у углу варошке папирнице
коју чаршија лаички назива књижаром
међу укориченим сочињенијима Безимених
стоји књижица стихова Познатог Аутора

наслов Два ваздуха који краси корице
стари циник Р.М.
оценио би сажето:
аутор се исцрпео у наслову!

била би то прецизна и недвосмислена
и што је најгоре
тачна критика књиге
није признавала могућност
да је песник мислио
на ваздух што удишемо
непромишљено продужујући живот

мада се на први поглед не би рекло
таква оцена заправо брани песника
спасава га од злурадих коментара
одвраћа од поновљеног штеточинства

укоричена а празна
стрпљиво и упорно
стихотворенија вребају читаоце

срећом
већина њих се успешно брани
у широком луку заобилазећи књигу
бежећи од искушења да
да је погледом макар
случајно не отворе


ОБИЧАЈ

када је прота Аритон Поповић
професор веронауке у врањској гимназији
у регрутном центру Преображење
правио списак регрута
друге чете другог батаљона првог пука
није се двоумио
под бројем један уписао је име сина
наредника у резерви Данила А. Поповића

другог дана битке на Колубари
Данило је пао на Врачем брду
тако је то у Великом рату
глава се прежали али памти

то што једино његовог имена нема
међу оним уклесаним на зиду спомен-собе
касарне Милош Велики у Врању
мора да је нечим заслужио

нема друге пресудила је чињеница
да је случајно баш мој прадеда
а ја опште је познато
у овом Неместу давно прецртан
ни данас не постојим

тако је ни крив ни дужан
прадеда по други пут погубљен
сада од српске руке
као што је и ред


БЕЛА ПУДЛА

У кафеу Параграф
који из непознатих разлога
пријатељ мој Предраг Савић
редовно прекрштава у Полиграф
седи дама у белом
са још бељом пудлом

од стола до стола у кафеу
вуче се промрзли просјак
с картонском кутијом у руци
да понеко убаци новац

пудла у тренутку залаја
окоми се на њега
размажена и ничим изазвана
не престаде

млађана конобарица
наоружана домаћим васпитањем
ухвати га за руку
хитро избаци из кафеа

лепо васпитана пудла
обавивши поверен јој задатак
лизну длан беле даме
задовољно ућута

настави да се се мази
блиста у белом наручју
облизује се
уз тиху музику што греје

очито збуњен старчић
пред равнодушним светом
грчи се на мразу испред
са питањем у топлом погледу


ТО НЕШТО 

како да завршиш ову књигу
када је све пресушило
када нема речи
потребних за овако суптилне послове
када нема оног нечег
оног неухватљивог
оног неопходног за посебне подухвате

на такво питање нема одговора
то што не може да се именује
баш то прави проблем
а проблема је напретек

редовно у таквим приликама
у којима једва да се може дисати
осуђен си на неизвесност
на чекање да то нешто проради
да се догоди оно што не зависи од тебе
оно што се однекуд пројави
бане изненада ненајављено
лупи те још неосвешћеног
и књига се сама од себе заврши


ТРБУХОЗБОРЦИ

у Неместу
у епицентру Липсандрије
промичу безглаве силуете
говоре из трбуха
језиком који нико не разуме
осим оних из градске куће
окупиране од истих трбухозбораца
само алавијих од осталих
чије се активности завршавају
пре него почну
док скривени базају чаршијом
славећи Вођу уз реске звуке труба
и тупих прозуклих бубњева
што је разумљиво у таквим приликама

сви остали склањају се са пута
гледају да се што даље одмакну
на безбедној удаљености
лакше се дише
а и небо је нешто другачије

БЕН ЧАПА

племенит и незлобив
топлим очима
благим погледом
купио би те из прве
имао је памет и лепоту
оволико срце још већу душу
имао је љубав за цео свет

Бен Чапа је имао све
све осим избора
да остане ту где јесте
са онима које је волео
којима се увек радовао

Бен Чапа није био човек
био је више од тога
човек је слаб поклекне
подлегне искушењу
простре се раслабљен

Чапа је био од друге сорте
краљевски дворски сој
док су га одвозили
немо је подвио реп
једном још окренуо главу
да терет остане на онима
који у његовој
царској авлији остају


ЛЕК ЗА РАТНЕ ВЕТЕРАНЕ

не излазим више ван куће
то је једина слободна територија
међу чијим се претесним зидовима
колико – толико још увек осећам безбедним
како да изађем када се нема куда и нема са ким
када се утроба преврће
свакоме коме је пупак остао у Неместу
и не мири се са реалношћу
сада царује олош која пустоши све
пустоши душе Немештана

слободне територије и не треба узимати озбиљно
исто је и на оној преображењској
одакле је љути Илија – Војвода Пчињски
кретао са комитском својом четом
које се затворених очију некако докопам
ту ограђен жичаном оградом
изложен музичком терору првог комшије
чији репертоар одређује врста и количина пића
ћутим да не буде горе

јер у супротном
нека врста репресије следи неминовно

ту стрпљиво чекам песму птичјег хора
ту убирем хајдучицу и мајчину душицу
нану лаванду зову липу жалфију
винобојку и враниловку
ту се присетим малих великих чуда
попут винског подрума у Карађорђевој 21
над којим као на мртвој стражи бди Миодраг З.
заточеник тајни винове лозе која му чува сан
командант војске пчелињих ројева
пројектант сопственог струјног кола
врцави маг са необјашњивим моћима
да медом и вином духом поготово
враћа у живот све
који би накриво насађен свет одавно напустили
уморан од свега
ипак радије бежим у сан
јер мора се признати
линија мањег отпора лек је за ратне ветеране
којима се није посрећило да на бојишту остану