Мирко Магарашевић

ДУНАВСКЕ ЕЛЕГИЈЕ
(Сремска)

I
Мутни Дунаве кишом априлском набујао
понеси каменичку неисказану самост
низводно далеко, вировито без препрека
ка нејасним жудњама
Истока у звезданој припреми дело још нерођено.

Свим тежњама насупрот обале су твоје
пре но беху укроћене бетоном да раздвоје
удвајале су гласове дивљине и неизвесности
Аргонаута и њихових упорних наследника вести
безимених трагача, грозничавих пловидбеника.

Водо дунајска! Знан ти је Јасонов Арг и келтски сплав,
видела си варварску жудњу за југом и римски став
ка истоку и северу, Знаш страхове опсађивача баш
колико и страхове бранилаца десне обале, знаш
прохтеве са леве обале и аварски гàз, сав хунски гнев

суров коњички налет, измахнутог мача сев
и грома удар
кад ветар размахне пожар узме плен
силну шуму прогута; нестане копривић, дивља трешња,
орах, глог и дрен

нестану за трен!
Завлада глад. У глуво доба
множи се гнусоба,
Гори за горим ниче коровњак
са новим даном нови мрачњак!

Осетио си Дунаве тих клиз
лак словенски чун
затегнут лук скривен у сваки жбун;
осетио мочугу и крваву секиру
кад је у теби радосно перу.

Знаш све што не знамо сви,
ни ми, ни они, ни садањи ви,
а што залуд кажу и верују да знају многи.
Толике неме сведоке имаш у иловачи изгубљене
у љуштури речног пужа тајне песме скривене.

Увек си спремно плован
понудом као љубав неисцрпан
од вајкада на глад призиван и спреман
на многаје варварске бесове и хтења
небројене насртаје и тврде одбране сталних бдења.

Јавом и сном вазда кипе воде набујалог
Истера начас мирне пȍврши као да стижу из раја;
па наједном, грче се вирови славјанског Дунаја
претке ваше и моје хладно проносе
у глув заборав односе.

II
Зорњачин сјај сремским вином заливен
рађа тихе приче виноградске
у милини летње сенке
лозе дремљиве. Недокучив лик
маше, руком сече видик
са дунавске падине малаксало дозива
претке ућутале под хумком времена
броји потомке знане и незнане.
Повијен налетима кошаве
која прелистава његове седе бркове.
У бојама јесењег неба око гледа
алмашке сенке гробних дрвореда.

Дух времена у њима бујна детелина.
Сви свечно за великим столом
у дугом разговору озбиљном.
Затим ћурећа супа и печење
подиже даљином расположење.
Ведрина, ал понеко са сенком.
Сремско бело вино ђилибарски
под озарјем сунца лелујаво светлуца
као да коб доба на врата још не куца.
Срећа варљива мигом омета
да све претње света
препозна судба клета.

Све што није било
сад би жарко хтело
кад би да буде могло.
И насупрот: Што се већ има
обилно, ал без среће
као да никад бити неће.
У варљивом тренутку пред нама
тако је како се види шта обасјава неба свод
да јесте: доказа на претек има. Ломан је ход.
ни помиреност ни успротивљеност,
ништа не решава оно што је ту и сад
где не влада спокој и склад.

III
Корење кисељака годинама подрива зид;
камен ров, граничник, бедем, после свега
једва одбрањен; на концу све попушта замахом тим;
све пред коровом сустаје, ал не и Дунав, сним
тај водени ток остаје кичма Бачке једина
коју не кињи хаос времена ни пљунута слина.
Под срцем дрхталим валовитог Срема
Вила Станковић понижена и нéма.
У Чортановцима Дунава лахори свежина
нерецивим језиком сведочи пристаниште
патњи које се сидре, таложе и тиште.
Сви полети сремски и наде београдске
више не зраче ко некад. Сав труд
изневерен, показао се залуд.
Растакање, сваштарење, разарање
не дају наде плод и стварање.

Матица клонула, грађȁнство на рубу трајања.
Нижу се деценије оскуда и малаксања.
Најгори укорењени. Занемарују се исходи
да сад кȍристи стичу само шѝјани, изроди.
Сумор и расап гомилају стид и кајање,
свуд шири се просташтво и јефтино трајање.
Тапије, част и завет вихором однео је рат.
Ергеле, салаши, вароши, више на себе не личе.
Паори кȍпне, придошли се диче
српом и чекићем што су донели
питому равницу ћутањем оковали.
Мах наопак.

Са далеких планӣна и кршева: надрле
горке лозе у древне равнице расадом продрле
сад газе, чисте и бришу изворне душе замрле.
Нарастају куле незнања. Бајаги постепено
а да нико није приметио збивање ледено
нагодио се дош-лош са поднебљем духа
које донекле опитомљава и оне из небуха.
Ал којом сврхом, по коју цену зло се спрема?
То је питање на које одговор нико нема –
ни речни јунак, ни сломљен краљ бедан
ни дух благословен, нит ико сродан.
Издаја, потказа и превара потиру склад;
зар се тако стиче право на живот и рад?

IV
Jегуљава вода проткана златом сутона
Јасонски је водич до предаха и љубавног затона.
носи нас у неизвесност коначишта и пловидбе
трговачке грознице и земаљских умора.
Ова река на ушћу је пророк Видуше
дахијске пропасти са озвездане куле Небојше
гонич чајки у бекству до Ада Кале где сташе
да усне а плате све четир главе слетеше
у Дунаву опране, а једну вирови однеше.

Носи Дунав и преноси Доситејев бол
његов споразум-наум ка Михељсону
Прозоровском и Багратиону по обол,
наду братску за Устанка спас
да руска сила буде уз нас.
Ал кад је, кад то било
да изокола споља
правдом на тȁс
неко може спасти нас?
Кад се то може без чврстине изнутра?!
Како давно било, тако и сутра.

Под Великим Градиштем
Дунав је васкрсан
пред литицама казанским
свим боговима незнаним
посвећен је. Љубавнички опасује ловца
северна прса Београда. Питомо свија
надомак призора Сремских Карловаца;
под Каменицом, опчињен подвргава се
ко заљубљена зеница винутом обрвом
петроварадинском
и челном стрмином будимском
прима знаке дивљења, очараност
на први поглед сву занетост.

Укроћена и бранама зајахана
река постаје тихи прометник
међудржавних интереса заступник
новом струјом угојени порезник.
Испрва пипав и опрезан
договор као сатаром одрезан.
Наједном расту амбиције мувароша, скрите
док не обаве танте-за-танте, тајне испите.

Мимолетом река односи тела праведника
срамно погубљених чином варварства
и неоплакане дављенике којих нема
у каталозима речног бродарства
међу сенкама капетанија запустелих.
Дуж обала труну орђали трупови
бродови послова напуштених.
Међу све трагове речног дејства ући је немогуће.
од Германије црношумља све до Црноморја
неухватно струје тајне големе,
дунавска хтења, посланства уздарја.

По ритовима од искони Виле водене
лебде стрелом љубави прободене;
оне још плету љескаве ловоре славе
која не познаје никакве нагодбе,
ни њихове кротитеље лукаве.
Велики лађари увек су изнова
понети крмом, зовом и успехом
на бескрајним водама уздахом.

Сенке доба губе се међу сенкама вечери
стапају се над обалама где река тихо оплакује
Чарнојевића зов стрпљења
народу пут, веру и дозиве хтења
сред вечног успења
насупрот сталне равнодушности
бездана времена: Сеобе.
Црквена звона даљином сад тихо јецају
над слабошћу вере у равнице недогледима
под плаветним кругом небесима.

V
На сребротканом Дунаву
стоткана лепотица спава
под златосјајном косом сања
све што заносом је ткала:
чврст-слад
румен-глад
нов дрхтај жуди коју није знала
док Дунав под њом шумори
на њему је ноћу драгог зазивала.
За њим, над њим,
Низ њега се усхитом и дрхатом испунила
звездане притоке уливала
срмом сребротканом
на води плаштаној.

Стење Дунав под руком невидљивом
танано проткива далеку приповед;
на многе душе мрмор, јецај,
скривен фрушкогорски грцај.
Глас без речи
на прамену магле
чини се како види
да долази нешто
живима незнано
срцем ткано
увек ново призивано
после свега што ће бити
да већ је било
или ће се снити.

VI
Век за веком у дану нестаје
док оно што се рађа не престаје.

Ђурлик дунавске чапље
дозива наше и Винчане мртве.

Девојче румених образа, плаве плетенице
доноси радост у тугу Сремске Каменице.

Што се посветило старим орахом
минуло је с једним уздахом.

Сунце над нама вечером полако замиче
а дужа за дужом, сенка нам се примиче

Чезе ка Шишатовцу грабе бодро
док Фрушка тоне у вечерње модро.

Пада ноћ, све ближе чују се прапорци
пред нама сневају Сремски Карловци.

Шта смо веком хтели, урадили
самртни час говори шта смо пропустили.

Дан показује јутром кад настаје
све што се губи, увек недостаје.