Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Лука Вукаловић (1823‒1873)
Милован Витезовић

ВОЂА СРПСКОГ УСТАНКА У ХЕРЦЕГОВИНИ
(Богојевићи у Зупцима,Требиње, Источна Херцеговина, 18. октобар 1823 – Салтакча, Одеса, Русија 6. јул 1873) Вођа

Вођа српског устанка у Херцеговини 1852–1862, Вукаловић је у Требињу изу – чио пушкарски занат и неко време се бавио њиме у Херцег Новом. У доба Омер- пашине акције против Црне Горе вратио се 1852. у родни крај, где је изабран за племенског главара и капетана.
Кад је Омер-паша у марту 1852. наредио да се од херцеговачке раје одузима оружје, против су се одупрли крајеви у којима је Вукаловић био главар.
Отпор против предаје оружја, довео је до мањих сукоба између Херцеговаца и Турака, што је значило увод у устанак, иза којега је од почетка стајао Вукаловић.
До устанка је дошло у зиму 1852/53. када су Граховљани, Бањани и Дробњаци одбили да плате Турцима дужну трећину. Како је истовремено дошло и до акције Турака против Црне Горе, борила су се источнохерцеговачка племена уз Црногорце. Иако у периоду од 1853. до 1857. није било већих устаничких акција, устанак се није смирио. Аустрија је очигледно ометала акцију Луке Вукаловића знајући да је помаже Црна Гора, а истовремено је пратила и рад француских конзуларних представника.
Устанак се распламсао у децембру 1857, кад је и књаз Данило почео да по – држава устанике огорчен на Порту због њене изјаве на Париском конгресу 1856. да Црну Гору сматра делом своје територије.
После битке на Граховцу 1. маја 1858., када су Црногорци и херцеговачки устаници празили Турке, књаз Данило је именовао Вукаловића за војводу Зубаца, Крушевице, Драчевице и Суторине, где је образовао неку врсту аутономне управе.
Порта натерана тим поразом на попуштање, провела је разграничење са Црном Гором, а тиме признала самосталност Црне Горе. Како је велики део источне Хер – цеговине осим Грахова, једног дела Бањана, Дробњака,Жупе и никшичких Рудина и даље остао под турском влашћу Вукаловић је наставио устаничку акцију.
Ово је снажно одјекнуло у Босни, посебно у бунама великих размера у Бо – санској Крајини и Посавини 1858. Бојећи се се да се устанак не би проширио и на њену територију, Аустрија је још у већој мери почела да омета Вукаловића, помажући на разне начине и самим Турцима.

Вукаловић се у својим захтевима није ограничавао само на решавање економских проблема херцеговачке раје, него је устанку дао печат борбе за национално
ослобођење, тражећи да се Херцеговина припоји Црној Гори.

Такав карактер устанка изазвао је и интересовање европских великих сила, чији су конзуларни представници радили на томе да се Вукаловић потчини турским властима. Вукаловић је наставио борбу против Турака и после насилне смрти књаза Данила (1860), подстакнут и примерима борбе за уједињење коју је у Италији водио Гарибалди.
Од 1861. Омер-паша је покушавао да разним обећањима и уступцима умртви устанак, у чему није имао успеха. Но када је Црна Гора после пораза у рату са Турском у августу 1862. писмено обавезала да више неће помагати устанички покрет у Херцеговини, Вукаловић се, сматрајући да је тамошњи народ остављен на цедилу, писмено споразумео са Омер-пашом, који је обећао амнестију свим устаницима. Омер-паша је обећао Вукаловићу да ће га поставити војводом Зубаца, Крушевице, Драгачевице и Суторине, али то није учинио, него га је именовао бимбашом на 500 пандура који су имали задатак да чувају ред и мир на граници.
Када је видео да Турци не испуњавају обећања дата народу у вези олакшања феудалних давања и смањења пореза, покушао је 1865. да још једном дигне устанак, али је без икакве подршке са стране, доживео неуспех.
После тога, напустио је родни крај и преселио се у Русију, где је и умро 1873. године.
Помен војводе Луке Вукаловића и битка Срба са Турцима су описани у песми војводе Мирка Петровића Његоша „Бој на Зупцима“ (збирка Јуначки Споменик, Цетиње 1864. године).
Википедија

Лука Вукаловић – последњи српски јунак рођен за песме и легенде!
За Луку Вукаловића се не може рећи да је један од војвода Херцеговачког
устанка, кад је био први, који га је и подигао, кренувши људе из Суторине и са Зубаца,
и после више бојева манастир Дуж је учинио устаничким седиштем.
Лука Вукаловић, син Лакин, унук Вукала, из зубачких Богојевића, одмах је
оглашен војводом од целог усталог народа.

У устанку су, уз Луку, Херцеговци стали „на браник својих предака, својих породица, своје слободе, и за право да живе као слободни људи“.
Вукаловићев устанак у Херцеговини, после првих добијених бојева, стекао је велики глас у Европи.
Европа тадашњих великих сила одмах је почела да се меша у догађаје.
Историја Вукаловићевог устанка показује колико су конзулати великих сила били тада посејани по Балкану: Скадар, Дубровник, Мостар, Шибеник… као да су нека посебна култура.
Конзули су се мешали, али не на страни Срба, сем руског конзула.
Ту се, по историјској иронији судбине, сав опредељен за Турску, најжешће мешао извесни Черчил, енглески конзул у Мостару, тражећи да се огњиште устанка угаси.
Аустријски конзул Мамула тражио је од Вукаловића да аустријска царска војска преузме оно што су устаници ослободили. Кад за то није добио сагласност Вукаливића и других вођа устанка, Аустрија је забранила продају оружја и муниције Србима.
За скоро дванаест година Вукаливћевог устаничког четовања било је више бојева него у целом Другом српском устанку. Војвода Лука је у скоро свим учес – твовао, најчешће стајући испред свих и, колико је познато, само једном био рањен.
Међу његовим најславнијим бојевима, била је одбрамбена битка на Зупцима. Фебруара 1855, са хиљаду устаника, дочекао је војску маршала Омер Паше Латаса, коју је водило десет паша и ко зна колико бимбаша. Европска штампа је, извешта – вајући о овој бици, бројала у хиљадама мртве и рањене Турске.
За војводу Луку Вукаловића се може рећи да је био један од водећих јунака велике победе у Боју на Грахову, после кога се, посредовање великих сила, Црна Гора разграничила са Турском царевином уз значајне исправке границе у Херцеговини. Тако је Херцеговина подељена на црногорску и турску.
Даља судбина Вукаловићевог Херцеговачког устанка одређивана је страним притисцима и на војводу Луку и на Црну Гору, на коју су се устаници наслањали, не скривајући жељу за сједињењем.
Заличио је Европи војвода Лука Вукаловић на генерала Гарибалдија, али је њој, сем Италијанима, био превише и један.
Старањем свога секретара Мића Љубибратића, школованог у Дубровнику, и сам војвода Лука одржавао је везу обостраног поштовања са чувеним италијанским револуционаром. Тако је и дочекао помоћ гарибалдинаца. Због ове везе Аустријанци су Љубибратића интернирали 1876. када се нашао на њиховој територији.
Кад су му са Цетиња, после територијалних задовољења, поручили да запрете устанак, војвода Лука није могао да остави народ, док су њега многи остављали. Остајао је, остављен и сам од блиских, уз народ, у очајним одбранама од Омер паше, који је хтео њега, „да му скине сабљу“.
У последњем очајању присетио се кнеза Милоша и његовог договарања са Марашли Али пашом. Тако је, спасавајући устанком и бојевима исцрпљени народ, потписао у Дубровнику, са везиром Хуршид пашом, уговор о часном помирењу.Што је пошло кнезу Милошу, није њему. И најближи, потплаћени од Омер паше, хтели су да га понизе. И то баш у Зупцима. Достојанствено је, интернирајући самог себе, са оба сина пошао у Русију.
Полазећи у Русију, одбио је да прими медаљу од кнеза Николе. У Русији га је чекала медаља од руског цара. Али је за њу требало да плати неколико рубаља. Пристојно се захвалио, рекавши да то „не вриједи једну рубљу“.
Лука Вукаловић је био последњи српски јунак рођен за песме и легенде. О њему се причало и певало. Како је улазио у бојеве, тако је улазио у епске песме. Песма га је хтела. Не само епска. У Карловцима су му, још за живота, компоновали химну.
Херцеговачки устанак Лука је повео под својом заставом, српском тробојком црвеном, плавом и белом, са жеженим крстом преко сва три дела. Под оваквим заставама, током трајања устанка, венчавали су се Срби од Суторине до Будима.
Стасит и плећат, у раскошном оделу народних првака, са сабљом и џефер – даном, био је за све оличење Херцеговца на фотографијама, на цртежима, па и на карикатурама. Од сабље се није жив одвајао. Носио ју је и у печату којим је печатио историјска писма и пријатељима и непријатељима.

(Са портала „Слободна Херцеговина“)