Увече одем на књижевно вече чукаричких писаца. Прекрасна галерија на Бановом брду начичкана некаквим лошим апстрактним сликама средњег и малог формата. Скупљено друштво (публике је овде, иначе, неуобичајено много за лите – рарно вече), углавном је пензионерско: домаћице, пензионисани просветни радници, бивши синдикалци, писци аматери од фабричких радника до универзитетских професора. Сви се међусобно познају, топло поздрављају, љубе код сусрета, и одједном ми све ово личи на скуп некакве крајње затуцане верске секте. Ниво књижевних радова, наравно, бедан, у потпуном нескладу с лепом просторијом, атмосфером која се ствара око литературе, посебно поезије. Главну реч води Ш., он је за све њих врховни књижевни критичар, перјаница. У углу галерије мали, издиг – нути подијум, ту су ђаконије (пиће и остало) које доноси слављеник песник, писац о чијем се делу говори. КодШ-а нема ништа без ових ђаконија. Када помиње књижевне вечери, чукаричке или неке друге, Ш. их се, углавном, сећа и разврстава их по вредности, и по томе како су успеле, према количини и врсти послужења. По његовом причању за сада је још остало непревазиђено неко књижевно вече у ГСП-у са брдима ћевапа које на крају, и поред свег ждрања, јешни „песници“ и „поклоници поезије“ ипак нису успели да поједу.