Милован Данојлић
Раноранилац
Душан Радовић је, средином 20. века, зацртао правац обнове једног песничког рода. Већ и наслов танке збирке Поштована децо смело наглашава програмско опредељење. Дете је наш равноправан саговорник, и разумеће нас под условом да се уздигнемо у висине његове отворености, истинољубивости и наивности. Песници, као велика деца, обдарени су за такву врсту општења. Традицију завештану од Змаја, настављену у поемама Александра Вуча, Радовић је оживео и модернизовао са задивљујућом једноставношћу. За овим, раноранилачким подвигом, кренуо је читав нараштај дечјих песника, сваки у свом правцу. Без Радовићевог примера, без његовог охрабрења, тешко би се осмелили на пустоловину.
Друга Радовићева раноранилачка иницијатива остварена је у часопису „Полетарац“. Месечник је излазио непуне две године и био је, према мом увиду, најбоља публикација те врсте у европским размерама. Испоставило се да наша средина није била дорасла Радовићевој замисли. Издавачки промашај остао је као тренутак великог и надахњујућег узлета дечје књижевности.
Раноранилачка пожртвованост овог песника имала је посебно срећан одјек у радијској емисији „Београде, добро јутро!“ Живео је са овим градом, волео га, учествовао у радовању и туговању својих суграђана, и то је, у цик зоре, саопштавао, преко микрофона, са врха „Београђанке“. Обични људи су ишчекивали његов поздрав, таксисти су одлагали вожњу да би га саслушали. Превише слободе за ондашње политичаре; емисија је на крају угашена.
Најзад, био је раноранилац и у обичном, дословном значењу те речи. Становао је горе, код Цветкове механе, и свакога је јутра, често пешице, силазио у центар града. Обично би свратио у „Касину“, да, стојећки, са малим људима, безименим суграђанима, и сам нешто презалогаји, пре него што, на врху највише београдске палате, заузме радно место, да не речем борбени положај. Отприлике у то време, и ја сам започињао свој радни, списатељски дан. Имао сам обичај да му се, од куће, јавим. Ево, и данас, памтим број телефона његове канцеларије: 684–798. „Иде ли?“, упитао бих га. „Мучим се, а код тебе?“ Писање је, поред осталог, радосна мука, напорна потрага за тачном речју. Нисмо се штедели. Увек је могуће лепше и боље од онога што без великог труда уловимо.
Драги Радовићу, уз стогодишњицу твог рођења, јављам ти нешто што би те могло обрадовати: Смрт је била немоћна. У твом граду, и у нашим душама, јошкако си жив.