Мирослав Тохољ
ЗЛИ ДУСИ
(одломак)
Сасвим је неважно како је могло да почне ова приповест, уколико се читаоцу
одмах наговести где је, између осталог, реч о унакрсном приказу стварних догађаја
у животу шачице знатнијих историјских личности, па га се још и подсети да је, што
се пак саме повеснице тиче – известан и њен крај и да другачије не би било чак и да
су се збивања иначије одвијала, те му се најзад предочи и чињеница да се књижевна
уметност комотно могла сетити најмање три свршетка, али да је најумеснији управо
тај за који ће се неопозиво определити.
Историјске читанке и пожутели лентрати на страницама једновековних журнала
забележили су где је у јуну лета Господњег 1906. наследник хабзбуршке круне и бечког
трона, злосрећни јунак стогодишње епике, Франц Фердинанд лично, предводио војне
маневре у Далмацији, и да хипотетички циљ тих бојевих игара беше да се, уколико дође
до каквих размирица, а јамачно ће доћи, „проклети Италијани сурвају на дно мора“,
будући да и у ондашњем свету неки народи беху „проклети“, a неки „посвећени“.
Другим речима, пошто су трупе италијанског краља ипак суверено и мирно
биваковале на својој обали, наследник бечког трона – попут бесног Херодотова
Ксеркса – „дао је да се бичује море“. И нису одсјај ширита и медаља и блиставило
перја били прво што се у данима маневрисања сувоземном и поморском армадом
утискивало у одраз Фердинандова светлог и руменог лица, већ пуста жеља да се
жестоко груне, да се противник сатре и, пре свега, понизи…
У ову сврху покренути су многобројни делови земаљских регимената и сва помор-
ска сила, изведени из босанских, хрватских и херцеговачких гарнизона и јадранских
марина, а на тријумфалну завршницу у Груж и Дубровник позвао је бечки надвојвода,
међу блиставу свиту, и црногорског војводу Мирка Петровића Његуша, двадесет-
седмогодишњег сина књаза Николе, чију је нешто старију сестру Јелену иста војскашто
је управо „потапана мору на дно“ верно служила као своју регину делМонтенегро.
Цетињског књажевића оденутог у летње ришњанско рухо, у белу кошуљу са
црном марамом подвезаном као код бокељских матроза, нагизданог сребрним токама,
ордењем и златним пуцама, са његова три витка каваза међу којима се истицаше
плавооки Мргуд Јовићевић, дубровачко Српство обеју вероисповести дочекало је са
великим одушевљењем, докле, међутим, ни једним живим ускликом није почашћен
наследник хабзбуршке круне.
Док је домаћин држао серкл гостећи приспела посланства и војне аташеје,
делећи царске медаље, парадне шпаде и револвере, дотле се у тесним уличицама
дубровачким злокобно и гордо клицало књажевској династији Петровића Његуша.
Услед бојазни да би присуство изасланика династије са Цетиња вечерњем
ватромету изнова измамило пучко одушевљење, бечки му се престолонаследник на
свечаном банкету изненада обратио примедбом како у лицу изгледа управо јадно,
речју болеснички. „Никада се нијесам осјећао боље и угодније!“ – узвратио је велики
војвода Зете и Грахова. „Не, не! Ви бисте одмах морали у постељу, а ја ћу вам послати
свога личног лекара!“
И војвода је са тројицом каваза, праћен поспрдним осмесима барона Фон
Куненфелда, посланика на Цетињу, и фрајхера Фон Темела, негдашњег изасланика у
главном стану црногорске војске, такорећи силом спроведен у спаваоницу, а свечани
ватромет сагорео је у тишини светле дубровачке поноћи.
Ех, како се само некада жалосно и нездраво живело у оним нашим крајевима
са свега нешто мало убогог народа! А с друге стране, одиста би могао да се ниже
дугачак списак послова у које ови поносни људи ни по коју цену нису желели да се
упуштају, макар се и златом плаћало. Јесте ли икада штогод дознали, примера ради,
о оном Ђеросиму Јукову из Поткршћа, кога ни књаз Господар лично није успео да
приволи не би ли се, уместо џефердара, прихватио војничке трубе, и уместо простог
војника, на храни као за свата, постао телал Доњој црногорској војсци? На крају
морали су да га плене до голе чапре, а погађао је и да претња племенског капетана
како ће га „лелекати на хаљине“ значи не само да ће да га мушкетају, већ да му се ни
за гроб неће знати, те Ђеру Јукову није остало ништа но да, преодевен у бапске рке,
утекне главом без обзира и притаји се на неко време негде међу Морачанима, горе у
врлетима Оцке горе. А сад су ту, ето, сублизу конаку младог војводе Мирка, као за
инат, јечале фанфаре и фрктали војни добоши озлеђујући му слух толико да само што
се лобања не распршти.
И, чуш, каква црна гвардија на Цетиње! Ђе су нам летње бараке и зимски
квартир, фураж и провијант, ђе приплодна ергела и коњушнице, топовска стрељана
и тополивница, понтонерија и стационарне санитеје? Или ћемо опет, попут покојног
Маша Врбице, шенлучећи из топа, ђулађу обаљивати сеоске куће, па их о државноме
трошку опорављати? А виђе ли ону ћесарску бојеву моћ са којом би, хоћеш-нећеш,
да се надгорњавамо!?
Сем перјаника, племенских капетана и сердара, знао је војвода зетски и
граховски, међу Катуњанима, као и у другим племенима, па и чешће но међу другима,
има четара, лупежа, буњиштара, шишњаваца и трапара од којих би сада, зарад воље
руских конзула, особито опуномоћеног посланика Максимова и аташеја Потапова,
па и зарад општих прилика у Јевропи, ваљало груписати стајаћи кадар.
Ово су веома старе речи, и данашњи читалац тешко да разуме њихова значења,
па му се овде мора помоћи.
Речени четари су харали по Херцеговини и Метохији, лупежи само по црногорским селендрама и катунима, буњиштари по сопственим селима, шишњавци
шишњали најближег суседа, а трапари вадили закопану кртолу где год дознају да би
се нашао какав трап. Ови пошљедњи су најмлађег заната, пошто је, ревношћу Петра
Првог, у овдашње долове кумпијер стигао пре само стотину и двадесетак лета. Кад у
јесен дозре урметин по жупном Грахову и цуцким и бјеличким долима све се дигне
да побере курке и догна на гумно где курке коруљају од оних хаљина на њима – коруљине на једну, класове на другу страну – па пошто се курке осуше, млате
ћеповима, а после сасипају у крошње и кошеве. Но и те кошеве насуте туђом муком
лупежи сносе и укривају по пећинама и од урметина пеку проју и варе качамак, ждеру
и куљају у се.
Оскудица јесте веран пратилац овог шпалира, премда се то баш и не односи
на четовође, јербо су они вешти да се за тили час обогате, али то имућство је већ
нечија мука коју племенит и поштен чоек никада неће присвојити.
Тако у срџби размишљаше књажевић арестован у своме удобном премда
понижавајућем дубровачком „апсу“, не слутећи како иза ноћашње грубе шале стоји
тек брана могућем изливу народног одушевљења према црногорској династији, већ
подозревајући некакву изопачену намеру понукану предвиђањима дипломатских
изасланика где ће, у повратку са опоравка у Карлсбаду, књаза Господара у Бечу
дочекати лично цар Врањо и граф Ерентал, што је иначе на обе стране држано у
строгом инкогниту. Или је посреди само прастара одиоза барона Темела за којег се
на Цетињу и у Котору међу поштеним народом верује како је као ћесарски изасланик
био прави правцати „козлец отпушченија“ свију зала и недаћа црногорскијех, од
неродице и градоносних облака до превртљивости министора Врбице и свих смут –
љиваца и потајника што су шпијали у интересу Беча и плели књажевини о глави за
новчану корист приману без квита.
И још мишљаше, ганут данашњим егзерциром цар Врањиних фаланги –
сувоземне и поморске – где би се, изнесе ли се указ да се стајаћа гвардија купи и
облачи, она разобручена племенска регрутација пре збила у камариле и партије –
лупежи у лупешку, буњиштари са буњиштарима, шишњавци у шишњавачку, трапари
у трапарску, прокламујући и чојство и јунаштво и слободарско вероисповеданије, но
што би се уредили у једнообразне чете и баталионе.
Доконао је војвода и зашто је то тако. – И наше четобаше према сазвежђима
проводе чете баш као ћесарске војводе и барони – мислио је готово потиштен – но
никако да се утврди догледан циљ о чему прошлога лета, током ваканције у Ћесарији,
није умео да одговори енглеском краљу излажући намеру о крупној поруџбини
фландријског платна за летње униформе из краљевских ткаоница у Болтону. Јесте
Господар одаслао седморицу, од оних ђака из манастирског интерната, са њиним
учитељем Матавуљем, преко Спљета, Шибеника и Тријесте, тројицу у војни лицеј у
Паризу, четворицу у миланску кадетску школу, те су се већина од њих доцније вр –
нули, но шта да чине на Цетињу, сем кано докони Митар Мартиновић који ревнује
око топовске школе и муштра питомце у дисциплини, топографији, бојевом занатију
и фортификацији, подучавајући их са поручницима Ненадовићем и Гаталом не само
артилеријској балистики, но и у математици, земљопису и цртању, нако да и они
ђуладима равнају сеоске куће и појате. А ђе су нам, ђе, војне радионице, осим пушкарнице у Црнојевића Ријеци, експлозивнице на Лесендру, сукнаре у Данилову граду,
и калајџија у Подгорици?
Па истина је да ни задња баба ромица по свој Црној Гори не би издржала да
не отетеља из куће, камоли прекаљени племенски ратници од којих, од велике
срамоте за своје име и глас племена, ниједан не би остао на трлу а да се не оферма,
преметне партаљ и струку преко рамена и похита куда га позивају и куда остали крећу, јер је од Косова обичај да се сваки одазове на бојни поклич свога владаоца. Но,
ко да их научи да што корисније подешавају паљбу и шпарају муницију гађајући
хладнокрвно, уз нишан, а не да се ватра убрзава и расипа на штету нишањења, јер је
то један поуздан знак да су се узбудили, да губе присебност за борбу и, осим што
улудо троше фишеке, које им и онако није лако лифрати на бојну пољану, још и
храбре непријатеља који, кад чује тутањ од кога се не гине, добија кураж? Ко да им
утуви да ће сваку атаку одбити или дићи непријатеља са положаја само она паљба
што му наноси губитке? Ко да их научи да чувају фишеке, да их не просипљу по логорима и путевима, јер који не води рачуна о фишецима тај није готов ни за борбу, но
му је милије да му већ на почетку боја понестане фишека како би се из борбе извукао
или вреднијим стрелцем но што је своме командиру приказао?
Књажевић, заиста, још није увиђао где се углед и снага државе и њени ратни
успеси никада нису опирали ни на број пушака и војника, ни на вештину коман –
довања и свеопште јунаштво, већ на способност да се свет убеди како се битке воде
зарад слободе и мира који слобода собом носи.
Сан су му – јер о чему би млад племић размишљао сем о слави стицаној на
љубавном или на бојном пољу – пред саму зору дозвале нежне мисли о супрузи
Наталији, чаши меда у оној пустињи испод Орлова крша, којом већ четири минула
лета откако је доведена цетињском манастиру слади свој пусти живот те, ено, она на
крилу већ држи њихово друго мушко госпоче. И он као да поново виде како се његов
куљави отац, црногорски Господар, докле књагиња доји јесенас рођеног Станка,
наднео над колевку с прворођеним Стевом, и како крупним шакама хвата дете као да
је оно плаветни рубац који би да исцеди и разгрне на каквој стени не би ли се спрам
сунца исушио. Затицао је оца где у великој оџаклији, у крилу, сетан и мрачан, биће
због јаловости Данилове супруге Јуте, војвоткиње одМекленбурга, држи Стева и над
њим гугуче и шакетинама ташуна, докле очима пребира по личном арсеналу пуном
скупоцених кубура и шишана, леденица и јатагана, шарки и џевердара, левора и
острагуша, намењујући прворођеном кућном унучету достојан дар – какву окату
сабљу са којом о појасу би, пошто се уз Божји благослов и потпору цара Романова
једном стопе столице двеју крвно срођених српских династија, ове на Цетињу и оне
у Београду, и пошто на престо уседне он, војвода Мирко, тај млади краљевић Стеван
излазио пред моћне царске акраме од Петрограда до Лондона, а да га ниједан од њих
попреко не премери.
Баш као да и сад поново чује како охоли отац, однекуд из даљине, поигравајући
се именима ожењених синова, вазда једном те истом шалом и без устезања тепа
множењу наследника: „Ха, соколи! Ти ли си оно, Димискијо, или Дануш сМилицом,
ноћаске онако крвнички хакао врану намо за Ђурову главицу!?“
И грубо чувство гнева и повређености, зарекавши се да о ноћашњем понижењу никада никоме неће зуцнути, најзад је тонуло на дно кратког али окрепљујућег
сна.