Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Мирослав Радовановић

СНОВИЂЕЊЕ КОЈЕ АМОРТИЗУЈЕ ЗЛО
(Ружица Комар: Очи Симониде Лепе, „Свет књиге“, Београд 2022)

Збирка песама ,,Очи Симониде Лепе“ Ружице Комар представља луцидно и слојевито поетско дело које нас суочава са свом трагиком нашег националног удеса, са свим залама и ужасима са којима се наш несрећни национ сусрео. Збирка се састоји од четири циклуса који чине ,,Очи са фреске океанске“, ,,Округли сто у башти“, ,,Срце из камена“ и ,, Очи дворца са стећка“. Песникиња понире у српску националну исто- рију враћајући се српској средњовековној историји и њеним незаобилазним темама, али исто тако у њеном певању препознајемо и сву страхоту усташког геноцида по- чињеног над нашим народом, комунистичко безумље Голог отока, као и катаклизма- тичне појаве последњег отаџбинског рата који је дотакао песникињу свом суровошћу– избегличке колоне, прогнани људи и њихове злехуде судбине, бомбардоване школе, разорена детињства, сирочад без родитеља, улога хуманитарних организација… Приметно је да се мотиви суровог историјског удеса и страхота верског рата преплићу са лајтмотивима јесењег лишћа, олимпијског пламена, музике, раскошног бехара, бескраја океана, алеје кестенова, мајчине љубави, носталгичног путовања у град младости, призивање Херцеговине, њених винограда, гроздова, облика ,,свијетлости мудре сунчеве раскоши и рујни мириси опојних зрна космичких тајни“.
Повезујући историју свог национа, лепоту завичаја, хармонију унутрашњих излета песникиња је успела да створи један особен свет где је историјска катаклизма нашла протутежу у хармонији богатства песничког света. Човекова свест констато-вала је сав ужас историјских догађаја, али му се истовремено одупрла метафизичким планом, лирски субјект сновиђењем амортизује зло и проналази упоришне тачке које бране и узвисују:

,,Кров тиха ријеч стална мета
Камен темељац за кућу љубав њежног даха
Ријеч мудрости кров са прага први корак дјетета“
(Кров)

У поетици Ружице Комар визија времена заправо је упитаност над суровим моделима света и зато песникиња понире у унутрашње просторе језика желећи речима да превлада тескобу збиље и трагичне наносе историје. Песнички погледи упрти су преко ограничавајућих хоризоната и наметнутих мисаоних образаца. Песникиња остварује визију која је изворна чежња за интимним завичајем бића. Започевши са описом света реалних облика, преко сазнања о историји, трошности и пролазности, Комар је свој песнички елан усмерила према призорима искуства изван злог времена, суштинама које у уметничкој пројекцији добијају сјај и величину. Као дубоко родољубиви и национално освешћени песник Комар је надахнуто и узвишено проговoрила о нашој историји и свему што нас је задесило. У свему томе јасан је морални, национални, емотивни став снажног патриотског набоја који је дубоко продубљен интимом, духовним узлетима и стремљењима једне сензибилне и узвишене поетике:

,,Она буди мисао из шапата тишине у причи прогнаника
Она буди сјај лампе љубави из камене колијевке
космичког круга
Буди разговоре о свељубави разних облика завичајног
камена“
(Срце из камена)

Ружица Комар у збирци песама ,,Очи Симониде Лепе“ сања особен језик који је кадар да изрази слојевитост света чистих идеја и симболичних значења. Поезија се претвара у тајну чија светлост треба бити одгонетнута, доступна узвишеној вокацији изабраних. Чини нам се да ова збирка поезије носи строге законе херметизма и да се у њој ствара естетско чудо стварања које се ослобађа овоземаљских веза и узлеће у просторе безвременске чистоте. Вид тог естетског узлета изражен је дугачким сти- ховима у којима се трага за новом поетиком која слика ствар и ефекат. Песнички свет је испуњен предметима, бићима, догађајима, али и сенкама које бацају нова значења. Искуствена раван у поетици Ружице Комар ствара нове спојеве, реалне представе бивају прекривене мрежом асоцијативним значења. Песникиња се при том служи различитим поступцима померања основног занчења било да појаву или предмет сугерише сећањем које се надграђује и смешта у неки нови облик и окружење (посебно видљиво у песми ,,Очи Симониде Лепе“ по којој збирка и носи име):

,,Очи свијетлости у тами омчи братских препродаја
Царице слободе очи Мајке у омчи претпотопског
бомбардовања
Дах нерођеног чеда вјечно свемирски прах мета
Очи Симониде Лепе са фреске сузе вреле слободи из
океанског сна“
(Очи Симониде Лепе)

Песникиња успева да индивидуалну перцепцију подигне на ниво универзалног спектакла у коме океан, небо, море (симболи бескраја) израстају у опсесивне теме. Она својим певањем прихвата и обухвата наведене симболе као чудесно збивање, као космичку свечаност лепоте (посебно видњиво у песми ,,Срце океана“). У том кретању боја и звукова материја повремено губи своје обележје и добија духовну димензију и претвара се у митску општост. Поетска реч снагом своје визије оваплоћује надчулне снаге небеског склада. На овај начин Комар у својој поетици ствара продубљену визију реалнога света, своју имагинарну пројекцију која заузима место збиљског пројекта и креира просторе неових човекових стремљења. Песникиња свој видовити сан повремено помера са реалних облика ка просторима иреалног света и открива сву дубину човекових аутентичких веза са животом. Поезија у овој поетици ступа у сферу метафизичких значења и одлази у блистави излет:

,,Срце Океана музика љубави птица прогнаних из
свемирског сна
Срце плавих вала Океана у отпору галопу зла
људског театра“
(Срце Океана)

Пример музичког структуирања теме налазимо у песми ,,Маестро иза храстове сјене“ у којој имамо мелодијски распоређен низ на принципу опозиције људских и природних звукова, узвишене музике коју је створио човек и природних тонова. Све музичке теме склапају се у облику завршне апотеозе. Оваквих музичким обликовањем Ружица Комар изражава своје уверење о песничком стваралаштву као фантазијској игри изван граница реалнога простора и времена. Песникиња твори естетику која нас ослобађа образаца које диктира реалност и за основу повремено узима музичке представе и чудесне визуелне појаве:

,,Маестров глас из невида вјечно свјетлуцање у
храстовој сјени
Дворац радости упркос олујној промаји сјајни оперски
кораци
Сусрети иза олује гласови тишине бисери незаборавни
Улуди насртај ,,самопроглашених“ умјетника у општој
промаји“
(Маестро иза храстове сјене)

На овај начин поезија разрешава и превазилази супротности, обједињује оно што је у животу неповезиво, што не може да се држи на окупу. Тако у поетици Ружице Комар проналазимо просторе који дубоко залазе у сферу метафизичких значења и вредности. Творећи чудесне светове звукова и музике песникиња потврђује своје снове као облик животне стварности, жеље да се свету и његовим облицима да другачији и сложенији облик. Комар је загазила у просторе естетског мистицизма у коме су заблистале неухватљиве контуре илуминарних пејзажа човекове душе.