Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Мирољуб Јоковић

О ДРАГАНУ НЕДЕЉКОВИЋУ

Свако ко се иоле озбиљно бави савременим српским интелектуалним стањем, зна да је проф. др Драгољуб Недељковић у другој половини 20. века био једна од српских компаративних икона. Нема светског компаративисте у овом периоду кога проф. Недељковић није познавао или са којим није био у пријатељским односима. Професор Недељковић није написао књиге које су по значају равне неким делима Рене Велека, Жирмунског, Војислава Ђурића, да споменемо само неколицину њего- вих најпознатијих пријатеља, али су сва његова дела, а има их више од тридесетак, увек била интриганта и критична. Од многих вредности којима обилују његове књи- жевне творевине, чини ми се да би у први план требало истаћи онај хуманистички набој за превазилажењем подела и потирањем граница у свери духовних наука.
Ослањајући се на духовне учитеље и заштитне знаке руске и француске књижевности, превасходно, премда му велики писци германског и енглеског говорног подручја никада нису били страни, професор Недељковић је изградио репутацију омиљене фигуре у интелектуалном свету компаративне књижевности, о чему набоље сведочи писмо чувеног Рене Велека, које ми је упутио из једног старачког дома у САД, када сам правио и објавио омаж професору Недељковићу под називом Liber amicorum. Неколико пута сам му помагао у организацији великих научних скупова у Србији и Француској, па мислим да слободно могу рећи да је суверено пливао и таласао, повезивао и размрдавао рукавце компаративне књижевности и славистике.
Можда ће то некоме изгледати пренапрегнуто, али од свих професора Одсека за општу књижевност и теорију књижевности београдског Филолошког факултета, урадио је највише на повезивању српске културе и европских цивилизација у другој половини 20. века. Нико толико није урадио за своје студенте као професор Недељковић. Пошто је имао одличне међународне везе, био је у могућности да најбољимa омогући престижне међународне стипендије из области хуманистичких наука, а пре свега књижевности. Било је и других професора који су имали добрих светских позиција, али нико није био тако несебичан као професор Недељковић.
Не претерујем ако кажем да је суноврат српске компаративистике започет оног тренутка када су професора Недељковића неки од његових пријатеља насилно отерали у пензију, не претерујем ако кажем да је професор Недељковић последњи велики организатор међународних скупова из области хуманистичких наука на Универзитету у Београду, нећу претерати ако кажем да је професор Недељковић био, са неколико других интелектуалних и политичких фигура Србије друге половине 20. века, на врху једне интелектуалне пирамиде која је веровала да се национално и интернaционално могу складно допуњавати, која је веровала да књижевност има протејску снагу обнављања и профетску моћ повезивања, која је с правом била убеђена да за просветитељско деловање у свакој култури увек има места. Неђу претерати ако кажем да је професор Недељковић најозбиљнији просветитељ у српској култури од Доситеја Обрадовића до данас.
Време је већ увелико показало да су професорови погледи на књижевност, српско друштво, српску културу, филозофију пријатељства били исправни, да је његов одлазак у пензију за српску науку и позицију у свету хуманистичких наука био кобан. Завидљивост, та одвратна људска особина која је код нас Срба изразито развијена, удаљила нас је из светских хуманистичких организација, а дода ли се томе да су нам политичке вође све сами интелектуални трећепозивци који који су сопственом егу поодавно подредили егзистенцију нације и статус културе, који немају дара за слушање, онда није никакво чудо што смо ту где јесмо: без јасног односа према прошлости, без представе о будућности, без пријатеља, без вредности, без културе, без озбиљне реторике.
Слушање је велики људски дар. Треба имати, али пре свега треба бити. Није ништа чудно што професор Недељковић све више ћути и све више слуша шта се око њега дешава. Рекао бих да је овај велики хуманиста и сам изненађен празним демократским причама, замајавањем народа, растакањем и распродајом земље и уништавањем онога у шта је највише веровао, а то су националне и општекултурне вредности.
Разговор Зорана Хр. Радисављевића са овим великаном српске компаративистике то најбоље потврђујe.
(Текст Мирољуба Јоковића је предговор у књизи Све више ћутим и слушам, /„Рашка школа“, Београд, 2011/, објављен под насловом „Једна од српских компаративних икона“)