Мирољуб Тодоровић

БОРХЕСОВ КОЊ
(Кратке приче, снови, нађене приче)

СУЂЕЊЕ
Суде ми. Не знам уопште о чему jе реч. Са рукама везаним на леђима стојим у првом реду дворане сличне позоришној. На бини, испред мене, судско веће састављено од петорице судија. Седе за великим, барокним столом са главама загњуреним у гомила списа. Повремено подигну главу, разговарају између себе, размењују папире и показују у мом правцу. Међу тим папирима примећујем и своје књиге.
Једва чујним, муцавим гласом обраћам се судијама речима да не схватам у чему је ствар. Зашто сам ухапшен и везан, када знам и тврдим да сам апсолутно невин?
Председник суда, омален, дрчан, веома налик на Пикаса, устаје са столице, која је на нешто вишем нивоу од осталих, енергично одмахује руком, прилази, уноси ми се у лице, и каже, јасно и гласно, да у уметности нема невиних.
ЧУЈЕШ ЛИ КАКО ЗВОНИ ЈЕЗИК?
(Глас из „Пусте земље“)
Ово је прича о теби и црвеној стени што виси ти над главом, злослутна и опака. Стрепео си а било је најбоље доба године. Јоргован из црнице растао је пут неба бео и мирисан ко дах девојачки.
Нашли смо обешеног човека у твоме врту, Флеба Феничанина, мртвог годину дана дугих. Сахранио си га с харпуном на грудима. Чујеш ли како звони језик у његовим устима распомамљен?
Све знамо и све памтимо.
Окончано је путовање мудраца из опустеле земље. Онај који бејаше мртав сада је жив. С отровним зубима, очију зажарених, доћи ће поново жедан наше крви.
Шта си му рекао док је устајао из гроба? Чиме си охрабрио његову свирепу жељу?
ЗГРАДА
Зграда, која се у мојим сновима често јавља, стоји на узвишици, небу под облаке. Усамљена је у некој недођији. Ничег око ње нема, само небо и земља. Огромна је са неколико десетина спратова. Модерна, осветљена бљештавом светлошћу са два лифта на спољној страни, велелепна као зграда из будућих векова.
Често уживам у вожњи лифтовима. Док сам у њима имам осећај као да сам катапултиран, као да летим у свемир.
У бројним сновима, који се више година јављају, зграда и догађаји у њој, и око ње, не мењају се много. Станујем на неком од последњих спратова. Стан је огроман, препун ствари и апарата чију сврху често не знам. Сам сам у њему. Књига нема али то ме нимало не чуди, нити узнемирава. Знам да све књиге света могу добити на великом белом зиду једноставним притиском на дугме. Кроз стално отворен прозор стана чини ми се да могу да проникнем и сагледам читав свемир.
У овом сну ситуација је битно другачија. Не пењем се у свој стан. Не уживам у стреловитом лету лифта. Затворених очију не путујем у свемир. Идем у доњи део, у подрум зграде.
Ходам опрезно. Степенице су стрме и лоше, светлост слаба. Ход је дуг, све тежи и несигурнији. Што дубље силазим ваздух постаје топао, влажан и загушљив. На крају клизавог степеништа нађем се пред огромном, блатњавом баруштином. Сигуран сам да је много шира и већа него подножје зграде изнад ње.
Из воде, која клобуча, диже се пара. Вире главе неких буљавих, жаболиких створења. У носнице улази тежак смрад трулежи и сумпора. Све то почиње да личи на предворје неког давно замишљеног пакла.
Збуњен сам и уплашен. Хтео бих да се вратим. Осврћем се али степеништа, иза мене, више нема. Само празан црни простор.
Стојим на последњем степенику. Моје ноге све више запљускује, и преко њих се прелива, растућа вода паклене баруштине.
МИЦИЋ
Добио сампозив за књижевно вече у Загребу.Одмах полазим. Дуго и заморно путо- вање возомкроз ноћ и равницу. Предели које назирем кроз прозор потпуно су ми непознати.
У магловито и кишовито јутро на загребачком колодвору дочекује ме група писаца.Међу њима видим и свог давно упокојеног ујака Новака Симића, али се пра – вим да га не познајем.
Одводе ме негде на периферију града у неку бараку где ће се одржати књижевно вече. Ова барака невероватно личи на бараку, крај Максимирске шуме, у којој сам средином шездесетих служио војску.
Читам песме пред пажљивом публиком, а онда одговарам на питања. Питања су, углавном, везана за сигнализам. У једном тренутку, из последњих редова, устаје не ка брадата сподоба и виче:
– Ти си повампирени Мицић! Ти нас мрзиш!
Ово поређење ме скоро увреди јер о Мицићевој поезији нисам имао лепо мишљење, више сам волео песме његовог брата Бранка Ве Пољанског. Оно о мржњи узнемири ме. Познато је колико је Мицић мрзео Хрвате и то јавно исказивао.
Уплашен да ми се нешто не деси, прекидам књижевно вече и тражим од домаћина да ме што пре врате на железничку станицу.
МАЛИ ЗЕЛЕНИ ЈАЗАВАЦ
Пењем се уз високо, разгранато дрво. Стабло му је дебело и глатко. Широке гране, без лишћа, пуне су дивних, плавих цветова из којих се шири опојан мирис. Нег де на самом врху дрвета, који се уздиже као јарбол брода, виси огроман плод сличан наранџи. Желим да дођем до плода, да га додирнем, да га узмем.
Дан је. Блештава светлост као да куља из отвореног ждрела неба.
Пењање је напорно и тешко. Опрезно се хватам обема рукама за стабло. Још опрезније стајем на глатку кору савијених грана. Опојни мирис цветова све дубље улази у ноздрве, у плућа и омамљује.
У једном тренутку оклизнем се, губим равнотежу, ноге више немају ослонац – почнем да падам. Падање није стрмоглаво. Слично је благом лебдењу и понирању….
Лежим у трави испод дрвета. Из оближњег честара излази мали зелени јазавац. Чудна боја његовог крзна и длаке једва се разликује од боје траве. Опрезно ми прилази. Нервозан је. Таласа својим дугачким репом. Када приђе сасвим близу у његовој шиљатој глави и ситним очицама назирем мени однекуд познат лик.
А онда из запенушене јазавчеве њушке, уместо гроктања, зачује се танак, крештав људски глас. „Пао си! Пао си!“ – каже, некако, злурадо. Тај непријатан глас одмах открива мог посетиоца: критичара, полемичара и песника, неприкосновеног вођу српског надреализма.
БОРХЕСОВ КОЊ
У једној Борхесовој причи из сна Александра Македонског израња велики бели коњ. Његово витко, мишићаво тело, савијен дуги врат, широке груди и бокови израњављени су бројним ударцима мачева и копаља. Из губице, коју отвара као да би хтео нешто да каже, капље крв. У питомим, тамним очима неописива туга.
Ноћ је. Коњ стоји погнуте главе окупан хладном месечевом светлошћу. На леђима носи мртвог господара.
ПАД
Налазим се у великој светлој дворани засвођеној млечнобелом куполом. Пуно је света. Помпезно отварање неке медијски извикане изложбе. На зидовима бројне слике, цртежи, колажи.
Провлачећи се кроз гомилу људи на своје велико изненађење, на једном од зидова, угледам и своје радове. Ту су, из визуелне поеме ‘’Луномер’’издвојени и доста увећани, дете с месечевом главом и Армстронгова нога кад ступа на Месец.
Не знам како су се ови радови нашли на изложби. Нико ми ништа није тражио, нити ме је обавестио.
Док застајем и посматрам своје експонате са леве стране прилазе ми момак и девојка. Девојка је висока, витка са дугом црном косом у скоро провидној ружичастој хаљини. За тренутак учини ми се да веома личи на Марину Абрамовић из времена када смо се упознали и када је ушла у сигнализам.
Загледам се у девојку.Мој знатижељни поглед, по свој прилици, није се допао и изнервирао је момка. Љути се добацује нешто ружно и показује на моје радове.
Прилазим му. Девојка се одмиче. Момак заузима борбен, боксерски став.
Покушавам да га изненадим и ударим десном ногом у онај најосетљивији доњи део стомака. То ми не успева. Од замаха губим равнотежу, падам на под и будим се.
ГЕНИЈЕ
(„Меки аутопортрет с прженом сланином“)
Нека звоне сва звона! Гледајте! Родио сам се ја, С. Д. – геније.
Олујни ветар ломио је гране дрвећа. Из поцрнелог небеског ждрела севале су муње и ударали громови. Огромни морски таласи бесно су се обрушавали на стеновиту обалу.
Били су то знаци моје будуће славе.
Са шест година желео сам да будем кувар. Са седам Наполеон. Онда сам прележао тешко запаљење мозга. Једва сам остао жив. После тога отац и мајка су ме обожавали.
Мокрио сам у кревету до своје осме године из чистог задовољства. Нико није смео ништа да ми приговори. Једном приликом ставио сам жабу у уста и хтео да је прогутам. Мајка се онесвестила. Све ми је било дозвољено. Био сам господар у кући.
Када сам напунио 25 година схватио сам да сам геније.
КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ
Увече одем на књижевно вече чукаричких писаца. Прекрасна галерија на Бановом брду начичкана некаквим лошим апстрактним сликама средњег и малог формата. Скупљено друштво (публике је овде, иначе, неуобичајено много за лите – рарно вече), углавном је пензионерско: домаћице, пензионисани просветни радници, бивши синдикалци, писци аматери од фабричких радника до универзитетских професора. Сви се међусобно познају, топло поздрављају, љубе код сусрета, и одједном ми све ово личи на скуп некакве крајње затуцане верске секте. Ниво књижевних радова, наравно, бедан, у потпуном нескладу с лепом просторијом, атмосфером која се ствара око литературе, посебно поезије. Главну реч води Ш., он је за све њих врховни књижевни критичар, перјаница. У углу галерије мали, издиг – нути подијум, ту су ђаконије (пиће и остало) које доноси слављеник песник, писац о чијем се делу говори. КодШ-а нема ништа без ових ђаконија. Када помиње књижевне вечери, чукаричке или неке друге, Ш. их се, углавном, сећа и разврстава их по вредности, и по томе како су успеле, према количини и врсти послужења. По његовом причању за сада је још остало непревазиђено неко књижевно вече у ГСП-у са брдима ћевапа које на крају, и поред свег ждрања, јешни „песници“ и „поклоници поезије“ ипак нису успели да поједу.
Овде је уобичајено закашњење од 15 минута иако је галерија одавно пуна. Ш. се по трећи пут пење на подијум и налива вињаком. Онда отвара књижевно вече. Прво поздравља госте: неког професора универзитета, па уваженог доктора уролога из оближњег дома здравља, а онда моју маленкост „оснивача сигнализма о коме данас пишу многи светски естетичари“. Савијам се и смањујем на столици, у земљу да пропаднем.
Вече почиње: критичар, па песник па други критичар све у свему око 45 минута. Ш. овде тријумфално прекида сеансу речима: „А сад, пре дискусије, мала пауза – послужење освежење“.
Две девојке с подијума износе сок и вињак.
Искористим ову прилику да, док се љубитељи поезије пред „дискусију“ окрепљују, неприметно одмаглим.