Мирослав Јосић Вишњић (1946–2015)
ЈЕДИНО ПЕТПАРАЧКА ЛИТЕРАТУРА ИМА ЧИТАОЦЕ
Увек сам радо читао оно што мени драги писци и уметници пишу једни
о другима, мада српски писци ретко пишу о браћи по перу
Годину или две касније, стриц је одједном престао да долази. Питала сам где је, зашто га нема. Рекли су да имамо неку кућицу у шуми, коју су отац и стриц наследили од свог оца, а он од свог оца, у сваком случају, кућица је била на неком месту до кога није долазио никакав пут. И стриц је, рекоше, отишао тамо, на неко време. Зашто, питала сам. Па да се одмори, казала је мама. Од чега да се одмори, питала сам, али мама је само слегла раменима. А кад вам отац или мајка слегну раменима, онда обично не питате више ништа, јер то су људи који имају одговоре на сва питања, и ако чак и они слегну раменима, значи да је то нешто истински необјашњиво.
Годину на измаку, Мирослав Јосић Вишњић (1946–2015)), наш познати
књижевник, коментарише речима: „Прошла је још једна година важна за календар
мога књижевног живота. Објавио сам четири књиге и добио још једну књижевну
награду. А кад је реч о мојој породици, добио сам петог унука, Луку Јосића“.
Пита се, каже, по хиљаду и први пут, преписује ли литература живот или
живот литературу? „Живот не уме да стане“ – као књига, написао је у једној песми,
али има и два супротстављена стиха: „Живот никад у књиге неће ући“ и „Слова у
речима јача су од живота“. Слово ће последње нестати, још је еванђелиста Јован
записао – „у почетку беше реч“.
Никад у Србији, примећује, није било толико малих издавача, свака тетка или
стрина данас може да штампа књигу.
Највећи, или најприсутнији српски издавач, „Службени гласник“ објавио је у,
библиотеци „Публикус“ (уредник Илија Вујачић), под бројевима 20 и 22, две његове
књиге. Најпре се појавила „Ратна пошта и коментари“ (преписка са пријатељима,
овде и у свету, из времена „милосрдног“ бомбардовања), а онда и „Маргина“, књига
записа о другима.
За ово јубиларно издање „Ратне поште“, аутор је дописао стотинак страница
коментара, поводом десетогодишњице демократског вандализма Запада. У
„Маргини“ је сабрао осамдесетак текстова о важним писцима и уметницима, о
делима и појавама у српској култури: о Сремцу, Коњовићу, Игњатовићу, Црњанском,
Андрићу, Калезићу, Талеском, Станисављевићу и Фуруновићу, о наградама и
издавачима, о Циглићу, И. Секулић, В. Петровићу, Манојловићу, Перишићу, Ненину,
Кракову, Стојкову, Николићу,Мољковићу, Ковачевићима и Ступовском, о превођењу,
удружењима и причама, о Ј. Рибникар, Михаиловићу, Живојиновићу, Протићу,
Савићу, Пантићу, Кожулу, Машићу и Белом Марковићу, о фудбалу и родној
покрајини, о чардама и критици… Сви ти текстови настали су у последњих
петнаестак година.
– Увек сам радо читао оно што мени драги писци и уметници пишу једни о
другима, мада српски писци (не мислим на критичаре) ретко пишу о браћи по перу.
И ту сам изузетак – писао сам о делима стотинак српских писаца, умрлих и живих.
Осим у „Маргини“, књизи која је настала на белинама мога основног посла(ња):
писања прозе, објавио сам текстове о другима и њиховим делима у књигама: „Писма
српским писцима“, „Ђердан од дивана“ и „У другом кругу“. Све те књиге послужиће
једног дана онима који буду цртали моје поетичке мапе. Једну такву мапу већ је
направио Марко Недић у докторској тези „Проза и поетика МЈВ“ коју је објавио
Институт за књижевност из Београда.
Ипак, објашњава Мирослав Јосић Вишњић, највише буре, узбуђења и
изненађења, изазвала је његова књига са два лица, два рукописа у истим корицама,
„Завештање“ и „Библиографија МЈВ“, коју је мајсторски опремио и штампао Тоде
Рапаић. Она се појавила у издању Књижевне фабрике „МЈВ и деца“, у тиражу – само
за претплатнике. Нема је у продаји, у књижарама, ни у библиотекама. По списку
пренумераната свако може да види колико је штампано примерака.
– У њој, као у „Илијади“ или „Одисеји“, у двадесет четири „слова“, илити
певања, има 3.528 мојих стихова у 242 песме (катрена, сонета, октава, дистиха,
балада, терцина, поема…) и 1.544 библиографске одреднице. Раније сам објавио тек
петнаест песама, све остале писане су за „Завештање“, од марта до августа 2008.
године – наглашава М. Ј. Вишњић.
Песме је писао у младости, а онда је „пропевао“, опет, после тридесетак
година. Има читалаца који кажу да је написао аутобиографију у стиху, спев о животу
и делима српског писца (римовано и у белом стиху). У једном од последњих дистиха
записао је: „Дела моја су у тестаменту, право завештање су моја деца“.
Што се библиографије тиче, мисли да је једини српски писац који има
комплетан списак објављених књига и радова, као и критичких текстова о његовим делима. Код нас се објављују, најчешће, селективне библиографије, тако да
састављачи могу да прескоче све што желе, морају или не знају.
Срби, сматра, највише читају романе и шпијунске телеграме, тако да ће његове
стихове моћи да читају само одабрани читаоци. Они који уживају у књижевности, а
на време су уписани у пренумеранте.
Данас у Србији и велики издавачи штампају књиге у малим тиражима. Купаца
има све мање, а библиотеке су све сиромашније. Једино петпарачка, лака литература
има читаоце, обичним људима књига је играчка за разоноду или убијање времена. А
долази и време електронских читача, дигиталних страница, базања по мрежи.
На крају године, за роман „Стабло Маријино“, који је објавио Завод за
уџбенике из Београда, роман који прича о животима жена у стаблу од четрдесет
колена и једног миленијума српске историје, добио је награду „Јован Скерлић“, коју
додељује општина Топола. Награђени су, осим М. Ј. Вишњића, за поезију Никола
Цинцар Попоски, а за есеј Јован Пејчић.
Као и многи Срби са других балканских простора, Скерлићи су дошли у
Београд из тополског села Липовца. Син једног успешног шеширџије постао је
академик, професор књижевности, уредник најутицајнијег српског часописа,
посланик и писац деветнаест књига, међу којима је и чувена „Историје нове српске
књижевности“. Урадио је, за само 37 година живота, више него било који књижевни
институт. Диве му се и они који га оспоравају, о њему су писали сви који су важни за
српску културу. У слову које сам изговорио, поводом доделе награде, написао сам:
„Нико у првом миленијуму српске књижевности није са таквом грозницом и страшћу
радио, тако упорно и систематично, без страха и увек спреман за мегдан“. Последња
реченица гласи: „Муње и грмљавина твога пера и данас парају српска књижевна
небеса“.
– Ако неко озбиљно завири у атар српске културе, видеће њиве у парлогу.
Млада српска држава, земља коју данас воде (и залуђују) демократе, културу је
пустила низ воду, на светску сцену шаље аматере и букаче, часописи таворе, тиражи
су ватрогасни, хонорара нема ни код оних који имају пара, даве се културне
манифестације (нпр. „Борина недеља“ у Врању или „Вељкови дани“ у Сомбору),
књижаре умиру, културне институције су на инфузији, писци тумарају улицама…
Када је сам са собом, вели, све је на свом месту. Радио је, како је најбоље умео,
али увек се пита: „Могу ли ја боље да пишем“?
Разговор водио: Зоран Хр. Радисављевић
(„Политика“, 26. децембар 2010)
