Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Јован Дучић (1874–1943)

Милош Ковачевић

ДУЧИЋ О СЕБИ КРОЗ ГРОФА САВУ ВЛАДИСЛАВИЋА

Језик је без сумње најсавршенији „организам“ који свет познаје. Његова је усмена реализација примарна. Зар то не потврђује податак да je данас у свету од око 7.000 језика тек нешто више од 1.500 писмено. Писмени језици су савршенији, рекли бисмо цивилизованији, од усмених. Срби су томе можда најбољи пример. Јер исто – рију српске писмености прекину један период који је песник (Патар Пајић) назвао „кад су Срби читали ушима“. Бејаше то време кад се сва комуникција језиком пре – носила с колена на колено. Време српске народне књижевности.
Савршенство језика потврђује већи број критеријума. Али најзначајнији критеријум који одваја људски језик од свих животињских језика (нпр. језика пчела, језика паса и сл.) јесте тај да људски језик „чува“ предачко наслеђе. Што показује нашу нераскидиву везу с прецима. За разлику од животињског језика, који је искључиво језик актуелности, јер, како каже један од највећих енглеских филозофа Бертранд Расел, пас може лајати на различите начине, господару може својим језиком преносити различита обавештења (нпр. у лову), али никада не може казати какви су му били преци, јесу ли служили богате или сиромашне господаре, или пак били скитнице.
Откако су пронађена слова, слова заиста певају претке.Ими се знаменитих и мање знаменитих предака сећамо по њиховим, захваљујући словима, пренесеним порукама за све будуће нараштаје. За све своје потомке, односно за нас и све наше потомке.
Један од наших знаменитих предака, за кога ето данас не знамо да ли му стопедесетогодишњица рођења би пре две или пре једну годину, или идемо у сусрет његовој догодишњој 150-ој годишњици ‒ јесте Јован Дучић, „кнез српских песника“, како га у наслову своје књиге назва Радован Поповић. А звали су га и „принц српских песника“, мада је ово „кнез“ више у српском духу, у духу српске предачке традиције.
Шта данас рећи о Јовану Дучићу, а да није (опште)познато. И како уопште говорити о Јовану Дучићу у тако скученом простору, ако се зна да су о њему написане десетине књига, а заправо томови и томови књига ако би се у књиге проточиле стотине и стотине радова у којима је осветљавана пре свега његова књижевност. Иако Дучић није само књижевник, он је Србе пре свега задужио својим књижевним радом. А код свих народа, Срби ту изузетак нису, знаменити књижевници пре свега су „глас народа“. И то подједнако глас завичајног народа, и глас целокупног народа. Кад се то на Дучића примени, јасно је да се у његовом књижевном раду и експлицитно и имплицитно све везује за завичајно херцеговачко порекло и националну српску припадност.
Зато ћемо овде само фрагментарно указати на Дучићев однос према Херцеговини, с једне стране, и на место Дучићево у целокупној српској књижевности. Однос према Херцеговини покушаћемо дати Дучићем самим, његовом карактеризацијом Херцеговине и Херцеговаца, односно његовом карактеризацијом себе као Херцеговца, његовим издвајањем особина Херцеговаца које су и његове особине. Слику Дучића као Србина Херцеговца сам Дучић је најексплицитније дао у последњој за живота објављеној књизи, књизи Гроф Сава Владиславић (Дучић 1999 [прво издање: 1942]). Ту књигу, која јесте монографија, и то биографска монографија, с елементима романсиране биографије (в. Ковачевић 2011)1 годинама је, како сам каже, радио, а објављена је 1942. године, дакле годину дана пре Дучићеве смрти, у Питс бургу, у Америци, у издању Американског Србобрана.Ада је и сам Дучић био све стан тога да овоњегово дело не припада целином ни књижевности ни историји, али да у њему има и књижевности и историје, види се већ по његовим ставовима изнесеним у уводу, насловљеном Место предговора:
„Пишући ову књигу, био сам, као песник, далеко од свог обичног књижевног пред – мета, који је увек био дело чисте инспирације. А прешао сам на ово друго тло једино из љубави за свој српски народ који је дао пуно великана познатих и непознатих, али и заборављених. Написао сам ову књигу и из посебне љубави за гусларски крај своје Херце – говине, за ову расадницу језика, и за ову ковницу нашег десетерца, који је, поникавши из косовског бола, својина једино Српства, исто онолико колико је био и хексаметар један духовни и изражајни облик искључиво старих Грка“.
Да ће функционалностилске књижевноуметничке карактеристике превладавати над функционалностилским карактеристикама научног текста, Дучић је свом читаоцу дао до знања већ у тој уводној речи (Место предговора), која је у целини писана најтипичнијим књижевноуметничким стилом, чему је, можда, понајбоља потврда општи портрет Владиславићев, који Дучић ту даје:
Сава Владиславић је био типични израст родног краја: оличење Србина из Херцеговине, духовног колико и душевног, гипког колико и поносног, опрезног колико и неустрашивог, што представља карактер Херцеговаца у познатој равнотежи између његових позитивних и негативних особина, и са његовим, скоро јелинским, осећањем мере. Србин Херцеговац, значи Медитеранац више него Балканац, човек маште колико и реалист, и човек сна колико и позитивни стваралац, Владиславић је створио себи, на изласку из нашег чемерног XVII века, велико име дипломате у једном ве – ликом словенском народу, и огромне заслуге у једном великом словенском добу. Он је и први поставио српски проблем у Русији као главни проблем Балкана
У том уводном портрету Савином Дучић је заправо дао само његове карактер- не особине, али не као индивидуалне него као типичне особине Србина Херцеговца. И иначе, Дучић ће стално, употпуњујући портрет Владиславићев, нагла шавати да говори о типичним особинама Херцеговаца, што значи да ће тиме упот пуњавати и портрет типичног Херцеговца, а самим тим и портрет свој.
То, међутим није случај и са описом угледа Савиног у Русији, и његовом карактерном етничком подлогом, која као да такав углед претпоставља. Дучићу, опет, није циљ да наглашава углед Саве као индивидуе, појединца, него разлозима његовог угледа карактерише сваког „правог расног Србина“ и посебно „типичног Херцеговца“:
Уопште – рећи ће Дучић – углед Владиславићев је растао великом брзином. А како је рат са Турском за ослобођење хришћанских народа на истоку изгледао у то време неизбежан, делокруг Саве Владиславића постајао је све шири и значајнији. Ми Владиславића те исте 1710. године видимо и као знаменитог руског финансијера, који ће у једном моменту ништа мање него спасти руске државне финансије. Он се за све време своје делатности показује правим расним Србином, и посебно, типичним Херцеговцем: значи, не само необичном енергијом и изузетним поштењем него и смелошћу својих планова и способношћу у разним струкама.
Чак ће и у Дубровачком архиву пронађени „својеручни потпис Саве Владиславића латиницом“ Дучићу послужити за употпуњавање карактерних особина Савине личности. Ево тог описа, који баца додатно светло на целу Владиславићеву личност, али и на његову сличност с Дучићем:
Има и у Дубровачком архиву једно занимљиво писмо Саве Владиславића из године 1710, 22. августа, које је, на талијанском језику, писао дубровачком Сенату „из Глухог у Козакији“, а послао преко дубровачког конзула у Цариграду, канда заменика Баркиног, Луке Кирике, који ће се доцније и сам одликовати као вешт дипломат мале републике. Ово писмо показује да Сава Владиславић, ни двадесет година после свог одласка из Дубровника, није престајао да одржава везе са градом св. Влаха. Пошто је ово писмо особито интересантно, ми га у овој књизи доносимо фотографисано, и због тога што се на крају његовог текста, који је писао неки калиграф, налази својеручни потпис Саве Владиславића латиницом. За ученог графолога овај потпис Савин показује пуно карактеристичних појединости. Савин рукопис је у њему „исписан“, отмен и духовит, и он открива неколико изванредних особина Савине личности.
Овде је згодно и функционално подсетити се анегдоте са Дучићем и калиграфијом у његовом пасошу, при одласку у посланство у Будимпешту 1932:
При поласку у Пешту праве му дипломатски пасош. Чиновник у Миниситарству иностраних дела га пита:
‒ Хоћете ли, господине министре, пасош са калиграфисаним именом или обичним рукописом..?
‒ Којешта, па са калиграфисаним, дабоме.
Добио је тражени пасош и сутрадан се опет појавио у одељењу за пасоше:
‒ Не допада ми се овај са црним мастилом ‒ калиграфисано име и занимање: дајте ми други, и то калиграфишите име и титулу са црвеним мастилом… (Поповић 2009: 138‒139)
Највише је карактерних и физичких особина Саве Владиславића Дучић укомпоновао у његов опис на дан вјенчања с Венецијанком Вирђинијом, е да би указао зашто јe у овом случају била и за Венецијанце, мимо њиховог обичаја, небитна толика разлика у годинама између супружника. И ту главне особине Саве Владиславића Дучић изводи из типичних особина „херцеговачког Србина“, односно поистовећује са особинама херцеговачких Срба, па самим тим и са својим:
На дан венчања са Владиславићем, Вирђинија је имала свега 22 године, док је њен младожења, изгледа, имао около 50. Како није било у Венецији тог времена обичаја да се девојке удају за људе са таквом разликом година, овај брак се може разумети само личним престижом Владиславића, тада већ дворског саветника Петра Великог, значи човека из цареве најближе околине; затим физичком лепотом и снагом, које се виде са његове слике у бакрорезу што се налази приложен у овој књизи (истина рађен десет или петнаест година пре овог брака); затим његовог личног чара као херцеговачког Србина, који су сви лепореки и савитљиви, са пуно карактера и много поноситости, и, што кажу у Дубровнику, са пуно складности; а најзад и због Савиних духовних врлина које су морале бити врло велике кад су га овако стално носиле само у висину. Вероватно да је Вирђинија пошла за Саву занесена и далеким хоризонтом, двором једне младе и сјајне престонице, личним богатством Владиславића, као и причама о његовом витешком и племићком српском пореклу (287–288).
Портрет Саве Владиславића Дучић ће употпунити и указивањем на Савин књижевни таленат, на „лепоту личног стила“ Савиног, на карактеристике његове „прозе“, које га, по Дучићу, представљају као „првог Србина који је био модерни путописац“. А све то с циљем „да би обличје овог нашег земљака Херцеговца било још потпуније изражено, макар оно за појединце изгледало и мање потребно у једној монографији ове врсте“:
Сава Владиславић није, колико знамо, писао какве друге књижевне ствари. Али је он очевидно пуно читао, и био врло књижеван. То ћемо видети и у поглављу после овог, по његовим описима Сибирије и Пекинга. Неки историчари се дотичу и његовог политичког дела Тајни подаци о Кини, које је дело предао царици Ани Јоановној, 1731. године, значи на две године после своје дипломатске мисије у Пекингу.
Треба ипак жалити што Сава Владиславић није више писао књижевних ствари. Он је неоспорно имао талента за ретка опажања, за извесну лакоћу писања, и за лепоту личног стила. По оно мало његових описа Сибирије и Кине, он за нас представља првог Србина који је био модерни путописац (349).
Овај комад прозе нашег Саве Владиславића је узорно парче дипломатских опажања и психолошких финеса. Он би и данас био савремен и цењен у највећим европским канцеларијама. Ми га наводимо зато да би обличје овог нашег земљака Херцеговца било још потпуније изражено, макар оно за појединце изгледало и мање потребно у једној монографији ове врсте. Треба истаћи: ја ову књигу пишем најпре за српске земљаке Владиславиће (368–369).
Дучић је, како се види, и сам свестан да много тога што он износи о Владиславићу за многе није примерено „у једној монографији ове врсте“. Али он одмах аргументује свој поступак: он ову књигу пише „најпре за српске земљаке Владиславиће“. Зато он у тој књизи најкарактеристичније позитивне особине Саве Владиславића и представља као типичне особине Срба Херцеговаца, па и Срба уопште, а самим тим и као своје особине. Њихов земљак се, ето, уздигао до висина, захваљујући околностима, у којима су до изражаја дошле те типичне особине Херцеговца Србина. Као да Дучић свим читаоцима жели кроз изношење различитих Савиних особина разоткрити и истину о њима самима. Зар преко Саве Владиславића као првог српског модерног путописца и сам Дучић себе као путописца не представља! У свим наведеним описима Саве Владиславића превладавају особине књижевноумјетничког стила. Сви су ти описи иманентни књижевном, а готово страни научном дискурсу.
Сава Владиславић је очито прави племић. Он је гроф. У представљању историјата херцеговачке (гатачке) породице Владиславић Дучић наводи да је пет „босанских и херцеговачких писаца“ писало „о старој српској породици Владиславић“ (Нићифор Дучић, Лука Грђић-Бјелокосић, Стјепо Трифковић, др Јефто Дедијер и Леонтије Нинковић). Они се нису слагали око тога колико је брата Владиславића било: два, три или четири, нити око тога како су се сви поменути Владиславићи звали, али се тројица од тих писаца (Нићифор Дучић, Стјепко Трифковић и Јефто Дедијер) слажу да су двојица од Владиславића Сава и Дука, и да су од Дуке настали „Дучићи у Требињу“ (24‒25)5. Зато је за Дучића прича о Сави Владиславићу и прича о властитој лози. Прича коју му је потребна за оправдање мишљења о властитом „племићком пореклу“. Сава Владиславић као гроф, или боље рећи: грофовска породица Владиславић од које су требињски Дучићи, треба да буде крунски аргумент племићког порекла, које је он претпостављао. Уосталом, он се сам, како то наводи Р. Поповић (2009:138), у угледном друштву пријатеља и поштовалаца окупљених на свечаној вечери (1932) код „Српског краља“ организованој поводом краљевог указа о његовом постављењу за посланика у Мађарској ‒ хвалио:
Ја нисам са села; одавно сам ја мислио да сам од неког племићког порекла.Моји стари морали су имати наслаге цивилизације. Па и моја глава је типично римска ‒ права глава, профил са римског новца… (Поповић 2009: 138).
У трагању за (умишљеним) властитим племићким пореклом, Дучић је очито нашао спас у грофу Сави Владиславићу, односно у непосредној вези његове породичне лозе са лозом грофа Саве Владиславића. И све до краја живота он је прикупљао грађу и писао роман-монографију о грофу Сави Владиславићу исто времено потврђујући своје уверење да је и он „племићког порекла“, будући да се сматрао потомком Дуке као једног од Владиславића, од којег су настали „Дучићи из Требиња“, па следствено и он.
Није у реду говорити о Дучићу, а не рећи ништа о њему као пјеснику. А најбоље оцену њега као песника дали су његови савременици. Овде наводимо само оцену Дучићева песништва из пера највећег између његових савременика ‒ Ива Андрића:
Ваше дело је постало својина једног народа; вашим именом се заклињу поколења. Али, кад би нешто било могућно да једном буде заборављено ваше име и изгубљено ваше дело, тврдо верујем да би младићи и девојке тих далеких нараштаја хтијући да изразе оно што је најлепше у њима од бола и љубави, проговорили језиком ваше поезије, нашли исте, ваше, речи и усклике. То је судбина великих песника. (Поповић 2009: 194).
И заиста сва слова српског језика код Дучића певају, и кроз Дучића певају, и Дучићем певају. И показују сву моћ српског језика. И свемоћ Дучића као песника. Оно што је за српски језик у књижевности у српској прози Иво Андрић, онда је то без сумње у српској поезији ‒ Јован Дучић. То је вредело и у његово време, а вреди ево и 150 година након његовог рођења, и 80 година након његове смрти! Велика књижевност нема временских граница! Зато Дучић није само „кнез српских песника“ него, као (убеђени) потомак грофа Саве Владиславића, и „гроф српских песника“!