Милослав Шутић
ДРАГОЦЕНИ ДОПРИНОС ТЕОРИЈИ И ПРАКСИ
САВРЕМЕНЕ СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ
(Вито Марковић: Лирски додир стварности, „Партенон“, Београд, 2023)
Иако у одмаклом животном добу, Вито Марковић је током последњих година
об јавио неколико песничких збирки, које су нарочито са теоријског становишта
интересантне, па и провокативне.
Најновија Марковићева збирка заслужује посебну пажњу због спајања
песничке теорије и песничке праксе, односно, зато што су у стиховима готово свих
песама те збирке присутна два књижевна термина или две врсте поезије – поезија
гласности и поезија тишине.
Начин на који је Марковић образложио једну нову поделу поезије у овој збирци по много чему је реткост у савременој српској поезији.
Слично су поступили неки српски песници (Дучић, Ракић…) али на мањем
простору, у њиховим програмским песмама. И Бранко Миљковић, који је, полазећи
од речи „одсутност“ у једном стиху своје песме „Ариљски анђео“, амбициозно, али
и врло компетентно, осветлио не само научнокњижевну већ и естетичку и филозоф –
ску димензију своје поетике.
Наведени термини нису се појавили случајно у овој Марковићевој збирци
песама, већ зависе од његовог односа према целини те збирке. У тој целини дошла
су до израза два песникова поступка: скраћивање и сажимање. Када је реч о скра –
ћивању, тај поступак се најпре односи на број песама укључених у ову збирку, који
је толико смањен да се појавила вероватно најмања Марковићева песничка књига,
која садржи 21 песму. Песнику је, очигледно, било посебно стало да се запази на –
ведена краткоћа, па је на уводној страници ове збирке написао:
21 ДОДИР
202–2022
Ако се сажимање односи и на смањење броја речи у појединим песмама ове
збирке, што је евидентно, онда је тако постигнута лирска краткоћа, по нама, идеал
лирике као суштинске поезије. Али поменуто сажимање има и један, најважнији,
задатак, посебно када су у питању поменути књижевни термини: да се истакну и
појачају основне речи у тим терминима-синтагмама – гласност и тишина – и тако
укаже на њихову језгровитост, као и на њихово шире од ове збирке важење.
Указали смо на посебност ове Марковићеве песничке збирке по томе што је у
њој спојена песничка теорија и песничка пракса, а као пример тога спајања навели
смо песниково разликовање поезије гласности и поезије тишине.
Међутим, постоји један општи појам који је, као песникова посебна
преокупација значајан за Марковићево стваралаштво у целини, а који је опет,
присутан у овој збирци као пример спајања песничке теорије и песничке праксе. Тај
појам је смрт, којој је посвећена једна песма, објављена при крају ове збирке.
1
По космичкој свеокупној вољи
Смрт је моћна, свуд је има,
На једном месту никад не стоји,
Од живота простор и време отима!
2
Подмукла и тиха, без лица,
У простор и време улази, ћутке,
Убија, убија, убија,
Невидно и нечујно, увек,
О себи не говори ништа!
Постоји у овој песми једна од њеног почетка до њеног краја доследно оства –
рена вертикална космичко-земаљска линија по којој се, према песниковој визији смрт
спушта до момента додира са људском јединком. Сама смрт је овде потпуно визуелно,
аудитивно, корпоративно невидљива појава, али је њен учинак, када је реч о људској
јединци и њеном животу, упоредив са свим човековим страдањима, безгранично и
беспримерено катастрофалан, несхватљив по свим људским критеријумима.
Како би макар одшкринуо врата чулној спознаји невидљиве смрти, песник јој
приписује један психички облик – „подмуклост“. Али, макар и као, по људским
мерилима, крајње негативна етичка појавност, „подмуклост“, која би надомак људске
јединке као жртве, могла да буде једини доказ постојања смрти, остаје остаје неприпадна
тој смрти. А једини доказ постојања те смрти је њен учинак: бесповратно поништавање
времена и простора, и, на крају, у свакој људској јединци, различитих облика живота,
што доводи у питање природу као исходишни облик смисла и поретка људског света.
Претходно очигледно високо емоционално реаговање на смрт, наводи на
закључак да песник није могао да остане само на таквом утиску о смрти, већ и да
предложи неку акцију која проистиче из тога утиска. И, заиста, на више места у овој
збирци постоје знаци наведеног предлога. Песник предлаже најодлучнију побуну
против смрти, која је, опет, као одлика његове посебности, на свој начин захтевна и
провокативна. Он хоће да преиспита читав свој дотадашњи однос према смрти као
највећем изазову. Па пошто, у распону тога преиспитивања, почев од „мишљења“,
„лепоте“ и „доброте“, па до „лирских чари ума, немогућих!“ не налази сигурну потвр –
ду, он се, на крају, обраћа „поезији“.
С обзиром на чињеницу да је поезија као књижевни род општи појам, који
није строго јединствена целина (лирска, епска и драмска поезија) поставља се питање
на коју песничку врсту Марковић мисли када у овој збирци (стр. 14) каже: „Поезијо,
спаси ме, помози, …!“.
Јасно је, наиме, да се овде тражи помоћ од поезије, да га, ако може заштити од
немилосрдне смрти, биће такође јасно ако цитирамо стихове који следе наведени апел
за помоћ: „Ја сам сањар | Са огромном количином нежности | Патим, у очај падам!“
Јасно је, наиме, и да је реч о лирској поезији, као по нама суштинском песништву,
чији је Марковић истакнути српски представник током протеклог вишедеценијског
периода. Или, да будемо још прецизнији: Марковић је за бунт против смрти као
негативног апсолута на првом месту потражио помоћ од поезије тишине, која је први
пут именована у овој збирци, али која је од почетка, па током неколико деценија
касније, обележила Марковићево песништво. Наиме, упућујемо сада на нашу књигу
Поезија сликовног исказа, из 1984. године у којој се све, тада означене синтагмом
„слике одбране“, могу без остатка подвести под жанровску одредницу поезија ти –
шине. Наравно, уз ову одредницу позив на бунт је упућен и поезији гласности, јер је
и то лирика, само „за октаву“ виша од поезије тишине.
Овај виши степен гласности је важан, јер се у завршном сегменту
цитиране песме тражи „реч јаких гласних чула“, која, мисли песник, у ситуацији
неопходног супротстављања смрти, недостаје и поезији тишине, односно, која ту
поезију, како се може закључити из ове збирке, чини пасивном у смислу недовољне
борбености против смрти. У сваком случају, Марковић спајајући теорију и праксу
поезије, сматра да у поменутом бунту жанровска па и остале одреднице изузев
атрибута „лирска“ нису најважније. Најважнији су поједине суптилне, нежношћу и
тишином обележене лирске песме, које, макар и за краће време могу да потисну
природну неминовност смрти. Марковић, наравно, не наводи неку своју песму, али
ми је, на крају, у наведеном смислу, цитирамо:
ИЗА ГОРЕ ЗИМЗЕЛЕНЕ
Иза горе зимзелене
Јеком боли нечувене
Гласи чова песмоцветка
Умилнога сноиметка
Тихотна му тужна душа
Жића патње горко куша
Трагом звера крвождера
Коб – вукодлак за њим смера
Болано му срце болно
Звеком звечи на понорно