без писма и језика, без књижевности на том писму и језику. Не само да српска писменост и књижевност почињу са Светим Савом, него са њим почиње и сва историја наше цркве, наше духовности, наше културе, па и државности. А то се најлакше ишчитава из трију дела које нам Свети Сава остави:
1. Типикон, који представља правилник живота у манастиру, а чине га три „типика“: „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“ (из 1208. године).
2. Житије светог Симеона (из 1208. године) јесте први књижевни текст на српскословенском као српском језику. То дело представља хагиографију Савиног оца Стефана Немање (а хагиографија значи „опис живота неког свеца“). По овоме делу Свети Сава представља почетак књижевности код Срба, па се и сматра да је он оснивач српске (средњовековне) књижевности.
3. Номоканон или Законоправило (сложеница састављена од грчких речи и значи: номос – грађански закон, канон – црквено правило), који представља верзију византијског Номоканона, као зборника црквених и световних правила (из 1219. године). Законоправило није само пуки превод византијских грађанских и црквених правних аката, него садржи и тумачења која је написао Свети Сава. Због тога Законоправило има своју оригиналност и вредност.
То је први српски правни акт и писан је на разумљивом народном језику. Заправо, то је био први српски устав. Законоправило Светога Саве имало је за циљ да Србију представи као земљу уређену по закону, чврсту, развијену, достојанствену и достојну поштовања, чак и од непријатеља. Помоћу те књиге Свети Сава је по – стигао све што је за Србе било корисно: ојачао темеље државности, основао само – сталну српску цркву (Жичку архиепископију), спровео у живот теорију о симфонији, односно сагласју између Цркве и државе, до танчина уредио грађански и црквени живот, поставио узоре за будуће законе, какав је на пример био Душанов законик. Законоправило или Номоканон зове се још преко руског језика и Крмчија, а то име (настало од речи крма, која значи „прамац“, део пловног објекта којим се управља) указује да Законоправилом крмари брод црквени, што значи да та књига као кормило даје правац цркви и црквеном животу.
У српскословенском, односно старосрпском језику, у времену Законоправила, реч језик имала је двојако значење. Значила је језик и народ. Архимандрит Сава је, мислећи и на језик и на народ, Законоправило писао са великим наумима који ће се показати и историјским и судбоносним и по наш језик и по његов српски народ.
А какав је био Савин однос према језику?
Сава је први описао језик као „светлост разума“. Језик је за њега исто што и светлост. Ништа речитије и убедљивије не сведочи о човеку који је учен колико и реч, изговорена реч, а посебно писана реч. Законоправило (Номоканон) је неизмерни рудник лепог српског књижевног средњовековног језика. Језик Савин сведочи и да онај ко свој језик квари или га не зна добро, раслојава своју свест о припадности одређеном народу. Колико је Сава био посвећен језику, види се и по томе што је – када је пренео тело свога оца из Хиландара у Студеницу, у гробницу коју Немања још за живота припремио – први пут у српским храмовима увео ЋИРИЛСКЕ написе на фрескама.
Било је ћирилице и пре Светог Саве, али је Свети Саво први у цркву (на фреске) увео ћирилицу. А уводећи је у цркву, завештао ју је српском народу.
И док смо са Светим Савом, и српска црква ће бити у нама и са нама, и српски језик ће бити у нама и са нама, и ћирилица ће бити са нама и у нама. Јер, ако се једне компоненте од тог тројединстава одрекнемо, одричемо се и Светог Саве. А одричући се Светог Саве, одрекли бисмо се самих себе. Одрекли бисмо се српских корена, који су заправо корени које нам је завештао Свети Сава. А он је, данас је код Срба општеприхваћено, утемељитељ и српске цркве, и српске просвете, и српске културе и „целокупне српске идеје“.
Зато будимо поносни што смо потомци Светога Саве, заштитника и покро – витеља свих српских школа. Јер славећи Светога Саву, ми славимо највише српске духовне вредности. Ми се опомињемо пута с којег не смемо скренути желимо ли и даље Савини Срби бити. И баш због тога, још једном морам нагласити, да сам неизмерно срећан што сте ме учинили добитником Светосавске награде, као највећег признања које у српској просвети један Србин добити може! Зато још једном хвала, и нека нам је срећан Савиндан!
(Изговорено на Светосавској академији на Универзитету у Крагујевцу, 27. јануара 2023).