Милош Н. Пејиновић
О ПРЕДРАСУДАМА
Име „предрасуда“ даје се свима оним мислима, које се усвоје, пре но што разум о њима расуди, пре но што их моћ расуђивања потврди; даље даје се свима оним
побудама, које нас припремају за веровање, и не испитујући суштину самих ствари.
Те мисли могу бити или оправдане или несмишљене; оне могу потпомагати, ићи на
руку нашим добрим наклоностима, смеровима или нам, тако рећи, спутавати мозак:
те тако, ми не треба да их одбацујемо с презрењем: ну, не треба ни да им се подајемо
с поверењем. Суђење треба да је вазда независно од предрасуде: оно не треба ни да
је непопустљиво према њој, нити да је поставља на место размишљања, већ ваља да
је сȃмо оцени онакву каква је. Мњење једно никако не може бити довољно оцењено,
објашњено, ако све предрасуде, што су около тога мишљења сабране, не буду потанко
претресене, ако им се узроци не испитају и ако се не оцене онако, као што је право.
Свака од наших подобности садржи у себи предрасудȃ: на тај начин, она простире своју власт и на блиску подобност, те тако злоупотребљава место разума.
Памћење противставља оно, што у себи садржи ономе, што постоји, и у колико
буде имало над нама власти, у толико више даје преваге успоменама нада разма трањем.
Моћ уображења је налик на то: она исто тако шири своју власт на рачун разума, ишто год
јој је над нама већа власт тим већма нас вуче у неки свет, пун чудеса, па замењује тиме
оне идеје, до којих смо дошли кроза чула. Љубав према ономе, што је чудесно, доиста
јесте други онај општи и стални извор наших предрасуда, јер произилази из оне друге
наше подобности, што се, у већем или мањем степену налази у свима људима. Наша
суђења, расуђивања, дело су разума, и то јединствено разума; али, разум није јединствена
моћ наших подобности; а нарочито и поуздано, он није она подобност, која нам даје
највише уживања, која нам улева највише милине. Уображење се развија пре, него ли
разум: по самој својој природи, оно годи већма народу, лакше се саопштава, од стране
појединаца маси света, маси народној. Оно уображење, које ствара творилачко уображење, разуме се, да је ретко: ну, посматралачко уображење, оно које без по муке постаје
од сликȃ, које су пред нас постављене, готово је опште. Дакле, оно што је чудесно, управо
је храна уображењу. Веровати у нешто, то је право уживање и то треба за душу човечју;
све оно, што човека изненађује, све оно што шири онај обични обим његових идеја,
мисли, све оно што даље размиче границе васелене, у којој се он осећа као заточеник, све
га то увесељава, све му је то драго; оне препреке, које му поставља све оно, што је могуће,
јако га узнемирују и једе; он преко њих прелази онако исто весело, као каква тица, кад
умакне из кавеза; и његов разлог, због којега верује у већину оних мишљења, којих се
лакомо дохвати, управо је тај: што су она невероватна.
Највиша нека моћ, што се приписује коме човеку, већ је по себи самој, нешто
чудесно, па, можда је то један од великих разлога, што народи обожавају своје владаоце; ми смо их начинили боговима на земљи, па падамо на колена пред тим кипом,
идолом својих руку. И тако бива, те се по какав одбегли, затвореник-владалац, кад га
поведу на губилиште, цени као неко божанство, које стављају на муке: ово је оно
чудесно и то у највећем степену у стварности, то је најсилнији пример одушевљења.
Од свију догађаја, што се међ људма збивају, онај, који је најчудеснији, без сумње је
рат: те отуда долази онако општа предрасуда код људи, што се тиче дара тога, који је
по њих најкобнији, отуда је оно њихно дивљење освајачима, и оно одушевљење, које
у њима буди војничка слава. Тајно неко непријатељство наспрам природних сила, које их себи покоравају вазда утиче на њихова суђења. Те, с тога се и осећају немоћни,
кад их сила освоји: а свемоћност једнога човека изгледа им, као да дичи њихну
народност, док међу тим, на против, та сила понижава људе, који су иначе једнаки,
према ономе, који се те силе докопа. Најзад, чудесно је на највећем својем степену у
религиозним веровањима: по што су њихови предмети све такве ствари, које разум
не може да схвати, нити да их процени, то онда постоји ту неки привидан разлог, да
се разум са свим искључи из њихове области. Разлика између онога, што разум не
може да појми и онога, што он појима, не може да буде очигледна већини врло нежних људи, у већинн релиђија, веровање обухвата не само оно, што је изван човечјег
појимања, већ и оно, што је томе супротно. Жудња за веровањем, та чежња за оним
што је чудесно, показује се у наизменичноме усвајању оних веровања, из којих се
састоји свака релиђија.
Штогод је нека догма неугоднија за осећање, за разум, за сва средства, помоћу
којих се долази до истине, тим је подржавају људи с већом ревношћу, с већом ватром.
Такве речи, које имају у себи двојакога смисла, од којих је један прилагодан, а други
противан разуму, увек су узимане, те стављене у оно, што се називље мистериозним,
тајанственим, јер се тиме захтевале више жртве од нашега ума. Изрази у сликама,
фигуративни, у којима су по техничким бојама, којима су обојени, истављене биле
разноврсне мисли, тумачени буквално, шта више на очиглед наопако, но што су у
тексту. Повесница разноврсних јереси, која нам једно за другим показује сва питања,
што су о догми истицана, показује нам и то, да се црква вазда изјашњавала у корист
најчудноватијих мишљења, а противу најприроднијих.
Љубав према чудесноме изопачава сваку свједоџбу. Тако, кад какав писац трпа
у своје приче све нешто изванредно, необично, да би му те приче биле занимљивије,
он често и не зна, да је, на тај начин изопачена истина.
С тога, он одбацује све оне околности, које називље ништавнима, ну, које би
могле изазвати сумњу; он чини притисак на догађаје, везује оно, што мисли да је
последица за оно, што држи да је узрок – он саставља једну целину из онога, што је
досле било само у одломцима, и он управља само на једну једину мисао ову пажњу,
која би требала да се распростре на више њих. Међу тим, ово дејство, које наш дух
тражи, управо најјаче годи уображењу, т. ј. ономе, што је најближе чудесноме. Никако
немојте рђаво мислити о приповедачу, који вам прича о чудноватим догађајима,
никако не држите, да је он хтео лагати вас или варати; већ, пре но што усвојите његово
причање, издвојте на страну ону лаковерност, која га је обузела; сетите се, да је он могао видети много шта, што и не постоји, јер је волео да таково што види; да се могао
сетити много чега, што никад није ни видео, јер је уживао у томе, да меша своје
уображење са својим памћењем.
Немојте рећи о каквоме очевидцу, да се није могао преварити, јер је вероватно
налазио задовољства у томе, да вара себе самога, и своје очи, које су жељно изгледале
што год чудесно, нису га с муком нашле. Не реците, да није имао никаква интереса
да вас вара, јер довољно је, да има интереса да пронаведе какво дејство, говороћи по
што год необично. Сумњајте дакле у дела, а не сумњајте у особе и општој предрасуди
простога света, која усваја, шири и упропашћава оно, што је чудесно, против –
стављајте предрасуду мудрачеву, који у то не верује.
Погрешна или случајна мишљења не постају сва из памћења, из уображења,
из осетљивости, најзад из наших подобности, из нашега расположења или из наших
слабости; по нека су са свим случајна: она постају у непредвиђеним случајевима,
што се не могу уврстити ни у какву врсту.
Наклоност према особама а никако не према стварима или према начелима,
извор је најмилије од свих наших предрасуда. Због ње ми бранимо свакога, који пати,
свакога који је несрећан или угњетен.
Она нас најпоузданије води срећи, разастирући је около нас. Сажаљење расветљава, много чешће но што заводи наше суђење; и макар нам оно дало о особама
повољних мишљења, које испитивање после тога никако неће оправдати, ипак је
често боље по нас бити преварен, него ли бити увек неповерљив. Ну, антипатија,
одвратност, тај предзнак од мржње, имала је на човечји род најкобнији утецај. Радљива наша ОСЕТЉИВОСТ као да се никако не задовољава, ако јој се само жртвују они,
које имамо пуно разлога мрзети. У својим општим антипатијама, ми рачунамо људе
по сталежима, и хиљадама појединаца скупа. Само по какав спољашњи знак, разлика
једва у имену, у боји, у језику, довољна је да учини те да будемо неправедни; и ми се
још хвалишемо одважношћу, којом смо гонили оне, који су се удружили под једним
истим стегом, и које често никако и не познајемо.
Погрешка, коју је учинио само један једини појединац, шири се на читаво његово племе, на све његове саотачаственике; погрешке једнога столећа прелазе на друго, које за њим иде.
Ми верујемо да видимо у овим неразумним суђењима ужасан поук: ми се
хвалишемо овим добродетелним гневом. којему жртвујемо милосрђе, и често долазимо дотле, да га ценимо као најбољи доказ наших релиђиознах осећања.
Предрасуде од мржње без сумње имају извора у људскоме срцу; ну, постојанима чини их интерес оних, који су у власти.
Ови се брину да подгревају и да чувају ту међусобну мржњу између народȃ;
и на тај начин, уклаљају они испред испитивања разума читаву гомилу од заблуда.
Владе у разних народа узајамно се вређају, а народи се узајамно мрзе. Па ипак
нема стварнога непријатељства међу народима. Како би један народ могао бити
смртни непријатељ другоме? Зар сваки од њих, ако му потребују његови суседи, други народи, неће наћи у њих више помоћи, кад су они срећни и задовољни, него ли кад
су угњетени и незадовољни?
Друга једна врста наших предрасуда постаје услед одсутности свију подобности наших – услед инертне силе. која је као негативна, супротна сила душевна.
Љубав за одмарањем, душевна леност и плашљивост су болести, што постају
из воље, те коче и сȃм разум, не утврђујући у нама на место себе друге какве душевне
подобности.
Страх од нових идеја, страх од промене, страх од реформа, од свакога умнога
напретка, све је то бескрајно распрострто у свих народа, и власт је тога у толико већа,
у колико ови народи, који су више покорни предрасудама, буду више требали, да се
и сами упну, те да их се отресу. Радљивост духовна је управо једно урођено расположење у човеку: ну, овога расположења може мало по мало и нестати; изгледа да је
оно својствено само младежи; и у већине људи оно се све већма умањује, у колико они
бивају старији. Умно напрезање је велики умор за онога, који се није на то навикао.
Сумња, што се порађа о каквој предрасуди јесте знак труднога рада. Јер тада треба
слѐдити идејама, којима човек осећа да једва може владати; ваља проникнути у
спекулације, које изискују толику пажњу, да се од тога ужасавамо, и на крају крајева,
с тога што нећемо моћи више размишљати, можда ћемо се морати оканути огледања,
те ћемо с понижењем осећати, како нимало нисмо кадри или како више нисмо кадри
уздићи се у велике регионе мишљења. Не само да сумња у релиђиозним питањима
ужасава све оне људе, који нису поуздани у своју снагу; већ, било да је реч о њихним
општим интересима или о њихним приватним интересима, они се вазда бране са
највећом жестином од прве сумње, која се хоће у њима да породи. Поверење је
извесно стање покоја, сумња је почетак рата. Кад је пропаст неизбежна, онда је мало
људи, који се уздржавају да у ту борбу ступе везаних очију и ништа не видећи: па, шта
више и онда, кад је још време радити, већина цени као непријатеља онога, који је
први извештавао о опасности, кроз коју ће проћи. Ово ужасавање од новога огледа,
ова одвратност према сумњи и неповјерењу, ова леност у вежбању својега ума у
ненавикнутоме размишљавању, још се утврђује личним поносом и поносом народним. Тада човек неће да призна, да је зло радио и да је увек зло радио, и да су они,
које је навикао поштовати, још од детињства, једнако зло радили.
Предрасуда је непомична по својој природи: само разум напредује: те тако су
и законодавци, који су смерали да својим делима даду веће трајашности, мудро радили, што су их стављали под заштиту инертне силе рода људскога, што су забрањивали свако испитивање и што су изгонили разум из својих области. Они су
налазили у предрасуди силу једну, која је вазда спремна да брани оно, што постоји,
од онога, што би било боље; силу, која се оружјем бори у корист њихова дела, њихове
властите мисли, противу целога људскога рода. Они су радили мудро, ну са убитачном цели. С надувеношћу, којој се морамо чудити, кад је у човека видимо, они су
поставили границе духовној власти: одлучили су, у својој вајној памети, да никада
ништа не може бити боље од онога, што су они пронашли; те тако су ово „боље“
омогућили.
Ну, она предрасуда, која себе држи за храниљу, не спасава ни мало друштвених
установа, било од неосетнога поремећења, било од другачих каквих обрта. Оне
земље, у којима се цивилизација не креће у напријед, увек су једне и исте и вазда све
грђе; а то стога, што се у њима није изменила ни једна друштвена установа, што се људски род ту развратио и што се једнако развраћа; стога, што им је власт из руку
измакла; с тога, што су уметности, које ту цветаху ишчезле, јер она непомичност
установȃ, није их бранила од освојења и од тираније, ни од куге, ни од глади, ни од
различитих других зала и недаћа, било земаљских било небеских.
(Из првог и другог броја „Зоре“, Мостар, 30. април 1896.
и наставак у броју 2, 30. мај 1896)
