Миро Вуксановић
РУЧНИ САТ
1.
У годинама обнове и изградње, после 1945, и касније, у сињавинском и
дурмиторском крају, најчешће у јесен, кад смо сви већ били здигли из катуна и пунили
куће за зиму која је трајала мало више од пола године, однекуд су долазили непознати
људи. Једног од њих и сад имам пред оком. Ишао је у сивом оделу, мантилу и дубоким
ципелама. Имао је кожну торбу о рамену, кишобран који му је служио као штап и
мале црне бркове. Висок, танког врата, ситних очију, с краватом, сав као нека
неприродна појава. Од „странаца“ у наше потпланинско село само су долазили
накупци, милицајци, пољари и, у ретким приликама, радознали политичари. Малочас
описани посетилац није личио никоме од њих. Видело се да је дошао издалека и што
се више примицао бивао све необичнији.
2.
Причало се да су синови Драгоја Мандића, после Великог рата и Мојковца,
њих тројица, два правника и професор, донели у Потоке заједничку слику. Отишли
код фотографа, фино обучени и распоређени, с најстаријим од њих тројице у средини,
сликали се, слику уоквирили и обесили на зид, повисико, да деца не могу дохватити,
у заједничкој соби. Рекли су им да више не морају ни да долазе колико их је „лијепо
изнијело“. Ко их је год видео, исто је понављао: „Сад би реко да ће проговорити!“
Замерали су осталим школованим Крњојелцима из малог насеља под планином, пре
Другог светског рата чак десеторици с факултетом и двојици доктора наука, што сви
нису своје слике израдили и укућанима донели. Само је београдски адвокат Трипко
Жугић одвео Мирка и његову Зорку да их сликају у црногорској роби, у колашинској
фотографској радњи. Од њих је само то претекло кад су страдали у рату и кад су им
имовину конфисковали. Понеко и сад вибером шаље њихову фотографију као пример
горштачке отмености.
3.
У крњојелским кућама људи су чували у војничким коферима или у новча –
ницима мале фотографије, снимљене док су служили пешадију, морнарицу, гарду
или неку другу јединицу. То су биле сличице за ретка показивања, добро скривене,
намењене потомцима у наслеђе.
Старе жене су вртеле главом и преносиле веровања да се не ваља сликавати,
јер ко види свој лик у води или на слици неће зору дочекати. У нашим кућама није
нико ни помињао фотографисање. То је могло бити још по нечему ризично, „некоме пред главом“, а није се ни имало кад мислити о таквим беспослицама. Преча је била
мисао како зими ишчекати копнину.
4.
Тек у поменутом времену обнове и изградње људи су се мало окуражили. Као
да је то стигло с онима који су однекуд долазили (као што је био сувоњави човек са
брчићима), који су говорили да је дошло ново време и да сви могу да имају своје
увеличане а не онако мале фотографије. Обећавали су незвани гости да ће од сићуш –
них или било каквих сличица израдити велике и уоквирене портрете. Пока зивали су
дозволе за такве своје послове, с потписима и печатима. А кад семољски народ види
печат и потпис, даваће и црно иза нокта, камоли „мало лентро из такулина“.
Лако су самозванци узимали новац, а касније, углавном пред пролеће, у
боанску пошту стизале су увећане фотографије у рамовима, такве да нико себе није
могао познати, нити би веровао да је то он да није пошиљка имала његово име. Ли –
кови су цртани, спојени у парове или остављени насамо, укочени и улицкани, равни,
без осмеха и било какве емоције у очима и на образима. И данас се такви радови
могу наћи у несрушеним и напуштеним кућама, али су нетрагом нестале старе сли –
чице чуване на тајним местима. Непознати фотографи нису их враћали, само једном
су долазили, своје адресе су измишљали.
5.
Све је морало да оде у причу, овако, наоколо, да бих боље објаснио зашто имам
своју прву фотографију тек са једанаест година. Дошао је на одсуство Милован
Мирашев, мој брат од стрица, официр из рата који је службовао у Словенији и отуд
донео фотографски апарат. Узео сам јелек са малим токама да украсим своју скромну
одећу, изашао пред прозорчић собе у којој сам рођен, зачешљан, у патикама, али све
то није било ништа ако немам сат на руци. Слушали смо да у никшићким и цетињским фотографским радњама имају лепе ручне сатове, на бирање, и да се тамо сви
сликају са сатовима на руци. Заврну мало рукав, савију руку у лакту и избаце је на
груди да се сат добро види. Када сам слично и ја поступио и добио снимак није се са
мном могло зборити. Толико сам се зорио и писао Миловану:
„Пошаљи ми слику неку, ону што сам у јелеку“. Први пут је тај снимак објављен у књизи „Каже Миро Вуксановић“ 2000. године, с потписом:
„У црногорском јелеку, са туђим сатом, 1955“.
6.
Касније, као ђак и студент био сам задовољан ако имам ручак и вечеру, а ако
бих тражио да ми родитељи купе сат, то би био одличан доказ да ми је виљнула памет,
да сам шенуо.Међутим, био сам још као никшићки гимназијалац добро “навијен” да
без часовника погодим које је доба, а у градовима, у Београду нарочито, били су чести
на радњама истакнути велики часовници. И били су тачнији од оних на торњевима,
нарочито ако су торњеви били црквени. Није имао ко да их навија. Све тако док нисам
почео да радим у сомборској школи, у две смене, с рупама у распореду. Подесило се
да је тада Милован Мирашев (који ме је први сликао) са својом тенковском јединицом из Слуња у Хрватској прекомандован у Сомбор. Било је то после совјетског напада
на Чехословачку 1968. Милован неожењен, с пространим станом у новоградњи, а ја
стигао с торбицом у руци, аутобусом, на оглас, из Београда. Кад сам нашао брата,
нашао сам у Сомбору све што ми треба.
7.
Да не бих каснио на часове, да бих био школовани друг који коначно има сат
на руци, да бих међу својим ђацима деловао убедљивије док им предајем српски језик
и књижевност, морао сам да имам ручни сат. Милован је десетак година раније био
у мировној мисији у Египту. Тамо је срећно прошао иако је с канадским мајором
Могреном џипом наишао на мину у песку и био жестоко израњаван. После лечења и
повратка купио је мотор на три точка (чудо од лепоте) и, што је за мене и овакву
исповест важно, купио два ручна сата. Један је носио, други са позлатом држао у
свечаној кутији и рекао ми да га узмем и имам на руци. Био сам послушан, наравно.
8.
И онда су године брзо пролазиле а не само сад, Милован се преселио у
Београд, а мени остао његов позлаћени сат, све мирно и без речи. Но, кад се женио,
још у Сомбору, понекад би онако нехотице тражио да “мој” сат проба, што друкчије
нисам ни разумео. Тек после неколико година, и после не знам каквих разговора,
коментара и осталих кућних збивања, мој старији брат Драго мени је дао скупоцен
ручни швајцарски сат. Узалудно сам се бранио, јер имам, шта ће ми и тако редом, док
ми он није казао да је начуо приговор што сам присвојио египатску успомену. Тада
ми се све отворило и ја сам пристао на замену. Нико о томе ни реч.Мој сеико је куцао
као да је златан и, ево, сад ћу осамдесет, само што није и та година откуцала, а ја још
нисам никад ни помислио да себи купим сат. Није ни сеико све то издржао. И њему
се нешто лоше десило. Кад сам све казао драгој особи, она ми је поклонила један леп
сат који ми је, укупно трећи, на левој руци док ово пишем.
9.
Могао сам себи да купим сат, могу то да учиним и сада, кад год било, али сам
сигуран да то нећу урадити. После оноликих гледања у туђе сатове кад сам био млад,
од првог сликавања па редом, после свих година са поклоњеним ручним сатовима,
толике чини су на мене пале да не бих ни по коју цену себи купио ручни сат. Од чини
ми се чини да би ми то био крај, да не бих ни један откуцај таквог сата издржао.
10.
У девет делова, са описима слика и сатова, у тексту, тачно сам казао како је
било и како јесте. Прича је могла да буде боља, али не би могла да буде тачнија. Тачно
тако, али, ево, ја пред собом имам низ књига чији је наслов РУЧНИ САТ. Морало је
тако да се деси иако сам сасвим случајно, испод броја 1, 9. јануара 2000. године, у 15
сати и 20 минута, завршио свој први дневнички откуцај којим почиње низ од шест
мојих књига, а такав низ се затвара бројем 3399, 26. јуна 2002. године, у 8 сати и 50
минута. Не знам да ли је број записа тачан. Понекад сам их понављао, понекад прескакао, али ништа у том поретку нисам хтео да мењам. Ако бих то дирао, осећао
бих да сам себи сат за руку купио. Према томе, у шест књига, које чине целину
истргнуту из целине живота, све је непромењено, све како је било, ништа подешено.
Свака похвала је речена намерно, свака покуда случајно и све под насловом који
нисам купио. Поднаслов је да су то дневнички откуцаји, намерно временски омеђени
и патетични, јер је свака у књигама реч уписана као откуцај сата, по правилу: сваки
тренутак се дешава само једном. Кад сат откуца, откуцани датум, сат и минут неће
се више поновити. Могу бити задржани на начин како то једино слика, реч и писац
могу да ураде.
(Недеља, 24. март 2024, 16,43)
