Младомир Пуриша Ђорђевић (1924–2022)
УВЕК САМ ИМАО ВЕЛИКУ ЖИВОТНУ РАДОСТ
И БИО СПРЕМЕН НА СВЕ
Моје филмске приче и јунаци мојих филмова простиру се кроз неколико времена и неколико живота у себи, и ја заиста мислим да је сан на јави или јава у сну
права позорница живота и читаве људске историје. Мислим и да се смрт не може
победити, али се можда начас може збунити и изиграти неком непоновљивом
лудошћу – каже Младомир Пуриша Ђорђевић.
Легендарни Пурке, редитељ чији се опус убраја у најзначајније и најпоетичније на
овом, али и на европском поднебљу, који је својим духом и шармом и данас један од
наших најмлађих стваралаца и суграђана, рођен је 6. маја 1924. у Чачку. Дан после
његовог 97. рођендана, на отварању овогодишњег Феста, свечано му је уручена награда
„Београдски победник“ за изузетан допринос филмској уметности.
Много га је обрадовало ово признање, иако награде, како каже, човеку служе
да би их показао деци и љубавници, и присећа се да се у свих шест држава у којима
је живео, иако се није померио с места (Краљевини Југославији, ФНРЈ, СРЈ, новој
СРЈ, СЦГ, Србији), осећао углавном добро. Био је за краљевину, али не зато што је
волео краља, био је међу партизанима, али не зато што је био комуниста, био је
левичар, а никада није припадао ниједној политичкој партији…
Није био ни шездесетоосмаш, иако су му због његових филмова стављали
етикету дисидента, није ишао на демонстрације и грађанске протесте, а у својим
филмовима критиковао је све режиме. У двадесет играних остварења (међу којима су
ремек-дела, тетралогија „Девојка“, „Сан“, „Јутро“ и „Подне“, којом је освајао награде на највећим светским фестивалима, „Павле Павловић“, који је био „бункерисан“
и цензурисан…), у двадесет биографских, пет ТВ и више од педесет кратких
филмова, као и у 12 књига, више од стотину прича и у три драме, њега је, заправо,
како каже, увек занимала човекова срећа и љубав.
Шта је оно што данас сматрате важним у животу?
За мене је важно да се никада ничега нисам плашио, блиско ми је оно што је
говорио Ниче – није суштина у томе да смо били живи, него како смо живели. А мене
је у 18. години „ћоркирао“ Гестапо, иако сам се у првом тренутку радовао кад су
дошли Немци, јер нисмо морали да идемо у школу, а имао сам кеца из латинског.
„Преки суд“ осудио ме је на смрт, а те ноћи када су кренула стрељања, ја сам заспао.
Кад сам се ујутру пробудио, био сам сам у ћелији, остали су били побијени. Ћале је
некако успео да ме извуче одатле, али су те зиме недићевци и љотићевци који су харали чачанским крајем почели да ме прогањају, јер сам мом псу Џекију везивао црвени шал око врата, пошто је било грозно хладно. Рекли су да сам комуниста, и ја сам
збрисао у партизане. Други пут сам био „ћоркиран“ 1949. у Трсту, заједно са хрватским сниматељем Хрвојем Шарићем. Ишли смо да снимамо прославу Првог маја, а
завршили смо у тврђави Сан Ђусто, захваљујући америчким агентима. После
тридесет два дана притвора стигли смо у Београд, где су нас чекали „удбаши“, и
Шарић је, за разлику од мене, био много уплашен. Али, занимљив је људски страх.
Сретао сам у животу срећне и насмејане људе, понекад и оне богате, за које нико не
би помислио да се ичега плаше. Али, и једни и други су имали страх – први су се
плашили несрећних, јер мисле да је несрећа „заразна“, а богати су се, по истом
принципу, плашили сиромашних.
Како доживљавате ту титулу вечитог младића нашег филма, и најстаријег
активног филмског аутора на овом простору?
Такав сам дух – увек сам имао велику животну радост и био спреман на све, само
да ми не буде досадно. Мислим да је та радост најважнија. А да би човек дошао до среће
мора да доживи неколико пораза, зато што је неуспех најбољи животни учитељ. Сећам
се када је после три грозна филма која сам направио на почетку каријере, „Општинско
дете“, „Два зрна грожђа“ и „Лето је криво за све“, Милена Дравић збрисала од мене. У
том тренутку нисам имао ништа – био сам без „кинте“ и нисам имао где да спавам, па ме
је мој пријатељ, келнер Драги Главоња, позвао да дођем код њега. Он и његова жена Јованка живели су у Хиландарској улици 23, то је било двориште са десетак станова који су
имали само по једну малу собицу, а Драги је имао две. Могао сам да ускачем кроз прозор, али ту сам провео неколико најсрећнијих година – написао сам сценарио за „Девојку“ док ме је Драги издржавао и хранио.
На Фесту сте одржали и предавање о естетици великана светске кинематографије, Сергеја Михајловича Ејзенштајна, и његовом раду у освит Другог светског
рата, после пакта Хитлера и Стаљина о ненападању. Могу ли уметници да се одбране од политике и режима?
Двојица политичких лудака су сматрали да једном оперском представом могу
да учврсте свој пакт – Хитлер је у то „уложио“ немачку музику, оперу „Валкира“
Рихарда Вагнера, а Стаљин најбољег руског редитеља Сергеја Ејзенштајна, кога је
„замолио“ да ову представу режира у Бољшој театру. Премијера је била 1940, Хитлер је био одушевљен, а цео овај догађај би могао да покаже да велики уметници,
ако желе да стварају велика дела, морају да буду у дослуху са онима који владају и
њиховим животима, и идејама. Стаљин је цензурисао многе Ејзенштајнове филмове,
неке је и забрањивао, али је он, чак и у тако страшним околностима, успео да створи
велика дела. Његов филм „Штрајк“ је прича у којој пролетаријат не побеђује. То је
доба царске Русије, али кадрови из њега лете, „шамарају“и дубоко узбуђују, и терају
ме на питање зашто се овај филм не приказује код нас уместо Дневника РТС-а. Из
„Штрајка“ бисмо сазнали како радници и побуњеници нису победили, и како у последњем кадру, у тоталу, леже мртви. У филму се виде и „водени топови“, који својом силином могу да ране, па и да убију човека уколико не уме да бежи, и сећам се
да смо и ми имали један такав кадар у време грађанских демонстрација Зорана
Ђинђића и Вука Драшковића – кад једна девојка гледа како је вода сустиже у митраљеској бури, али она и даље стоји.
Како сте ви, и нека ваша генерација аутора која се убраја у најсубверзивније
и најкритичније, бранили своје идеје од господара?
Ако би се створило нешто што се не допада власти, онда би се, врло једноставно, то дело незванично забранило, и у јавности би започела велика „хајка“. Али, то
углавном нису радили политичари са врха, него су подметали оне мање важне чуваре
поретка. Они су у својим текстовима у „Политици“, „Борби“, на радију и телевизији,
оптуживали уметнике за рушење државе, контрареволуцију, издају земље и
непријатељске делатности, а слично се, уосталом, и данас ради. Зато су аутори којима је забрањивана нека књига или филм најчешће одустајали од помисли да потраже
од власти да се та одлука промени. Мени су се десиле велике непријатности са
филмом „Јутро“, који је 1967. са огромним успехом приказан у Венецији у главном
такмичарском програму, Љубиши Самарџићу донео је „Златног лава“ за најбољу
мушку улогу, и то ме је спасло да не буде забрањен. Тито није желео да се у иностранству о њему створи слика као о диктатору, зато су и филмови који су овде били
забрањивани могли да иду на светске фестивале, да освајају награде, и да уопште
буду снимљени. Његова суштина је била да се дружи са Софијом Лорен и да заједно
спремају качамак.
Колико сте, ипак, имали среће у том покушају контроле ваших снова и сећања
о револуцији?
За разлику од „Девојке“, „Павле Павловић“ је, рецимо, имао теже околности
– настао је 1972, Беким Фехмиу је играо лик младог радника који у средини натопљеној корупцијом, злоупотребом самоуправних слогана и сломом морала, постаје
бунтовник који ће на крају страдати. Филм је проскрибован и избачен из конкуренције у Пули, чак није приказан ни у споредним селекцијама, а касније, Бекимовом
заслугом, почео је да се приказује у иностранству. Пре него што је стигао пред домаћу
публику доживео је малу цензуру и десило се нешто што је врло занимљиво. После
наслова филма на шпици се појавила реченица: „Многи проблеми у овом филму
решени су акцијом Савеза комуниста.“
Да ли би документарни филм „Чедо, ожени ме“ из 2014, који сте потписали
као играни (на шпици пише да играју Чедомир Јовановић, Слободан Милошевић, Мирјана Марковић, Зоран Ђинђић, Томислав Николић, Александар Вучић, Војислав
Шешељ, Милорад Улемек Легија, Звездан Јовановић, Војислав Коштуница, Вук Драшковић, Весна Пешић…), сада могао да има и мало другачију конотацију?
Мене је Чедина личност привукла после његове интервенције у хапшењу
Милошевића, када је био под паском свих могућих мафијаша. Али, овај филм није о
Чеди, он је само полазиште које ми се чинило занимљивим. Ја сам, заправо, хтео да
сачувам од заборава и од пропадања документарни материјал о историјском периоду
наше земље од 1996/97, грађанским протестима, тадашњој опозицији, промени
власти 5. октобра, атентату на Ђинђића, његовој сахрани, новој опозицији… Две године сам провео у претраживању више од шездесет хиљада метара разноразног документарног материјала у којем су снимљени ови догађаји, говори и наступи политичара
које помињемо, па и то како су Томислав Николић и Александар Вучић, на згради
тадашње Телевизије Б92, скидали таблу са називом Булевар Зорана Ђинђића и качили
таблу Булевар Ратка Младића. Овај филм сам сам финансирао, и скупљајући сав тај
материјал, схватио сам да ми Чеда као саговорник не треба. Јер, шта бих га уопште
питао у филму – како сте, како вам је жена?
Да ли данас можда жалите што нисте прихватили режију филма „Носталгија“, по сценарију великог Тонина Гвера?
Не жалим ни за чим, иако је он генијални италијански сценариста и песник
који је радио с Фелинијем, Микеланђелом Антонионијем, Де Сантисом… Били смо
пријатељи, снимио сам биографски филм о њему, али до данас ми није јасно зашто
је мени 1983. понудио да режирам његову „Носталгију“. У то време, осим спасиба,
чак нисам знао ниједну руску реч. Чим сам прочитао причу о лутању и маштаријама
једног Руса у Италији, рекао сам Гверу да то може да режира само Андреј Тарковски.
Тако смо стигли у Москву, а неколико месеци касније Тарковски је стигао у Рим.
Страшно се намучио са снимањем, оно је трајало скоро две године, јер му совјетске
власти нису дале пасош – после месец дана морао је да се враћа у Москву да би ту
провео месец дана, па онда натраг у Рим. То је био и један од „окидача“ да се никада
више не врати у Русију, и да после Италије, када је коначно добио пасош, заврши у Шведској. Када се сетим великог Тарковског увек помислим и на то како смо ми са
Титом и нашим „комуњарама“ ипак негде прошли и одлично.
Испричајте нам, на крају, вашу највећу љубавну причу?
Милена (Дравић) и ја венчали смо се 1960, у мојој кући у Чачку, и то у кухињи.
Нисмо имали ни фотографију са венчања, била је то сиротиња, беда. Кратко смо били
у браку, нисмо имали стан у Београду, али је Милена била и остала моја највећа љубав.
Остављале су ме и друге жене које сам волео, сматрале су да сам исувише заљубљен у
филм да бих био заљубљен и у њих. И то је истина – филм је био и остао моја најдубља
страст. Између Милене и мене није била најснажнија љубав мушкарца и жене, него
љубав заједничких идеја, мисли, осећања. Заједно смо снимили једанаест филмова, и
они остају, најбоље речено, остајемо Милена и ја за наредна покољења, и колико буду
живели наши филмови, толико ће живети и мој однос са њом.
Разговор водила: Радмила Радосављевић
(Последњи разговор с Младомиром Пуришом Ђорђевићем објављен је
у листу „Данас“, у мају 2021, а прештампан 23. новембра 2022)
