Момчило Голијанин

ЗАСЛУЖЕНИ СПОМЕНИК ВЕЛИКАНУ
(Миодраг Хрњез Љумо: Наш гроф Сава, „Освит“, Билећа, 2025)

Ових дана се појавило изузетно значајно дјело о Сави Владиславићу, Гачанину, Херцеговцу, дубровачком, млетачком, руском, кинеском племићу, али прије свега српском великану који је проносио славу свог народа широм Европе и Азије. Аутор овог изузетно значајног дјела је пјесник, сценариста, драмски писац, оснивач и уредник новина „Освит“, Миодраг Хрњез Љумо. Поучен искуством да многи присвајају духовне вриједност српског народа, Љумо је насловљењем нагласио чијој култури припада овај духовни горостас – „НАШ гроф Сава“. Треба, дакле, знати коријене. А тај великан припада цијелом свијету, као што му припадају Никола Тесла, Михајло Пупин, Милутин Миланковић, Руђер Бошковић… Срби су бројчано мали народ, али су велики расадник духовних генија.
У том славном друштву нашао се и Сава Владиславић, а умни пјесник Хрњез подиже му красан споменик својим дјелом-поемом, епом, епопејом, све помало. Поема је по лирској луцидности, еп по историјској тематици, епопеја по наративној меандрираности. Дјело је писано у беспрекорно чистом римованом епском десетерцу од 8000 (тачније 7991) стихова. Скоро да је немогуће повјеровати да се у тој силној маси стихова нађоше само три одступања од десетерца: два деветерца и један једанаестерац. Ово је најбољи доказ пјесникове поетске луцидности и научне акрибије. Но, када је ријеч о лирском обогаћивању језика, онда бисмо могли навести бар једну страницу ове књиге од 312 страница. Тако је код Љума црква „Христова невјеста“, беспосленици су путоскитничари, ране су код њега крвотекле, будност је расаница, ријечи су благосиљалице, мрак је невиђелица„ он ожимље очима, ту су зренија, учиште, изреклица, свјетлопис, памтилице, нарјечје је најблагогласније, српска земља је на крстопутини, ту је прекрасна замјена за уже-товарна, ту је мудрославље… Десиће се, додуше само једном, да се аутор повео за веома честом говорном грешком у народу гдје се жене „жене“ („Хенри први Ану оженио“). Хенри се Аном оженио.
Љумо је свестрано освијетлио личност Саве Владиславића. Кренуо је од Јасеника у Гацку, од Савовог рођења у породици Луке и Симе Владиславића, у породици коју је искоријенио злогласни ага Ченгић, преко Требиња, Дубровника, Млетака… до Русије и Кине. И свугдје прикупља сазнања о животу, поучен савјетима оца Луке и окријепљен молитвом мајке Симе. Шета Сава кроз мјеста и градове, али и кроз историју Срба. И Дубровчанима и Млечанима даје до знања која су српска племена надгорњавала то вријеме.
Поред духовне просвијећености, Сава показује изузетан смисао за трговину. Путује за Шпанију, а потом у Француску. Скупља сазнања и склапа пријатељства и познанства. Враћа се у родни крај, а потом са трговачким товаром одлази за Стамбол (Цариград). Ту се жени и добија сина Луку, кога шаље на школовање у Венецију. Ту доживљава и први истински бол, јер му жена умире. У Цариграду отвара тајне сефове и прави фотокопије важних докумената. Блиско сарађује са цариградским патријархом Доситејом. Ту се упознаје са знаменитостима Ђурђа Бранковића и краља Милу – тина. Упорно ради на ширењу трговачких веза између Турске и Дубровника. У знак захвалности Дубровчани му додјељују титулу племића и назив Рагузински. Код султана у Цариграду прави уступке Русији. Циљ му је да овлада Црним морем и да направи карту кретања трговачких бродова. Измисли квар на броду, како би се за вријеме његове оправке упознао са бродским коридорима на Црном мору. Но, и у Цариграду се нађоше злобници који угрозише Савин живот. Сазнаје то Сава, одјену се у турску одјећу и ноћу напусти Цариград. Крену за Русију. Његови трговачки пријатељи сву његову трговину накнадно послаше уМоскву. И у Русији наставља са трговачким пословима. На улици нађе дјечака Ибрахима, купује га и дарује га цару Петру. У том периоду долази до великих сукоба између Русије и Шведске. Битка на Полтави обиљежила је велику побједу руског оружја. Ту се истиче Сава као велики стратег. Опис Полтавске битке Љумо је дао веома вјерно и сликовито. За храброст и војну вјештину Сава добија од руског цара одликовање, али и три имања и титулу дворског савјетника.
Русија има сазнања да се Турска спрема за рат против Руса. Зато цар преко Сава тражи да се Херцеговци и Црногорци дижу на устанак, како би ослабили напад Турске на Русију. Писмоношу те наредбе зароби Ченгић, и знајући да је у то умијешан Сава, разори Владиславића дом у Јасенику.
Русија је у то вријеме била у великој кризи. Неродне године су пријетиле глађу, а слабо су били обезбијеђени муницијом и посебно топовским гранатама. Зато Сава предлаже цару да се преговара са Турском о примирју. Успио је у томе.
Књаз Влашке Бранкован (а у ствари је Бранковић) издао је цара Петра и приступио Турцима. Султан је његову издају казнио: убио је и њега и његова четири сина. Бранкова жена је, послије дужег тражења, успјела да пронађе главу једног сина и да је сахрани.
Сава је стално у покрету. Одлази у Венецију, а из Венеције долази у Дубров – ник. Разочаран је поступком лукавих Дубровчана, јер Сенат није дозволио градњу право славне цркве у Дубровнику. Због тога им враћа титулу племића. Окреће се више Херцег Новом, у коме је живјела његова мајка, сада монахиња. Ту поставља спомен плоче за себе и мајку, а мајци предлаже да крене за Русију, што она прихвата. Из Херцег Новога Сава иде у Венецију гдје развија веома успјешну трговину између Венеције и Русије. У Венецији се жени племкињом Вирђинијом. Из Венеције пут га води у Париз. Посјећује и Лондон. Цару нуде Конкордат и ту Сава активно учествује у договорима са царем. Но, Цар Петар убрзо умире, пошто је, по приједлогу Савином, царску круну ставио на главу Катарини. Њој ће Сава бити на услузи као што је био и цару.
Сава је био главни преговарач са Кином око успостављања границе између ове двије империје. Вјешто је избјегавао замке о превари. На граници је саградио град са црквом коју је посветио Светом Сави српском, који му је иначе био узор.
У знак захвалности за све што ради за братску Русију, царица Катарина га је наградила највећим руским одликовањем Александра Невског, а грофовско звање је добио раније од цара Петра. У Русији је добио и племићко признање.
Но, док је стицао свјетска признања, Сава је доживљавао породичну трагедију. Сахранио је сина Луку и три кћерке, три дјевојчице. Вирђинија се вратила у Венецију. Остао је сам да чамује у најљепшем дворцу који је добио од царице Катарине.
Тужан крај је доживио овај свјетски путник, трговац, културни посленик, који је добром задужио и Дубровник, и Русију, и Кину, и бројне цркве и манастире својим прилозима
Миодраг Хрњез Љумо је овим дјелом освијетлио лик Саве Владиславића, његове заслуге за српски народ, али је истовремено показао одлично познавање српске историје, братске везе Русије и Србије и историјске прилике које су владале у тим турбулентним временима.