Милош Ковачевић
ХЕРЦЕГОВАЧКЕ АНЕГДОТЕ ТРИФКА КОМАДА
(Трифко Комад, Треба то јавит оном чо’еку: херцеговачки разговори,
Београд: „Свет књиге“, 2025)
Велики је број објављених књига анегдота у српском језику. Међу књигама
анегдота најбројније су оне посвећене анегдотама из Црне Горе. Тако се, на примјер,
сматра да је црногорски анегдотски хумор карактеристичан за сваки дио Црне Горе, и
да се чак може категоризовати према одређеним градовима или подручјима, чији је
анегдотски хумор представљен не само по једном него већим бројем књига. Тако нас
портал https://montenegrina.net/tag/anegdote-2/ обавјештава да је анегдотални „це тињски
хумор“ записан чак у пет књига, док су „подгорички хумор“, „пљеваљско-гусињски
хумор“, „бокељски хумор“, „никшићки хумор“ и „берански хумор“ представљени сваки
са по три књиге; „бјелопољски хумор“ и „бјелопавлићки хумор“ ‒ са по двије књиге, а
„пљеваљски“ и „барски хумор“ представљени су са по једном књигом. Укупно, дакле,
чак двадесет ишест књига анегдота из различитих топоно мастички одређених дијелова
Црне Горе. И ту није крај књигама црногорских анег дота, јер им треба прикључити и
књиге анегдота тематски везане за поједине личностима из историје Црне Горе, прије
свега за краља Николу, за Сулу Радова и за Михаила Ојданића. Анегдоте из Црне Горе
тако засигурно запремају између 30 и 40 досад објављених књига.
Кад се, међутим, говори о анегдотама у српској књижевности, прије свега о уџбеничком представљању анегдота онда доминантно мјесто имају „кратке смешне
приче“ које се најчешће под анегдоте могу подвести, и то приче о Еру као најпознатијем српском анегдотском јунаку, изузетно мудром и сналажљивом човјеку из
народа, што својом мудрошћу и сналажљивошћу надмудрује најчешће представнике
турске власти (кадије, аге и бегове), неријетко им се чак и ругајући и исмијавајући их.
И у школској лектири међу најрепрезентативнијим кратким шаљивим причама анегдотског карактера најбројније и најпознатије јесу оне о Еру: „Еро с онога свијета“,
„Еро и кадија“, „Еро и Турчин“, „Праведна пресуда“, „Ере поје врбу“, „Помажем ти
спрдати“, „Херо и цар“, „Херо плаћа глобу“, „Еро у цркви“, „Калуђер и Ера“.
А Еро је народни назив, често са шаљивим призвуком, за Херцеговца. Еро у
анегдотама симболизује херцеговачке особине духовитости, довитљивости, пробитач ности и мудрости. С обзиром на такво мјесто шаљивих прича и/или анегдота о
Еру, очекивало би се да постоји низ књига које доносе херцеговачке анегдоте како из
различитих временских периода, тако и из различитих дијелова Херцеговине, а са
персонализованим људима из Херцеговине као њиховим јунацима. Јер, анегдота и
јесте кратка прича заснована на неком необичном догађају из живота одређене, у њој
именоване, особе. Очекивања, међутим, као да стварност демантује. У поређењу са
књигама записа црногорских анегдота, књига записа херцеговачких анегдота готово да и нема. То је тим чудније с обзиром на књижевни статус анегдота о Еру, али и с обзиром на чињеницу да је до данас најбољу научну студију о карактеристикама анегдоте као књижевне врсте написао познати Херцеговац Перо Слијепчевић још 1929.
године („Анегдота као уметничко дело“, Записи, IV/4, Цетиње, 1929, 193‒199). Херцеговина је тако, преко анегдота о Еру својеврсна књижевна, а преко књижевнонаучне
Слијепчевићеве студије и научна “колијевка” српске анегдоте.
А да анегдоте нису красиле само Ером представљене Херцеговце у вишевје –
ков ном времену турске окупације него да су карактеристика и данашње Херцеговине,
показује у 2025. години објављена збирка савремених херцеговачких анегдота Треба
то јавит оном чо’еку: херцеговачки разговори Трифка Комада, рођеног Љубињца.
Ауторово љубињско поријекло значајно је прије свега због чињенице да се највећи
број у књизи забиљежених анегдота као “херцеговачких разговора” односи на Љубињце као главне у збирци именом престављене јунаке (по правилу не и презименом,
с изузетком анегдота оМому Капору). У неколике анегдоте главни јунак је и сам аутор
збирке Комад. Нису, међутим, у Комадовој збирци јунаци анегдота само конкретни
именом идентификовани Херцеговци, мада је то најчешће, него је у немалом броју
анегдота главни јунак етнонимски уопштени становник Херцеговине или неког
њенога мјеста (Требиња, Љубиња, Гацка, Невесиња….).
Комадова збирка садржи 229 анегдота, које нису насловљене, него су бројем
обиљежене. По том бројевном низању примјера анегдота Комадова збирка композиционо подсјећа на збирку Примјера чојства и јунаштва Марка Миљанова. Готово
све у збирци забиљежене анегдоте временски су везане за комунистички и пост –
комунистички период, дакле за другу половину двадесетог вијека и прву четвртину
двадесет и првог вијека, на шта експлицитно упућује не само помињање године 2024.
као времена догађања у анегдоти под бројем 225 него и низ других у анегдотама
наведених чињеница. Велика већина Комадових бројем диференцираних „анегдота и
разговора“ дијели све темељне особине анегдоте као књижевне врсте. Најприје
структурне карактеристике: 1) у питању су кратке, а неријетко и врло кратке прича
везане само за један необичан догађај или доживљај; 2) све те приче имају три
структурна дијела: а) уводни дио, у којем се назначује тема анегдоте, навођењем
најбитнијих карактеристика дате ситуације и њених учесника, б) средишњи дио,
којим је штуро представљен развој догађаја са готово нужно присутном дијалошком
компонентом, и в) поенту као завршни дио. Поента је најбитнији дио анегдоте, дио
који краткој причи и даје статус анегдоте. Јер поента осликава домишљатост, умност
и/или духовитост главног јунака анегдоте. Најкраће речено, анегдота представља
презентацију једног догађаја са умном досјетком као поентом.
Трифко Комад, међутим, своју књигу није назвао књигом анегдота, него књигом „херцеговачких разговора“, и то очито с разлогом. Прво, што разговор подразумијева дијалог, а дијалог је иманентна компонента анегдоте, и друго: што сваки
разговор није анегдота. Да би „разговор“ добио статус анегдоте, он мора испуњавати
три услова: прво, мора се односити на само један догађај или доживљај (на само једну
дијалошку ситуацију), друго, мора бити разговор двају неизмјењивих (јединачних
или колективних) саговорника, и треће, његова завршна реплика мора бити досјетка.
Комадови „разговори“ увијек испуњавају само трећи ‒ али не и приви и други ‒ захтјев анегдоте. Наиме, у неколика, под један број подведена, „разговора“ нити је у
питању опис само једног догађаја, нити се ти догађаји приписују истом јунаку
анегдоте, нити је у питању само једна поента. Тако се, на примјер, у првом, уводном
„разговору“ (разговору под неозначеним бројем 1) наводи дванаест различитих ликова у дванаест различитих ситуација у којима се сваки од ликова карактерише властитом досјетком као поентом. Оно што је Комада навело да ову “кратку причу” дȃ под
једним бројем (као једну „анегдоту“) вјероватно је чињеница да је цијела прича
представљена као један разговор међу Љубињцима о дванаест њихових земљака што
живе у Београду, уз евоцирање необичних догађаје у којима се, у поенти, оцртава
њихова домишљатост и/или духовитост. А да се строго држао структуре анегдоте,
Комад би ову „кратку причу“ раздијелио на дванаест анегдота, уз мале структурне
дораде (посебно у погледу уводног дијела за сваку од њих). Исти је случај и са
„кратким причама“ под бројем 117 и 36, у којима понашање јунака анегдоте није
осликано кроз један него кроз више догађаја, при чему у сваком од тих догађаја јунака
карактерише посебна досјетка као поента. Тај мали број кратких прича што најчешће
изневјеравају компоненту „монодогађајности“ ‒ врло је лако декомпоновати у више
анегдота, чиме би се испунили услови да збирка заиста буде збирка све самих
анегдота, и да јој потпуно одговара наслов „херцеговачке анегдоте“. И добро би било
да аутор у наредном издању то и уради, као и да свакој анегдоти да посебан наслов,
како је то и уобичајено у збиркама анегдота.
Иако Т. Комад у „Предговору“ збирци каже да му је био циљ да „забиљежим
неке од разговора и анегдота из Херцеговине“, које је „тамо сȃм слушао, а у некима
био чак и непосредни учесник“ ‒ потпуно би погрешно било његову улогу свести само
на улогу „записивача“. Улога Т. Комада се, наиме, кад је ријеч од у умјетничку форму
из разговора преображених анегдота, показује прије књижевнотворачком него
записивачком. Анегдоте дате у књижевном облику који имају у овој књизи ‒ књижевноумјетничко су дјело Трифка Комада. (Слично анегдотско-алузивним кратким
причама Мома Капора у књизи Драги наши). Тај ауторски књижевноумјетнички
карактер Комадове збирке понајочигледније „одају“ језичке карактеристике самих
анегдота. Наиме, свака од анегдота, баш као и готово свако књижевноумјетничко дјелу,
представља хармонизовано јединство ауторског говора (језика писца) и туђег говора (тј.
језика ликова). Безизузетно ауторском говору припадају уводни дијелови анегдота, и
већи дио (а често и цијели) средишњи дио анегдоте. Досјетка као поента анегдоте
увијек је исказана туђим говором, једном или једином репликом јунака анегдоте, тј.
репликом управног говора правописно обиљеженог наводницима. Ауторски и туђи
говор битно се разликују према критеријуму стандардности (нор мативности). У
ауторском говору употријебљен је чисти стандардни или књижевни језик. Комадова
реченица представља узорну стилизовану реченицу народне при повијетке. То је
најчешће двоклаузална (двопредикатска) једнострукосложена рече ница, која је
кудикамо синтаксички углађенија и стилски умивенија од Вуков(ск)е реченице народне
приче. Посебан печат тој стандарднојезички узорној реченици даје честа употреба
трију доживљених глаголских облика: аориста, крњег перфекта и имперфекта. Будући
да обиљежавају доживљену радњу ограниченог (аорист) и нео граниченог трајања
(имперфект) или пак доживљени резултат глаголске радње (крњи перфект) ‒ ти глаголски облици намећу утисак да су сви у анегдотама описани догађаји заправо
доживљаји, тј. ситуације чији је, и кад се експлицитно не оглашава, непосредни учесник
био и аутор. Најсажетије речено, реченица Т. Комада представља синтаксички и стилистички образац узорне стандарднојезичке приповједачке реченице.
За разлику од ауторског говора, који је и лексички и синтаксички и стилистички
писан стандардним (књижевним) језиком, туђи говор, који је правописно маркиран
наводницима, не представља стандардни или књижевни језик, него је репрезентант
источнохерцеговачког дијалекта. То се најбоље види по фонолошки и/или морфолошки
маркираној дијалекатској лексици, карактеристичној за говор источне Херцеговине,
као нпр. чо’јек, снашо, лан’о, к’о, тако ви Бога, шћети, мого, показо, ђе, ћелокупан,
виђети, окле, наћ’у га, при’ватим, шлагирана, ‘ладно, ‘вако, нашућела, вакрснути,
‘љеб и сл.). Употреба фонолошких и морфолошких дијалек тизама у туђем говору није
досљедно проведена. Наиме, у директном говору различитих ликова не сусрећу се
увијек фонолошки и морфолошки дијалектизми, него се покаткад сусрећу и
конкурентни стандарднојезички облици (чак и они са фонемом Х у свом саставу, као
нпр. муха, хармоника, дохакаше, хоћеш ли, пуха и сл.). (У наредном издању свакако би
требало провести досљедну употребу овог типа дијалекатске лексике.) Дијалектизме у
овој збирци, међутим, не чине само ти структурно деформисани облици стандардне
лексике, него и значењски специфичне источнохерцеговачке лексеме, којима значење
аутор даје у подтекстним напоменама (фуснотама), као нпр. пȃла (=лопата), красна
(=крампа), пржина (=пијесак), мелта (=малтер), клак (=креч), лама (=канта), мрнђеле
(=бисери), пруга (=аутобус), измити (=опрати косу) итд. Треба рећи да је у збирци
много више тих дијалекатских лексема од оних које је „аутор“ спустио у фусноте, па
би за неко будуће издање било боље да се на крају збирке да рјечник мање познатих
ријечи него што се оне наводе у фуснотама. (А било би неопходно и да се статус
источнохерцеговачких лексичких дијалектизама за сваку од лексема провјери у
одличном Рјечнику источнохерцеговачких матичних говора Недјељка Марића,
штампаном у Требињу 2021. године).
Оно што повезује и ауторски и туђи говор у овој збирци, а што је својеврсно
изневјеравање једне карактеристичне херцеговачке особине савременог српског
језика ‒ јесте употреба падежних облика хипокористичних мушких имена на -о по
босанско-хрватској, а не по источнохерцеговачкој падежној и творбено-придјевској
парадигми. Ријеч је о лексемама типа Шпиро, Божо, Гашо, Рато, Рашо, Ђуро, Симо,
Перо и др. Све те именице у Херцеговини се мијењају по мушкој парадигми, тј. као
именице мушког рода, што је и најсистемније јер им је номинативни облик у мушком
роду (Шпиро, Шпира, Шпиру…; Гашо, Гаша, Гашу… Ђуро, Ђура, Ђуру…), а и при –
својни придјеви од њих су у мушком роду (Шпиров, Гашов, Ђуров, Симов и сл.). И у
ауторском говору и у говору ликова у Комадовој збирци те се именице, међутим, по
правилу мијењају по женској парадигми као у Босни и Хрватској, али и у Србији
само што у Србији те именице имају женски наставак -а и у номинативу (Шпиро,
Шпире, Шпири…; Гашо, Гаше, Гаши… Ђуро, Ђуре, Ђури…), а и присвојни придјеви
од њих су у облику женског рода (Шпирин, Гашин, Ђурин, Симин и сл.). Та употреба
нехерцеговачких облика ових именица и придјева вјероватно је посљедица ауторовог
дужег боравка ван Херцеговине (посебно у Сарајеву), гдје ју је он спонтано усвојио, а онда је неосновано приписао као карактеристику свим изворним херцеговачким
говорницима. (У другом издању књиге било би неопходно бар у туђем говору све
босанско-хрватске „женске“ парадигматске облике замијенити изворним „мушким“
херцеговачким облицима ових лексема.)
Најзначајнија компонента анегдоте, рекли смо већ, јесте њена поента, код
Комада дата у посљедњој реплици управног говора. Поенту увијек представља нека
духовита досјетка. Најчешће није у питању говорникова спонтана, него свјесно
испланирана досјетка, несводљива на исти циљ. Мотив њене творбе може, наиме,
бити говорникова тежња ка хумористичком ефекату, али је, много чешће, то говорникова оштроумно исказана, „замаскирана“ привидом хумористичности, алу зивна
критика различитих негативних не само друштвених појава. Показаћемо то и на
неколико репрезентативних примјера анегдота из ове збирке Т. Комада.
Ако је ишта у Херцеговини подобно за шале и анегдоте, онда су то херцеговачка презимена. Нигдје као у Херцеговини нема тако необичних, шаљивих, смијешних, „подругљивих“, „непристојних“, „поспрдних“ презимена, која су настала од
надимака даваних, најчешће за Турске или Аустроугарске окупације, претку по некој
лошој особини или занимању. Већ је примијећено да су таква презимена била и
остала стална инспирација шаљивџијама. Тако је, на примјер, невесињски сатиричар
Милорад Чокорило цијело једно поглавље своје књиге Може и овако посветио
шалама с херцеговачким презименима, најчешће на основу „сагласности“ презимена
са дужностима на које их је распоређивао, попут Лажетића за предсједника општине,
Батинића за шефа полиције, Реметића за чување јавног реда и сл.
Управо је на тај начин Т. Комад (у анегдоти 176) направио прије оцјену него
предлог кадрова српске владе, и то и њеног предсједника и њених различитих ресорних министара, именујући их херцеговачким презименима чије значење одражава
општеважеће мишљење о начину и резултатима њиховог рада: „За предсједника
владе предлагали су Будалицу, за финансије Мањка, за образовање Шупљоглава, за
полицију Тољагу, за социјално Кољибабиће или Мучибабиће, за пољопривреду
Дерикучку или Кукоља, за правду Слијепчевића, за привреду Паликућу, за избјеглице
Селимовића, за одбрану Кукавицу, за информисање Мутикашу или Лажетића, за рад
Дангубића, за здравство Пишињата“.
Ова анегдота ‒ иако шаљиво интонирана већ избором шаљивих презимена ‒
није шала, него је првенствено сатирична оцјена рада свих (за)памћених српских
влада, из које слиједи имплицитна порука да је таква влада прије за исмијавање него
за одобравање, и да се из коријена мора мијењати.
За разлику од наведене приоритетно сатирично духовите анегдоте, у анегдоти
број 175, такође заснованој на необичности херцеговачког презимена, говорниковој
досјетки у поенти циљ је само хумористички ефекат. У тој анегдоти се наводи како
су се упознали Требињац и Шумадинац, па кад се Требињац представио као Будалица, Шумадинац га је упитао: „Је ли, бре, зашто теби тепају“.
Нису само презимена основа анегдота са хумористичким ефектом прожетим
критиком, него је то ‒ због хроничног недостатка воде у појединим дијеловима
Херцеговине ‒ и ријетко купање Херцеговаца, јер је воде „често недостајало и за
пиће, а камоли за купање“. Посебно је ефектна анегдота бр. 24, у којој се каже да су „ђеда Стевана“ припремали да уредан дочека најављене пријатеље, па су му
насапуњали главу да му оперу („измију“) косу, а он се, као да се касно присјетио
непредвиђене могућности, гласно упита: „А шта ако пријатељи не дођу!?“. У збирци
је и неколико анегдота у којима се на хумористичан начин указује на међуоднос
урбаних и руралних Херцеговаца., при чему је заправо у првом плану сукоб традиције
и савремености, и својеврсна осуда неприхватања савременог живота од стране
руралних Херцеговаца.
Немали број анегдота посвећен је (не)прихватању наметнутих комунистичких
начела. Међутим анегдотама посебно се издваја она под бројем 7, у којој се говори
о томе како се извјесни Милан противио организовању сељачких радних задруга, па
су га комунисти прогласили за антиелемента, а један је чак предложио да га треба
протјерати у Сибир, чему ће се Ристо успротивити: „Какав Сибир, да ужива у
благодети колективног рада! Треба га протјерати у Америку, па нека се тамо пати“.
У поенти се на најбољи начин одражава комунистичко (прединфомбироовско)
мишљење о супротстављености комунистичке Русије, у којој је све добро, и Америке
и цијелог „трулог“ капиталистичког Запада, у којем је све лоше. Без анегдоте није
могло остати ни комунистичко тумачење непостојања Бога, које је врло тешко
налазило плодно тло у народу. Тако у анегдоти бр. 13 на аргументацију комитетлије
Тодора да Бог не постоји јер се не може видјети, а постоји само оно што можемо
видјети, присутни Херцеговци упиташе да ли се може видјети Тодорова памет.
Неподударност формалне и стварне власти, тј. оних који су власт на папиру и
оних који „се питају“, и у савременим а не само у комунистичком времену пластично
осликава анегдота број 54, у којој отац пита сина ко је предсједник општине, па кад
му он одговори да је то Боро Глигоров, отац га приупита: „Ма не питам те то, него ко
се пита.“
Без сумње највећи је број анегдота у којима се духовитост и оштроумност
поенте заснива на употреби језички или контекстуално двозначне ријечи у значењу
непримјереном датом контексту (ситуацији). У питању су анегдоте са вербалним
досјеткама као поентама. Такве поенте увијек су хумористичне, мада се неријетко
њихова порука не може свести само на изазивање смијеха код саговорника. Навеш –
ћемо неколико врло упечатљивих анегдота заснованих на амфиболичности ријечи
(лексема). Разлог амфиболичности може бити говорниково непознавање основног
значења ријечи, које он тумачи тумачење према властитој народној етимологији,
какав је случај са ријечима „сућут“ и „спрема“ и „дернек“ у анегдотама број 131, 92
и 188. У првој се говори о томе како је Јозо из Далмације дошао пријатељу Јефту у
Љубиње да изрази саучешће због женине смрти: „Прими сућут, пријатељу Јефто“,
каже му Јозо, а Јефто, не знајући шта је сућут и мислећи да је то неки предмет,
одговара: „Дај малом нека носи [сућут] доље у магазу“ (131). У другој се говори о
просидби дјевојке у Невесињу, па неко од Невесињаца приупита: „Какву има
младожења спрему?“, просилац одговори: „Што се тиче спреме, спреман је.“ У трећој
анегдоти прича се како дјед доводи унука Максима на дернек, гдје унук први пут чује
херцеговачке пјесме, па пита дједа: „Је ли, ђеде, зове ли се дернек зато што се деру?“
Амфиболичност поенте може бити заснована и на употреби исте језичке јединица у
различитим значењима код говорника и саговорника, за шта је репрезентативан примјер анегдота број 128, у којој један Гачанин пита Митра: „Је ли ово наша Боса
за тобом, Митре?“ ‒ Да ђе ће бити, неће ваљда преда мном“ ‒ шеретски одговори
Митар.
Овдје ћемо још указати на тип анегдота са парадоксално-нонсенсном поентом.
У тим анегдотама духовитост поенте почива: а) на плеонастично логичним образложењу, тзв. откривању „топле воде“, какав је случај у врло краткој анегдоти број 61,
која се своди на Ђурђанов одговор на питање је ли опасно у рову: „Није ако не
измолиш главу“, одговори Ђурђан; б) на апсурдној, тешко прихватљивој аргументацији, као нпр. у анегдотама број 42 и 169; гдје је у првој поентом представљено
Славково сликовито реаговање на довођења струје у село, што, по њему, није добро
зато што кад „бљесне расвјета“ и у његовој кући: „Ај’ се сад попишај, ко јуче, преко
прага на авлију!“; а у другој се поентом наводи апсурдно, нелогичко аргументовање
начина „заобилажења“ жалости за тетком. Каже се, наиме, да на једном весељу
поводом одласка у војску због болести није било хармоникаша, па се, у потрази за
хармоникашем, испостави да хармонику зна свирати присутни син једнога пријатеља;
кад отац затражи од сина да свира, син то одбија говорећи да је у жалости за умрлом
тетком, на што му отац каже: „Ударај само на те црне типке“; и в) на нонсенсну,
контрадикторно алогичну, али језички врло ефектно срочену поенту, какав је случај
у анегдоти број 19, у којој се наводи како је питао пријатељ Херцеговца да му посуди
100 динара, а он ће: „Немам, мајке ми, а и да имам о’кле ми?!“
Ово је само дио, и то мањи дио, начина обликовања поенти и њихових значења
у овој збирци анегдота Трифка Комада. А и сам тај дјелић наведених анегдота, које
су све изреда везане за терен источне Херцеговине и изворно њене „теме“ и у
савременом добу, показује да су специфичан тип домишљатости, умности и смисла
за хумор иманентне карактеристике Херцеговаца, што наводи на закључак о непрекинутом присуству (са Ером као главним јунаком утемељених) херцеговачких као
најаутохтонијих српских анегдота. Притом оне имају врло високу књижевно –
умјетничку вриједност, за што заслуга припада искључиво њиховом сакупљачу, а
заправо њиховом књижевном творцу ‒ Трифку Комаду.