Милован Данојлић (1937–2020)
САД ВАЉА ОЖИВЉАВАТИ СРПСТВО И СРБИЈУ
Строг сам: нису ми потребни критичари. Шта год о мени рекли, ја сам у порицању отишао даље од њих. Поезија, између осталог, полаже тежак испит из искрености. Строгост упућује на скромност, а скромност је ствар ителигенције, до које веома држим
У песничкој књизи Милована Данојлића „Животи, животи“, коју је управо објавила издавачка кућа „Албатрос плус“, у песми „Имовно стање“, песник каже: „На ничијој земљи – беземљаш,/ Показује ти се мало-помало као/ Да имаш само оно што немаш,/ Што си расејао или друтима дао,/ А теби, као украсни крај беседе,/ Остаде оно што нико не хтеде“.
Милован Данојлић (1937), академик, један од најзначајнијих српских писаца, песник, романсијер, есејиста, сатиричар, путописац, књижевни преводилац, председник је Српске књижевне задруге. Књига „Животи, животи“, слатка и горка, више горка, поема је о једном животу, аутобиографски роман у стиховима.
Живимо у времену у којем су године „хладне, гладне, досадне“. Нисте баш оптимиста?
To о хладним и гладним годинама, односи се на раздобље између 1945. и 1953, на време мог детињства и дечаштва. У данашњој празнини, има мало више топлине, засићености, па и циркузантске забаве, али онима који ступају у живот можда је и теже него нама из средине двадесетог века. Свако, ко је иоле упознао историју, мора бити песимиста. Људи хиљадугођима понављају исте грешке, и никако да се опамете. Као да не могу без ратова, несреће и зла. Као да је спокојан и складан живот на земљи немогућ. Ја сам песимиста који није изгубио сваку наду. Један једини праведник у стању је да искупи читав народ коме припада.
И, на све то, дође старост у којој се посрће „кроз муљ и кроз ило“. He радујете се зрелим годинама?
У духовном смислу, старост има несумњивих предности, али ју je физичи тешко носити. Превише сам видео и искусио да бих се залетао у лудовања. А без тога, нема правог живљења. Па сад, бирајте…
Слутите да јe ваша вредност – осредња. Зашто сте толико строги према себи?
Прво, вредност и осредњост се римују, што није случајност, а друго, београдске улице закрчене су генијима, они се међусобно ословљавају са Геки, па ми више одговара да будем кулучар на пољу ритма и риме, него такав великан. Нисам имун на сујету, али ми је истина важнија. Можда је моја скромност плод силне нескромности и разочарања у оно што сам досгигао. Строг сам: нису ми потребни критичари. Шта год о мени рекли, ја сам, у порицању, отишао даље од њих. Поезија, између осталог, полаже тежак испит из искрености. Строгост упућује на скромност, а скромност је ствар ителигенције, до које веома држим.
Себе доживлавате као остарелог факира који живи на ексерима и бригама. Јесте ли ви песник-мазохиста?
Непрестано одмеравање својих тежњи, речи, чинова и жеља, стално полагање рачуна пред свешћу и савешћу, и јесте својеврсна мазохистичка пустоловина. Факирски перформанс карикатурални је облик тог, духовног преиспитивања и кињења, у животу и у песми. Боддер је у томе ненадмашни мајстор и учитељ, a ја сам га, током пола века, препевавао. Самомучење, понекад, доводи до ослобађајућих увида и обасјања.
У једној од песама кажете: „Постоји и кад се изгуби битка,/ Извесна добит од губитка“. Народ смо који слави и своје поразе?
Порази су поучнији и људскији од победа. Победе заглупљују. Погледајте шта све данас чине светски моћници, па ћете се уверити у тачност овога што рекох. Поуке од пораза су непотрошиве, док се капитал победника из дана у дан троши и изопачује. Овај низ губитака, од почетка деведесетих, учинио нас је мудријим. Остаје нам да јачамо изнутра, и да верујемо у победу врховне правде, без тријумфа.
Своје ближње гледате „крајичком ока, неповерљиво и жмирећи“. Судите им, кажете, „престрого и с висока“.
Ружна навика, порок стечен у дугом туђевању и самовању. Као и сваки одговоран човек, песник је дужан да дели судбину својих саплеменика и савременика, да отвори сва врата и прозоре на кули од слонове кости. Један део наше елите пребрзо се и олако удаљио од народа. У Француској је то још израженије. У безваздушном и безљудном простору, све вене, па и речи, a с њима и наша веза са животом. Песмица коју наводите срочена је у самокритичком надахнућу, као покајање.
Животни простор нам се сужава, остали смо без топлог мора, купамо се у сопственој сузи. А светски моћници би, изгледа, да од Србије направе малу Југославију?
Шта год намеравали, њихови су планови недовољно озбиљни и слабо промишљени и, у судару са стварношћу, завршиће на отпаду, раније или касније. Моћници нису свемоћни, како нам се понекад чини. Важније је утврдити шта ми, сами, хоћемо, морамо и можемо. Југославија? Превише се стидимо и кајемо због илузија које смо гајили о заједничкој држави Јужних Словена. To је један од наших великих и часних пораза. Каква год била, обезбеђивала је људима више достојанства од „независних“ протектората у којима су се с њеним распадом обрели. Уништили су је домаћи егоисти, ситне душе, и пијане силеџије из белог света.
Они раде шта им падне на памет: јуче растурише државу, сад би да је некако скрпе. Да смо имали снаге да наступимо сложно и зајелнички, нико нам ништа не би могао.
Сад ваља оживљавати српство и Србију. Срећом, има се шта обнављати, све је запуштено, од језика до демографије.
Велика Британија излази из Европске Уније. За нашу власт тај пут нема алтернативе. Дуго сте у Француској, како доживљавате творевину звану Европска Унија?
Као конструкцију Великог Капитала, предвођену однарођеном и добро плаћеном бирократијом. Од европских достигнућа у разним областима рада и стваралаштва има се шта научити и преузети, и без посредовања те бирократије, онако како су то чинили наши просвећени преци у прошлом и претпрошлом веку. Све ће то, једног дана, само од себе доћи на своје место. Ни самоуправљање није имало алтернативу, а данас, ко га се још сећа? Главно је сачувати здраву главу, и не губити из вида основне државне и националне интересе.
На највећем удару терориста управо је, барем засад, Француска. Како ће се ово завршити?
Француска је имала несрећу да се, око 1970, одрекне статуса за који се Де Гол борио и изборио и да се врати у челични загрљај савезника из два рата. Терористичку реакцију изазвали су ратни походи у којима је морала да учествује. Прагматични Енглези тргли су се, и предлажу суђење Тонију Блеру, ноји их је увалио у опасност. Француска левица ослабљена је, нико више не негодује. Французи су стари, зрео народ, и свакако ће наћи одговор на зло које их је сустигло.
У Хрватској, која је у ЕУ, повампирује се фашизам, a Европа не реагује. Како је то могуће?
To само показуде колико нас озбиљно узимају, и Хрвате, и нас, и наше спорове. А и ми бисмо боље учинили да не обраћамо превелику пажњу на тамошње испаде. Морамо бринути о положају наших сународника, остало је њихова унутрашња ствар. Ваљда ће се и тамо, једног дана, појавити неко разуман, а ми им памет не можемо утерати у главу.
Лета проводите у родним Ивановцима, где сте саградили и цркву.
Како вам српско село, које је одувек хранило Србију, изгледа данас?
Тужно и пусто. Испражњено. Полумртво. У очекивању, тренутно тешко замисливог, препорода. А препород мора доћи. Ја, иако песимиста, верујем да ће живот имати последњу реч. Шумадија је, у прошлости, неколико пута замирала, празнила се, и устајала из мртвих. Земље и народи не умиру тако лако.
Српској књижевној задрузи, која траје 125 година, држава ништа не помаже, као да се радује њеном нестанку, Како то објашњавате?
He знам, да ли је толика небрига ствар неког смишљеног плана, сиромаштва или незнања. Шта год било, резултат је поразан. Откако сам се нашао на челу Управног одбора, посао ми се своди на узалудно мољакање помоћи. Био сам и код заненика Министра културе, који нам рече да морамо да подносимо пројекте. „Поднели смо их“, рекох, „године 1892“. He знам да ли је разумео шта сам му рекао. Излажење „Кола“, ове године, помогли су високо свесни појединци: песник Матија Бећковић, пословни човек Бранислав Баћовић, Удружење црногорских Срба из Подгорице, Ђорђе Николић из Чикага, те један наш родољуб, настањен у Африци, а помоћ је обећао и један познати фудбалски клуб. To су последњи витезови задругарства, свесни важности најстарије српске издавачке установе. Што се државе тиче – она, очигледно, није заинтересована за ово знамење наше културне баштине.
Разговор водио: Зоран Хр. Радисављевић
(„Политика“, 22. август 2016)