Милош Ковачевић
СРБИ ПРЕД ДАНАШЊИМ И БУДУЋИМ ИЗАЗОВИМА
(Срби у вихору новог свијета: Србија и Српска пред изазовима, зборник
научних радова, уредили проф. др
Милимир Мучибабић и проф. др
Слободан Антонић, Београд: СПКД „Просвјета“ Београд, 2023)
СКПД „Просвјета“ из Београда, послије врло успјешног и запаженог тематског
зборника радова Српски идентитетски критеријуми у процесу глобализације,
објављеног 2019. године ‒ пред читаоце, а заправо пред ширу друштвену јавност
излази са новим тематским зборником научних радова насловљеним Срби у вихору
новог свијета: Србија и Српска пред изазовима.
Овај други зборник у много чему се наслања на први. И у једном и у другом
зборнику освјетљава се питање статуса Срба у новом свјетском поретку: у првом
зборнику освјетљава се положај Срба у процесима глобализације, а у другом у ширим
политичким и геополитичким контекстима у којима је незаобилазно јер је свим
осталим питањима надређено ‒ и питање глобализације. И један и други зборник
траже одговор на питање како да Срби сачувају свој идентитет у процесима који би
да тај идентитет укину. Друкчије речено, како Срби најлакше да остану и опстану, да
преброде све Сциле и Харибде ненаклоњеног им новог свјетског поретка. Будући да
је уз српски језик и ћирилицу српска црква темељни национални идентитетски
критеријум, као духовна вертикала која повезује Србе од Светога Саве до данас, није
никакво чудо што се и у једном и у другом зборнику јављају својим текстовима
најзначајнији савремени српски црквени великодостојиници: у првом митрополит
Амфилохије, који говори о српским идентитетским критеријумима у доба глоба –
лизма, а у другом патријарх српски Порфирије, који говори о неприхватљивости
LGBTQ идеологије за православне хришћане. И први и други зборник доносе по 11
радова из пера научника различитих друштвених и хуманистичких усмјерења:
историчара, социолога, политиколога, лингвиста, правника, филозофа и теолога. А
они долазе са различитих друштвено-хуманистичких институција: из Института за
новију историју Србије (Александар Раковић), са Учитељског факултета у Београду
(Милимир Мучибабић). Института за међународну политику и привреду (Небојша
Вуковић), Института за политичке студије из Београда (Душан Достанић), Правног
факултета у Крагујевцу (Зоран Чворовић), Филозофског факултета у Београду
(Слободан Антонић), Филозофског факултета у Никшићу (Радоје Головић, Драго
Перовић), Филолошког факултета у Београду (Милош Ковачевић), Православног
богословског факултета Српске православне цркве (патријарх српски Порфирије),
Министарства спољних послова Србије (Владимир Кршљанин).
Овдје ћемо указати само на основне теме у зборнику презентованих радова, јер
се преко њих најлакше може допријети до суштине савременог српског „усуда“
разматраног кроз призму различитих теоријских претпоставки и на њима изведених критеријума научне анализе. У приказу идеја што их радови у зборнику доносе овдје
се придржавамо реда радова датих у самом зборнику.
Зборник отвара рад Mилимира Мучибабића „Срби у сусрет новом времену“,
у коме се наглашава да је за Србе и њихове земље, које су данас историјски и животно
угрожене можда прилика да пронађу пут заједничког спасоносног отпора и тако
хомогенизују нацију у борби за свој културни и духовни простор. Зато се, након
опширне аналиузе друштвено-политичких свјетских и домаћих превирања, аутор
готово реторички пита „Да ли ће 21. вијек бити стољеће наших интеграција и спајања,
премоштавања свих наметнутих подјела?“, јер слиједи у виду увјерења експлицитан
одговор: „Треба вјеровати да брозовско-бандитеровске границе нису Свето писмо и
као такве немају печат вјечности. За наш опстанак битно је одржавање културног и
духовног јединства у демократској држави будућности.“
Александар Раковић у раду „Српско уједињење у 21. веку: путеви и изазови“
приказује путеве којима би српски народ у 21. веку могао да обнови заједничку
државу и поново се уједини, али на српским а не југословенским основама, истовремено указујући на спољне и унутрашње тешке, али савладиве препеке на том путу.
По Раковићевом мишљењу, главни циљ српског народа у 21. вијеку треба да буде
стварање јединствене српске државе коју би чиниле Република Србија, Република
Српска и Црна Гора. Притом он сматра врло битним да ће са економским јачањем и
растом самопоуздања српског народа бити лакше ухватити се у коштац и с врло
важним пропратним изазовима: заштитом српске ћирилице, трајним уклањањем
латинице из употребе у српском језику и обновом српске популације.
Небојша Вуковић у раду „Геополитички положај Србије: од ‘куће на друму’ до
‘куће у окружењу НАТО-а’“ разматра неповољан геополитички положај Србије у
контексту рата у Украјини, процењујући и сагледавајући његове кључне чиниоце,
као и невелике капацитете модерне српске државе да утиче на радикалну модификацију или побољшавање тог положаја. Аутор упоређује геополитички положај
Србије у прошлости (19-20. век) са садашњим, и на основу више параметара
(политичких, географских, стратегијских) закључује да је тај положај можда нај –
неповољнији од времена када је Србија 1830. године стекла аутономију у оквиру
Отоманске царевине (фактичку унутрашњу самосталност).Међутим, „ако би“ – вели
Вуковић – „Русија на ратишту постигла потпуни тријумф, могла би се очекивати
потпуна реконфигурација односа у самом НАТО-у, која би довела или до радикалне
промене његове сврхе, структуре и домета, или чак и до његовог постепеног одумирања. За Србију би овакав сценарио значио лабављење и дезорганизацију својеврсног
НАТО ‘прстена’ око ње и креирање могућности за сотварење свих оних преко
потребних националних интереса и приоритета који су, услед неповољног гео –
политичког положаја морали да привремено буду стављени ad acta.“
Душан Достанић у раду „Положај српског народа у време културне борбе“
разматра положај српског народа у данашње време. Он сматра да је данашња духовна
ситуација обликована културном борбом која се води између двије супротстављене
политичко-моралне оријентације, и која се манифестује као борба између елете и
народа, укратко описујући те основне оријентације као и главне тачке спорења између
тих позиција. Достанић закључује да од исхода културне борбе зависи будућност сваког појединачног народа, па и српског. „Да би“, вели Достанић, „опстала свака
нација мора показати вољу за опстанак, односно мора веровати у вредност очувања
сопственог идентитета. Стога се борба за опстанак води пре свега као борба за
културу. У тој борби једна страна покушава да очува наслеђени културни идентитет,
а друга да га не признаје и жели да се утопи у универзалну заједницу.“ А из тога
проистиче да је опстанак српског народа могућ само кроз снажније окретање свом
идентитету и својој традицији односно кроз стварање сопственог политичког модела
који је у складу с том традицијом.
Зоран Чворовић у раду „Евроинтеграције vs. српских интеграција“ анализира
шта за Западни Балкан подразумијевају евроинтеграције које Европска унија спроводи у оквиру Процеса стабилизације и придруживања, при чему су правни
инструменти тог Процеса споразуми о стабилизацији и придруживању. Притом
реализација стабилизације, као циља, не само да претходи придруживању већ за ЕУ
има апсолутни приоритет. Аутор сматра да то што је Европска унија одлуку о
покретању Процеса стабилизације и придруживања земаља Западног Балкана донијела дан послије потписивања Кумановског споразума, којим је окончана оружана
агресија НАТО пакта на СРЈ, показује да Процес стабилизације и придруживања
није ништа друго него институционални механизам за стабилизацију постконфликтног стања. „Пошто су српске интеграције“, каже Чворовић, „услов опстанка
српског народа, а европске интеграције имају као главни циљ стабилизацију постратне државно-правне разједињености српског народа, онда су европске интеграције
геополитички чинилац који витално угрожава опстанак српског народа.“
Чворовић, наиме, показује како је „колетивном Западу слабо и поцепано српство било и остало кључно јемство за осиграње доминације на Балканском полуострву“, насупрот чему су „српском народу српске интеграције услов опстанка, јер
само непрестана борба за државно јединство може сачувати историјску свест о
националном јединству и спасити српски народ од идентитетске конверзије у нове
политичке нације. С друге стране, као што би борба за право српског народа на
самоопредељење и државно уједињење морала бити задатак број један националне
политике у Србији, Републици Српској и Црној Гори, тако и политичко ослобађање
Црне Горе, с обзиром на геополитички значај јадранске обале, представља нужни
предуслов за еманципацију Србије од зависности као последици политике придру –
живања Европској унији.“
Слободан Антонић у раду „Украјински рат и неке геостратешке последице по
Србију“ говори о новом међународном поретку који настаје с ратом у Украјини.
Посебно се истиче чињеница да преко 140 земља, од неких 190 држава чланица УН,
није увело санкције Русији, која је јасан показатељ да настаје нови међународни
поредак легитимне регионалне хегемоније. У таквој констелацији снага, поготово
уколико Русија избије на делту Дунава, геополитички положај Србије може бити
значајно олакшан. „Јер, ријечи су Антонићеве, можда ће у Београд моћи да доплови
руски ратни брод?“
Милош Ковачевић у раду „Континуитет (не)српских удара на српски језик и
ћирилицу“ показује какве је посљедице по српски језик имало укидање српско –
хрватског као преименованог српског језика. Те посљедице су двоструке: најприје се огледају у нападима на српски језик који долазе од корисника његових варијаната,
што су политички, без постојања иједног научног критеријума језичког идентитета,
проглашење стандардним језицима, а потом због нехармонизације ставова српске
владајуће политике и српске филологије. Аутор у раду експлицитно наводи и
коментарише случајеве урушавања законског и употребног статуса српскога језика,
како због небриге српских политичара и политичких институција за српски језик,
тако и због њиховог (не)свјесног дјеловања против српског језика, и то и/или усвајањем закона који урушавају његову структуру, какав је Закон о родној равноправности, и/ или саглашавањем са антисрпским ставовима не-Срба као корисника
несрпски именованог српскога језика, какав је случај са задржавањем комунистичког
Закона о о употреби службеног језика и писама (из 1990. год.), па задржавањем
српскохрватског имена на корицама Речника САНУ, па са саглашавањем са мишљењима Хрвата и Бошњака о неподобности „српског држављанства“, или о искључењу варијаната српског језика (хрватске, босанске и црногорске) из статуса
стандардних језика, а самим тим и из језика који улазе у породицу јужнословенских
језика, и др.
Рад патријарха српског Порфирија „За православне хришћане неприхватљива
је LGBTQ+ идеологија“ у ствари је патријархова бесједа на свенародном молебану за
светињу брака и породице, слогу и мир у српском народу, одржана испред Саборног
храма Светог Саве у Београду 11. 9. 2022. У бесједи се посебно наглашава важност
светиње брака мушкарца и жене, а самим тим и породице, и указује на негативне
импликације LGBTQ+ идеологије која се из иностранаста намеће српскоме народу.
Патријарх наглашава да је Српска православна црква против LGBTQ+ идеологије,
која се најексплицитније исказује на Еуропрајду, јер учесницима Еуропрајда „није
само до шетње и провода“, него „им је циљ да преобликују наше друштво, наше
вредности, наш начин живота, а да то сами нисмо тражили.“
Радоје Головић у раду „Неопаганизам или култура правде? Цивилизацијски
избор Србије и Црне Горе“ говори о косовској традицији на којој почива идентитет
и самосвијест српског народа и која више од 600 година не престаје да духовно и
стваралачки надахњује његове најистакнутије представнике. А та косовска традиција
„није ништа друго до кристализовани и сублимирани израз оног што се може назвати
српска национална идеја“. Јер, ни „Косовски завјет није неки теоријски модел, поли-
тички манифест нити пак идеолошко и доктринарно учење. Он извире из скри вених
дубина народног живота и израз је најдубљег српског културно-историјског бића.
Пресудан утицај на његов настанак, идејно формирање и духовно уобличење имала
је православна вјера. „Головић након продубљене анализе косовске традиције и
косовског завјета закључује да је „у овом преломном тренутку за српски народ
потребно спријечити и у потпуности онемогућити сваки штетан утицај са Запада, а
то значи заузети спрам њега позицију својеврсног културног и политичког
изолационизма.“
Рад Драга Перовића „Макавејско владање Петра Првог Петровића“ бави се
поређењем макавејског односа према животу, смрти, Богу, заједници, идентитету,
владању са начином служења и владања Петра Првог Петровића. А заједничко им
је: 1) очувања (од јачих народа) угроженог јединства сопственог народа (његове вјере и начина живота), 2) божанско право малих народа на територијално-биолошки
опстанак и, преко тога, и 3) задобијање достојног мјеста међу другим народима.
Рјешавање тих проблема отежава историјско стање у коме и Макавеји и Петар Први
владају 1) малобројним, 2) са свих страна опкољеним и стијешњеним, и 3) међусобно
несложним народом. Перовић показује како ова драматична и гранична ситуација
суштински одређује основе, приоритете и границе њихове вјере и молитве, владавине
и борбе. Притом стожер те владавине, око кога се све креће и повезује, јесте, уз
Божију помоћ, очување сопствене вјере, и на њој заснованог начина живота њиховог
(у глобалним политичким односима тих времена, као и данас) скоро безначајног
народа.
Зборник завршава рад Владимира Кршљанина „Нови свет и ми“, у коме се под
„новим свијетом“, чији је вјесник била Србија, а данас га предводе Русија и Кина,
сматра праведни мултиполарни систем, заједница заједничке судбине човечанства,
као квалитетно нова епоха у историји човечанства, која почиње у 21. вијеку. Тај „нови
свијет“ карактерише апсолутно поштовање, односно неприкосновеност, заштита и
унапређење људског живота, људског достојанства и људске заједнице, заправо
човјекољубље у складу са Христовим заповијестима и конфучијанским општим
добром, као и најбољом праксом социјално оријентисаних, моралних држава.
Кршљанин издваја три међу собом потпуно складна извора за теоријске основе
„новог свијета“, а то су: Божји закон (Христове заповести), егзактне науке (опстанак
људске врсте) и историјско искуство у изградњи праведног, социјалистичког друштва.
У својеврсном закључку Крашљанинове анализе „новог свијета“ наводи се да „Запад
узалудно покушава да спречи Нови свет, који је већ настао. Нови свет, који предводе
Русија и Кина, а који је иницирала Србија. Ако се не поколебамо у вери, Армаге –
донска битка која се сада води, има неминован исход.“
И да закључимо. Зборник Срби у вихору новог свијета: Србија и Српска пред
изазовима на најбољи начин одражава данашњи тежак статус Срба и српских земаља,
све тешкоће пред којима се налазе Срби у одбрани својих националних интереса, али
и путеве превазилажења овог тешког стања за српски народ, толико тежак да га један
аутор прогласи најтежим у посљедња два вијека: од времена ослобађања од Ото –
манског царства. У питању је, дакле, зборник незаобилазан за свако промишљање
српских националних интереса, не од данас до сутра, него и данас и сутра.