Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Милош Окука

НЕВЕСИЊСКЕ ПОВЕЉЕ

Повеља је исправа средњовјековних владара којом се додјељује неко право или част, свечани писани текст украшен ликовном орнаментиком, правни документ са заклетвом и јемцима овјерен печатом. Повеља представља свједочанство којим се утврђује пословно-правни однос владара, великаша и црквених великодостојника према установама или према појединцима. Повеља је својеврстан литерарни текст са строгом структуром, свечаним стилом и вокабуларом који обухвата родовско- племенске и хришћанске категорије.
У средњем вијеку повеље су издавали владари у Србији, Босни и Захумљу као и обласни господари регија и жупа. Повеље су писане на латинском и српском језику. Ове посљедње искључиво ћириличким писмом.
Из Невесиња су сачуване повеље његових господара Санковића, жупана Бјељака и војводе Радича. Ради се о трима њиховим повељама из 1391. и 1389. године. Ту долази и четврта повеља херцега Стефана Вукчића Косаче, писана 10. октобра 1435. године под градом Вјенчацем у Невесињу.
Прву повељу су сачинили браћа Бјељак и Радич 15. априла 1391. године у њиховом столном мјесту Заборани. Њоме они дарују граду Дубровнику жупу Конавале и Витаљину.
Након уобичајене инвокације Ва име отца и сина и светаго духа амин1 и датирања ва љето рожства Христова, позивајући се на три божанске особе и почетак хришћанског времена, долази особена интитулација у којој се појављују и Бјељак и Радич (Ја жупан Бјељак и војвода Радич, брат ми Санковићи) те се даје на знање и виђење повијесних околности за издавање повеље. Затим слиједи опширан садржај повеље, односно освјетљавање историјске позадине које су довеле до ства – рање тога правног акта, коју су они спознали ва истину по старих писмех и по старех паметарех, које је преношено с кољена на кољено и које им је остављено као знамење.
Чин и историјска димензија се дакле легализују на основу усмене предаје па је тако прäво и достојно свакоме [по]вратити своју племениту стару баштину, жупу конаовску, на коју Дубровчани имају историјско право због старог града Епидаура, а коју властела рашка и хумска кривином посједоше кад се град расу и опустје.
Браћа Бјељак и Радич се дакле позивају на легенду о „староме Дубровнику“, којем је наводно припадала конаовска жупа те будући да су становници тадашњег Дубровника „izravni potomci onih koji su napustili ‘stari Dubrovnik’, ‘pravedno’ je vratiti im ono što je pripadalo njihovom pradjedovima“ (Aнчић 2001: 141). Управо зато они то и чине од данас напреда и потврђују својом повељом записујући у вјек вјекова опћини и властеле града Дубровника жупу конаваљску и з Долним Гором и град Сокол, који је у ној и вса села и људи и земље и горе и паше и воде и млини и дохотке и все, што пристоји (припада) жупе конаваљској, и са всеми мејами и границами, које су с Требињем и Врсином и до меје и границе драчевичке и до предграђе ду – бровачкога и до мора на Цавтат и около, како је оптекло море, доМолунта; и јоште онакоје [такође] дајемо и потврђујемо села и земље Витаљине до својих меја и границ и до мора до пристаништа Молунта и с отоком, који пристоји Витаљини, на име Мулунат, који су у жупи конаовској и у граду и у мјестиа сада више писаним.
Браћа Санковићи кажу да су обећали својом вјером и клетвом ту баштину предати у руке властеле дубровачке и Опћини дубровачкој како би они могли даље све учинити од свога старога владања и држеве. А онда се обавезују да виђенији људи дарованих жупа присегну њих вјером и душом и клетвом, да буду вјерни опћини и властелем дубровачцем, а они се сами са својим госпојама, сестром Драгном, стрицем жупаном Градојем и браћом Вудељом и Сањчином, те за себе и за своју дјецу и за посљедње всјех нас, заклињу на свето писмо Христова јеванђеља з добре воље и права срца… и светијем Ђурђем арханђелом Михаилом нашими крстнеми имени да неће порећи то што је записано нити некоје зло учинил супротив њиховом свјем обје- том. Ту се затим наводе и обавезе становника ових жупа да буду лојални дубровачкој властели као и то да се они, Санковићи, обавезују да ће бранити и штитити Ду – бровчане у владању тим жупама. Уз то, Санковићи још обећавају Дубровачкој опћини и властели да ће чувати и стражарити и бранити Жупу и град Сокол и мјеста више писана од свакога зла, од силе, тађбе (пљачке и насиља) и од всакога г[оспо]д[и]на (господара) и властелина, вола тко лубо инога (било којега другога), који би хотјели помести (узнемирити) вола заузети жупу, вола град или мјеста више пописана, вола ним које лубо зло вола штету учинити, и оште обећавамо, д[а]ће би (ако би) који наш чловјек вола [било] из наше земље одашал [отишао] тере [и] пошал вола приселије се стат [да се насели) у конаваљску жупу или у Витаљину, да је вољан поити, а ми и нач чловјек да не бранимо ни зло учинимо тому и чловјеку, тако ако би који чловјек од Конавли вола од Витаљине одашал, тере се приселил и пошал у нашу земљу, обећавају се Дубробчане да не бране ни зло учине тому и чловјеку.
Иза тога долази санкција, пријетња вјечном казном у формули источног хриш- ћанства за све оне који прекрше одредбе повеље: да је анатема, и да је проклет од Бога и од пречисте Богородице и од часнога крста и од 12 апостола и од 4 јевањ – ђелиста и од 318 светих отаца иже никејских и од свих светих и светаца Божјих, и да прибројан к Јуди и ђаволу, и проклетство очево и материно.
У завршним одредбама повеље наведени су свједоци, и то како кажу Бјељак и Радич: наше госпоје и Драгна сестра и наш сртиц жупан Градоје и Будеља и Сањчин, наша браће, за себе и за своју дјецу и за посљедне [насљеднике] всјех нас и вси наши властеле, а навлаштито Миле Туклековић и својими сини и Вратоје Радоњић својиими сини и Стјепко Озројевић својими сини. Ту су још поклисари опћини дуброачкој Жуно Соркочевић и Паљко Гундулић.
На крају је кораборација: повеља, коју смо [ми браћа Бјаљак и Радич] потврдили и нашијеми печати печатали, те обавијест да тај правни документ писа Грубанац Хлапчић Имоћанин раб жупана Бјељака и војеводе Радича и њију дијак.
Карактеристика ове правне исправе Санковића је у томе „што ју је дијак Грубанац Хлапчић изгледа саставио не по концепту већ прилагођавајући се природи несвакидашњег посла. То је довело до неуобичајене концепције појединих делова повеље. То се види по промулгацији којој нема једнаке ни у једној канцеларији (А се всакому чловеку седишнему и будуштему), иначе је то најстарија промулгација у хумским повељама. Овде је промулгација стављена испред експозиције. Такође је и санкција другачија – део се налази усред диспозиције (Обећасмо се нашом вером и клетвом ниже писаном), а у есхатоколу се заклињу на свето писмо, своје крсно име и тако даље Затим долази развијена духовна санкција, где је само средишњи део писан по формулару“ (Мишић 2008: 122).
Међутим, овдје се није радило о даривању жупе Конавале и Витаљине са градом Соколом другој држави (Дубровнику) него о продаји и отуђењу дијела бо сан- ске државне територије, што је значило дотад незнану самовољу хумских обласних господара. То је пак урађено непосредно након напрасне смрти босанског краља Твртка I Котроманића, дакле у погодном тренутку који су Дубровчани смишљено искористили и за који су се још одраније припремали. Наиме, они су већ дуже времена одржавали добре и пријатељске односе са сусједном властелом Санковићима. Браћи Санковић, Бјељаку и Радичу, додијелили су кућу у граду у вриједности од 100 дуката и одобрили им увоз намирница, изузев вина, без плаћања царине, што је значило посебну привилигију
Исправа о купопродаји, овјерена печатима браће Санковића, показује суштину договора између њих и Дубровчана. Дубровчани су наиме ‘доказивали’ да је стари град Дубровник постојао на мјесту Цавтата којем је припадала жупа Конавале и да на њу имају исконско право, а Санковићи су наводно показали добру вољу и спремност да им врате ту њихову баштину. У тој исправи „нема ни речи о продаји, а зна се да је у питању 1 000 перпера годишњег данка, а уз то још и дубровачко плем – ство, кућа и део купљеног земљишта“ (Михаљчић 2001: 144).
Другу повељу Дубровчанима писао је сâм војвода Радич мјесец дана касније, 15. маја 1391. године, исто у његовим дворих у Заборах, а брат му је Бјељак лежао тешко болестан (или се већ био упокојио). Повеља је кратка, дијелом страдала од љубичасте болести пергамента па се цио текст не може дословно реконструисати. Њом се утврђује слободно кретање и трговање по Радичевој земљи брати и пријатељем властелем дубровачцим или, како се каже, да сваки Дубровчанин ходи с тргом и бес трга свободно по всјем мојем владанију и да притом неће ни царине плаћати нити неке неправде доживјети.
Радич дакле даје вјеру Дубровчанима да се могу слободно кретати и трговати „по његовој земљи без страха од царина, насиља или разних неправди као што је то био случај и раније у вријеме владавине бана Стјепана II и бана и краља Твртка. У овом случају он иступа као прави обласни господар, који је ингеренције централне власти замијенио својим што јасно указује да су се процеси дезинтеграције босанске државе почели осјећати брзо након смрти краља Твртка“ (Смиљанић 2008: 80). То се види управо по томе што су браћа Санковићи већ два мјесеца након краљеве смрти издали повољу о даровању (продаји) Конавала и Витаљине Дубровчанима, а онда мјесец дана касније војвода Радич ову повељу о слободном кретању и трговини Дубровчана у његовој земљи.
Повеља почиње симболичном инвокацијом, знаком крста. То слиједи уобичајено Ва име отца и сина и светога духа, али без амина, као што је то случај у првој повељи, па затим објава у духу православног ритуса: да јест видомо Богом и светим Михаилом архангелом и всими, који су господину богу угодни.
А шта је то видомо?
То како да вјеру војевода Радич свога оца казнаца Санка и госпоје Радосеве и своју Радичеву и своје госпоје Гојисаве и своје браће и пријатеља властели дубровачкој да се Дубровчани могу слободно кретати и трговати по његовој земљи. Радич се затим заклиње светим духом и четирми јевангелисти и свим апостоли на вјеродостојтво тога правног акта, записа. Уз присуство дубровачких посланика кнеза Жуња Сорко – чевића и Павка Гундулића, на поштивање записанога у повељи заклетвом су се обавезали и његова властела која овдје није именована. То је онда строго потврђено и овјерено печатом кнеза Радича. Овога пута Радичеву повељу писа Рашко дијак.
И прва повеља браће Санковића, Бјељака и Радича, о даривању (продаји) Ду – бровчанима Конавала и Витаљине и ова Радичева о слободном кретању и трговини Дубровчана по његовој земљи остале су неостварене, мртво слово на папиру. Радич није добио сагласност босанског краља и Русага босанског за продају Конавала и Витаљине нити су они сматрали важним његову повељу о слободној трговини Ду – бровчана у Радичевој земљи, којом је у ствари само потврђено право Дубровчана које су они већ одавно уживали на основу повеља српских и босанских владара. Русаг босански је ту продају брзо осујетио одлучном акцијом, послао је војводу Влатка Вуковића и кнеза Павла Раденовића, који су већ у децембру исте године заузели Конавале и Витаљину, војводу Радича заробили у Приморју а територије Конавала и Витаљине међу собом подијелили. Његов старији брат Бјељак то највјероватније није ни дочекао јер је током 1991. године био тешко болестан тако да ни у мају исте године, како смо видјели, није судјеловао са Радичем у издавању повеље Дубров – чанима о слободном кретању и трговини у њиховој земљи.
Војвода Радич је био код Вуковића (Хранића) у заробљеништву све до маја 1398. године, када га је, на захтјев босанског краља Стјепана Остоје и Дубровника, [от]пустио из заробљеништва велики војвода Сандаљ Хранић. Радич је поново успо- ставио власт на својим територијама и раније односе са Дубровником, и то као баш – тиник свих посједа у Хуму и села Лисца у Приморју.
Трећа повеља Радича Санковића издана је 25. августа 1399. године. Ради се о његовом ‘даривању’ Опћини Дубровник мјеста Лисац у Приморју, и то, како ‘дароватељ’ каже, из љубави и срчаног признања коју према њему, оцу Санку и брату му Бјељаку показаше и всегда указују господа дубровачка.
Након опширног описа добрих односа између босанског краљевства и Ду – бровачке Републике и поклона које је босанки краљ Стјепан Остоја учинио (даровао) Дубровнику (все Приморије господина краља и Босне от Курила дери преко Имотице до села које именује Длжи), Радич каже да је, световав се с властели нашими з братном и з ближиками, одлучио – како би доказао свијету како је харан великој красоте дубровачкој и благотвореније – да дарује граду његово племенито село у Приморју на име Лисац, с всеми сели и заселци и с всеми међами и водами и дрвми, пашами, з дубравами и с всеми котари и достојнијем села реченаго. То чини зато што је и господин краљ Остоја у својој повељи даровао все Приморије Дубровнику и Опћини.
Као јемци даровнице наведени су властелини Дабижив Чихорић, Стјепко Озројевић, Хребељан Богослалић, жупан Божичко Брлић и кнез Будисав Упорничић.
Занимљиво је то да овдје нема облигатне (вербалне) инвокације Ва име отца и сина и светаго духа амин него повеља почиње симболичном инвокацијом у облику крста, коју слиједи библијска еренга. Радич се најприје обраћа славном Богу и светој тројици који увијек славе и небески кријепе људска срца и мзду плаћати добрих дјел всакому видмих, а негдје пред крај текста каже како са његовим братими с властели и слугами ротисмо се на светом јеванђељу и на частном крсту Христову и потврђујемо да се никад нећемо за то поколебати до дни и до вијека.
На самоме крају повеље војвода Радич потцртава то да је поменуту милост уписао и печатом овјерио кад је био в љето рождства господа Исуса Христа 1399, мјесеца августа, 25. дан у Дубровници с више реченими нашими властелми те како то све уписа госпоцтва ми логотета Милета Поповић.
Овдје се види да је Радич послије изласка из затвора и преузимања власти на својим територијама, за руководиоца канцеларије поставио кнеза Будисава Упорничића, сина Милше Упорничића, који је ту функцију обављао код његовог оца Санка, те да је умјесто ранијег дијака Рашка до 1991. године увео високо звање логотета за новога дијака Милету Поповића. Као и дијак Рашко, ни он се више нигдје не помиње.
Но, да ли је то био Радичев ‘поклон’ или продаја ‘властитог’ земљишта Дубровнику? И шта је условило настајање ове повеље?
Горе смо видјели какве су биле посљедице продаје жупе Конавала и Витаљине, односно Бјељакове и Радичеве повеље издате Дубровнику 15. априла 1391. године. У вријеме када је настала ова повеља, дакле осам година касније, прилике у Босни и Захумљу биле су сасвим другачије. Радич је након дугогодишњег ропства стрпљиво радио на консолидовању власти на својим територијама. Уз потпору босанског краља Стјепана Остоје релативно се брзо оснажио, и економски и политички. Са Дубров – ником је поново успоставио тијесне пословне и приватне везе. Године 1388. краљ Остоја је започео преговоре с Дубровником о продаји Сланског приморја (Нових земаља), и то баш уз наговор и посредовање војводе Радича Станковића. Међутим, ти преговори су се отегли, продаја је прешла у надлежност краља и босанског сабора, а умјесто Радича у први план уз краља Остоју избио је велики војвода Хрвоје Вукчић.
Тако су на крају преговори окончани без Радичевог учешћа, што је санкционисано повељом краља Стјепана Остоје коју је он издао у Лушници на Усори 15. јануара 1399. године. Унутар комплекса дарованих (продатих) земља нашла се и Радичева баштина село Лисац са засеоцима.
Војвода Радич је био огорчен. „Када је у Дубровнику састављена исправа за Приморје и послата за Босну, била је украдена на територији Радича Санковића. То је одраз његовог незадовољства што се преговори одвијају мимо њега. Радич је одбио да се потпише на повељи краља Остоје о продаји Сланског приморја“ (Мишић 2007: 192). Своје незадовољство Радич је изразио у писмима упућених Дубровачкој Ре – публици и тражио (праведно) обештећење (в. горе). Дубровчани су Радича Санко – вића у више наврата позивали у град као овјереног пријатеља и настојали да га умире, дајући одређене сигнале да се евентуално несугласице могу некако ријешити. Тако су истовремено с њим водили преговоре „о уступању села Лисац са засеоцима, које се, као Радичева баштина, нашло унутар комплекса добијених поседа“ (Мишић 2007: 192). Резултат тих преговора био је на крају тај да су Дубровчани дали војводи Радичу племство, 1.500 перпера у стварима и поклоне у износу од 50 перпера за племиће у ње говој пратњи, а онда је он, приликом свог боравка у Дубровнику 15. августа 1399. године, издао ову повељу о ‘даровању’ Дубровчанима своје баштине села Лисац и његовим засеоцима (в. горе). Том приликом је добро награђен и Радичев кнез Будисав Упорничић, који је Дубровчане увео у нови посјед 4. септембра 1399. године.
Но „прича о продаји“ и Сланског приморја и села Лисац са засеоцима није ти – ме била завршена. Током рата краља Стјепана Остоје са Дубровником 1403-1404. годи – не војвода Радич је видио прилику да евентуално поврати не само своју баштину него и цијело Приморје, које је са својом војском напао и запосједо. Али након Остојине и Радичеве трагедије 1404. године, цијело Приморје је запосјео велики војвода Сандаљ Хранић. „Дубровчани су морали са њим да воде дипломатску борбу око годину дана како би поново запосели Приморје и село Лисац, што је санк ционисано повељом Остојиног насљедника краља Твртка II Твртковића у Белим Селиштима 20. јуна 1405. Уз Сандаљеву сагласност Приморју се додају село Лисац и засеоци Имотица и Тр- новица“ (Мишић 2007: 192). По коначном добијању села Лисца са засеоцима Дубров – чани су ту територију директно потчинили Дубровачкој Опћини.
Коначна судбина Конавала и Витаљине ријешена је тек 30-так година касније. Уз разне перипетије, умјешност и стрпљивост, Дубровчани су на крају успјели да од насљедникâ војводе Влатка Вуковића и кнеза Павла Раденовића купе ову жупу: први дио 1419. године од великог војводе Сандаља Хранића, а други дио од војводе Радослава Павловића 1426. године.
Сандаљ је повељом уступио (продао) пола жупе Конавале, Витаљину и Доњу Гору, коју је, како тамо стоји, добио за вјерно служење од краљевства босанскога, што је давно и записано в русази и држави босанској, а уз потврду угарског краља и османског султана. Сандаљ је од Дубровчана добио разне привилегије и готовину од 12.000 дуката. Мушки чланови Косача постали су дубровачки племићи, а Сандаљ je добио баштину уЖупи дубровачкој те дио земљишта у Конавлима који му припадају као дубровачком племићу, велику палачу у граду одмах поред палаче коју је одраније посједовао, уз обавезу Дубровчана да ће је рестаурирати и примјерено преуредити.
Дубровачка Република је усто преузела обавезу на исплату редовног годишњег трибута од 500 перпера.
Сандаљ је дакле дио свог посједа у жупи Конавале и Витаљина „prodao strancima i tako promijenio državne granice“ Као што смо видјели, то су намјеравали учинити и браћа Санковићи, Бјељак и Радич, 1391, године са цијелом Жупом, „pa je protiv njih pokrenuta kaznena ekspedicija, konfiskovana im je sporna župa i dodijeljena novim vlasnicima. U drugačijim društveno-političkim okolnostima Kosače su, 28. godina kasnije, svoj dio posjeda u Konavlima prodali istim kupcima“ (Зилић 2019: 173-174). И продаja је била вјечног карактера, на вјеки вјекова.
И војвода Радослав Павловић, након више безуспјешних покушаја Дубровчана да откупе и његов дио жупе Конавала, коначно је крајем 1326. године, заједно са сином Иванишом, издао повељу Дубровчанима о уступању (продаји) друге половине Ко на- вала са Доњом Гором и Витаљином те Обровом и Цавтатом. Истовремено је Ду – бровнику потврдио и привилегије својих претходника на челу рода, оца Павла и брата Петра. Споразум који је он постигао са Дубровчанима био је повољнији него онај који су они склопили са Сандаљем. Тако су му Дубровчани гарантовали исплату годишњег трибута од 600 перпера, 100 перпера више него Косачама, те додијелили палачу у граду за доброј локацији која је претходно била у власништву протовестијераЖоре Палмоте. Војвода је додатно осигурао то да се право наплате трибута протегне не само на мушке него и на женске потомке ако више не буде мушких. Уколико пак дође до непредвиђених ситуација, попут рата, па се трибут немогне редовно исплаћи вати, Дубровчани су били дужни да по престанку тих непредвиђености исплате све зао – статке. И били су обавезни исплаћиваи трибут трајно.
Тако је тај приморски дио босанске државне територије након 35 година откако су га Санковићи покушали продати, отуђити, био потпуно и отуђен и за свагда изгубљен.
То је онда званично још једном потврдио и свечано овјерио херцег Стефан Вукчић Косача једанаест година касније, 10. октобра 1435. године, издавши повељу Дубровчанима у граду Вјенчацу у Невесињу.
Након уобичајене инвокације В име отца и сина и светаго духа амин (испред које стоји крст) херцег Стефан Вукчић се у ми-форми (Ми господин велики војевода Русага босанскога и к тому Стјепан Син и насљедник много почтенога поменутја родитеља ми славнога господина кнеза Вукца Хранића милостју божјом велики војевода Расага босанскога) обраћа племству Дубровника и дубровачкој општини и даје на виђење всакому чловјеку малому и великому пред кога се изнесе сеји записаније наше отворено али пред пресвјетељем годином цазаром Римцјем и краљем Угарцјем али пред царем турсцијем али пред краља босанскога а али инога Бошњанина а или пред господина српскога а али Латинина а или ине врсте чловјека – да он потврђује све законе и повеленија и записанија славнога господина кнеза Вукца и славнога великога војеводе Сандаља и господина кнеза Вука и наше који су дотад издани Дубровнику као и уступање жупе Конавале и града Сокол и Ватаљину и Цавтат и обод и все што Конавлам пристоји все са всем у вјеке вјекова ним и них останку за баштину и за племенито како што је них и прво било како се именује у запису које кнез и властеле и вса Опћина дубровачка имају от славнога великога војеводе господина Сандаља и от славнога господина кнеза Вукца и от мене великога војеводе русага Босанског господина Стефана
Иза овога долази опширна дипломатична санкција, тј. херцегова свечана за – клетва са његовом изабраном властелом кнезовима: Ротисмо се и заклесмо на светом јеванђелију Божјем и на часном и животворештјем крсту господњу реченом кнезу властелом и всој опћини владајушчаго града Дубровника и них останку в господина Бога вседржитеља и в пречисту богодорицу и свих јенађелиста и светих апостола врховних и светих отаца и свих светих да наше горе записано и објетовано реченије никад и нико неће и не смије порећи како проклети Богом живем отцем и сином и светијем духом и всеми светијеми од вјека Богу угодившими више име – нованијеми. И да смо прилични ка и људи скариотскому који прода сина божје Исухриста на рапетју. И к онијем који упијеху пропни пропни. И к онијем који му кладјеху трнов вијенац на главу и да смо де отрекли Бога и анаћела милостивога на смрт и на дан судњи. И вјере коју вјерујемо.
На крају стоји да се ова исправа писа и сврши в љета рождства Христа… на Невесињу под градом Вјеначцем и уписа дијак Влатко заповједију и повеленијем великога војевода ми Стефана и запечатих висоћом законом печатју великога воје – воде господина Стефана.
Готово 30 година касније, босански краљ Стјепан Томашевић, својом повељом издатом 23. новембра 1461. године у Јајцу, коначно је потврдио продају Приморја и Коновала Дубровнику, „sa svim sojim konfinima i kotarima“, тако, како каже, да и „ja, gospodin kralj Stepan, i sva druga gospoda koja su gospodarila do mene, da je dovijeka rečenomu i mnogopoštovanom gradu Dubrovniku i svoj Općini vlastele dubrovačke postojano i neporecivo od nas i naših nasljednika, da su pak uvijek sigurni i snažni u ovoj našoj i u svim drugim poveljama i zakonima i u svim povlasticama rečene gospode srpske i bosanke“ (Накаш и др. 2018: 837).