Распад СФРЈ означио је и крај имена српскохрватског, односно хрватско – српског језика. Тешко је рећи и његов распад, исправније је свакако рећи његово преименовање. Како се која од република српскохрватског говорног подручја осамостаљивала, постајала међунарпдно признатом, тако је и језик преименовала: најприје (1990) Хрватска – у хрватски стандардни језик, па Муслимани у БиХ на конгресу муслиманских интелектуалаца (1993) – у босански књижевни језик, тако да је Србији и Црној Гори, које су тада чиниле заједничку државу Савезну Републику Југославију – једноставно негативним идентитетом враћен српски назив језика. Тако је српски послије готово полувјековног боравка под српскохрватским именом поново постао српски. И тај назив бијаше заједнички за Србију и Црну Гору док се и Црна Гора не осамостали и прогласи свој „црногорски језик“.

Није нам овдје циљ да говоримо о лингвистичкој некритеријалности прављења од једног језика именом четири различита „језика“. Није зато што је о томе толико тога писано и написано и код нас и иностранству, из различитих позиција, примјеном различитих критеријума, са различитим закључцима – од којих су најбитнија два, први: да су у питању четири различита стандардна језика, и други: да су у питању само варијанте, по свим критеријумима лингвистичког идентитета, једнога норма тивно полицентричног језика. Ниједан од критеријума идентитета језика (кому никативни, генетски и структурни) не даје основ за диференцијацију тих језика као посебних. Иако је, посебно на хрватској страни, изњедрено чак осам политичких критеријума за одбрану језичке самосвојности тих назовијезика, а то су: 1. кри теријум самопроцјене говорника датога језика, односно вредновања језика од стране његових говорника, 2. критеријум права свакога народа да свој језик назове вла ститим именом, 3) критеријум имена језика, 4) критеријум договора нелингвис тичких, односно политичких ауторитета, 5) критеријум уставног одређења језика, 6) критеријум поистовјећења идентитета језика са идентитетом нације, 7) критеријум културних разлика, и 8) критеријум постојања независне државе – детаљна анализа научне утемељености сваког од њих показала је њихову иреле вантност за одређење идентитета једнога језика. И на крају су се готово сви несрпски лингвисти сложили са никад у србистици недовођеним у питање ставом да је у питању један језик са више варијаната. То је уосталом потврдила и Декларација о заједничком језику, усвојена у Сарајеву 2017. године, чији је највећи недостатак што тврди да језичке варијанте могу постојати без постојања језика којег су варијанте. А разлог је општепознат: писми Декларације није се хтјело признати да су то варијанте српскога језика, него је српски језик изједначен са својим варијантским „преименицама“.

А према готово унисоном ставу србистике, на основу свих научних лингвис – тичких критеријумима идентитета стандардног језика – (1) генетичког, (2) структурног и (3) комуникативног – та именом четири различита језика јесу исти заједнички лингвистички језик. То су, строго лингвистички гледано, само различите варијанте једнога истога лингвистичког Вукова и вуковског српскога језика, са статусом политичких језика. Као једини с примарним статусом лингвистичког језика, а суштински непромијењен у односу на привремену српскохрватску језичку фазу, он има пет варијаната именованих језицима као хипонимским терминима: српску, хрватску, бошњачку/босанску, црногорску и буњевачку – тако да се његове лингвистичке границе подударају с границама његових варијаната.

Варијантност варијаната почива у првом реду на различитим нормативним, прије свега, будући већински конвенционални, правописним рјешењима, док граматичких нормативних разлика готово да и нема. Што је опет показатељ да су ти назовијезици један језик, јер само нормативо-граматичке карактеристике, а не правописне, могу бити идентитетским језичким критеријумом. Једино у српском језику, за разлику од његових варијаната, како је то и П. Ивић констатовао, „замена назива ‘српскохрватски језик’ називом ‘српски језик’ није повукла никакве измене у особинама тог језика“ (Ивић 2009:6). 

Но проблеми, и то не они који се тичу лингвистике и њених критеријума, него прије свега они политички мотивисани, између српског у статусу српскохрватског и његових варијаната као да се свакодневно умножавају. У томе предњаче Хрвати. Али много не заостају ни Бошњаци и Црногорци. Сјетимо се само проблема са основно – школским уџбеницима српскога језика, и одређења хрватског језика као варијанте Вуковог српског језика. Реаговала је и хрватска Влада и ХАЗУ, уз пријетњу да ће блокирати пут Србије у Европску унију, уколико Срби не признају „лингвистички статус“ хрватског језика, какав има српски језик. И то потпуно игноришући познату чињеницу (коју је изнио и П. Ивић), да, како формулише Драгољуб Петровић, „пре стотинак година по штокавштини Хрвата није било нигде и да по томе „њихов језик“ може бити једино српски“. Сјетимо се хрватских протеста, опет представника хрват – ске владе и Хрватске академије, што је дубровачка књижевност уврштена у корпус и српске књижевности и српске културне баштине – иако је општепознато да је Дуб – ровник тек 1939. постао дио Хрватске; и још значајније да је по попису становништва из 1890. у Дубровнику од 11.177 житеља 9.713 „у кући говорило српски“, а ни један једини хрватски; и да су се, како чињенички потврђује Светозар Борак, тек 1896. године „појавила прва четири Хрвата!“. Па зар се онда чудити што ХАЗУ преко свог Одбора за норму хрватског стандардног језика протествује против усвојене Декла – рације о границама српског језика, донесене на Трећој интеркатедарској србистичкој конференцији у Тршићу у јуну ове године, темељећи протест приоритетно на поли – тичким а не на лингвистичким критеријумима. ХАЗУ, наиме, као крунски аргумент против Декларације наводи „како је Еуропска унија признала хрватски језик, као и да закони Босне и Херцеговине разликују босански, српски и хрватски као три различита језика“, као и да „називање хрватскога и осталих средњојужнославенских језика „варијантама“ српскога језика није у складу са садашњим законима Републике Србије и Босне и Херцеговине који хрватски језик признају као посебан стандардни језик, различит од осталих стандардних језика новоштокавске основице“, закључујући да „нема двојбе да је она састављена с истим циљевима и у оквиру исте великосрпске политике која је већ произвела „Начертаније“ Илије Гарашанина и „Меморандум“ Српске академије наука и уметности“. И притом, будући да готово све своје критеријуме везују за политику, а не за лингвистику као науку, њихова квалификација Декларације враћа се као бумеранг њиховом протестном тексту: „изненађује више него скромна знанствена разина текста који су саставили њезини аутори, свјесно за – немарујући, искривљујући или кривотворећи чињенице, као и спознаје лингвистичке теорије, славистике, поредбеноповијесне лингвистике и социолингвистике“. Критеријуми лингвиста ХАЗУ научно су еквивалентни критеријумима хрватских бискупа који, поводом одлуке Светог архијерејског сабора СПЦ да се за свете прогласе му – ченици јастребарски и сисачки, упућују СПЦ протест у коме наводе „да Јастребарско није био логор за децу већ прихватилиште“. И не само Јастребарско него и Јасеновац.

Проблем, међутим, није у Хрватима, јер будући да немају чињеничких, научно релевантних критеријума, они критеријуме морају фалсификовати, морају их у ши – роком луку заобилазити. Проблем је у српској политици, која често, баш као у вријеме братства и јединства, у конкретним поступцима излази у сусрет Хрватима, директно радећи против српских националних и филолошких интереса.

Присјетимо се како је заштитник грађана Зоран Пашалић уз припомоћ МУП недавно закључио да србистика као наука и рјечници српског језика не тумаче исправно ријеч „српски“, јер она, по његовом и мишљењу МУП, а на шта су их упозорили представници Бошњака, не значи нити смије значити „који се односи на Србију“, тако да се у пасошима земље Србије термин „српско држављанство“ мора замијенити термином „држављанство Републике Србије“. И тако и учинише. При сјетимо се да нико сем Срба самих није дошао на идеју „да треба забранити – српско име: Влада је“, како обавјештава Драгољуб Петровић, „усвојила предлог Закона о привредним друштвима по коме предузетници неће моћи да „користе реч Србија као ни изведенице и облике који асоцирају на име наше земље нити међународно при знату трословну ознаку Републике Србије – СРБ“. Зар се онда треба чудити да у Србији нема ниједног предузећа које у називу има придјев СРПСКИ (заједно са укидањем тог придјева у називу српског држављанства, укинута је, јер је банкро тирала, и једина фабрика с тим називом у имену, данас продата Словенцима: Српска фабрика стакла у Параћину). А да употреба српског имена и српских симбола може бити чак и разлог за суспензију с посла, и то у просвјети, у земљи Србији, показује примјер једног новосадског настав – ника хемије који је суспендован након што се сликао са ђацима, назвао их „Српчићи моји“, сугеришући им да подигну три прста, па је ту фотографију поделио на свом Инстаграм профилу. Ето, докле се дошло, у земљи Србији не смију се српска дјеца Српчићима називати, нити се пак смију подизати три прста?

Треба ли се онда чудити што још опстаје назив Речника САНУ под српско – хрватским именом. А неколико пута је покушавано да се назив усклади с научним лингвистичким чињеницама, и да се напокон српскохрватско име рјечника замијени српским. Али што би ставови САНУ били на страни србистичке науке, кад се могу усаглашавати, кад је српски језик у питању, са ставовима преовлађујуће прохрватске политике у Србији. И САНУ се баш као и (не)одговорни српски политичари држе сербокроатистичких комунистичких критеријума, заборављајући и да постоји србистика. Тако се о промјени назива Речника расправљало на Одељењу језика и књижевности САНУ неколико пута; први пут на предлог Института за српски језик 1999. Одјељење је тада имало чак 5 србиста у свом саставу (Павла и Милку Ивић, Ирену Грицкат, Александра Младеновића и Митра Пешикана) и донијело је одлуку да се „ни назив ни грађа Речника не могу под спољним и ненаучним притисцима мењати у току његовог излажења“, јер би промјена назива била „под ненаучним (и политичким) притисцима“. За ту су одлуку навели, ни на каквим научним, а камоли лингвистичким критеријумима, незасновани аргумент: „Наше генерације лингвиста углавном су своју струку конципирале као сербокроатистику, делом идући за лингвистичком логиком, а делом и за друштвеном и државном лојалношћу“. Истоветну одлуку, без експлицираних аргумената Одељење је потврдило и 2004, 2016. и 2021. године (посљедњи пут, међутим, са само једним србистом, и то дијахроничарем, у свом саставу). Поводом последњег састанка о промјени имена Речника САНУ челници САНУ су се у средствима ингформисања огласили, наводећи да је „Питање Речника САНУ … веома сложено и не може се преламати административним одлукама. Управо је овај Извршни одбор САНУ током протекле године покренуо расправу и низ састанака о томе како тај Речник убудуће треба да се припрема и зове. Без консензуса језичких стручњака или макар јасно препознатљивог преовлађујућег става струке, та питања се не могу решавати“ (Политика, 2. 12. 2022). Коментар датом саопштењу, готово није ни потребан. Јер ваљда само САНУ није познат ако не унисони онда превлађујући став србиста о овом питању, ако САНУ не мисли на превлађујући став оног једног србисте у својим редовима? Или је у САНУ и даље главни критеријум „државна лојалност“ и подршка хрватском филолошком програму и хрватском политичком становишту?

Јер како рече један социолог културе и књижевности, „одржавање бившег назива државног језика заправо је колективно понижавање нације и њених припад – ника. Није реч само о томе да су несрпске нације у СФРЈ одбациле име српског језика и стварали своје политичке језике, већ о томе да нација која је вековима знала за име свог језика прво прихвати у СФРЈ нови државни језик, а потом настави да га одржи и после нестанка те државе и њеног језика. Ако има удара на културно достојанство народа, ево га у речнику српскохрватског језика.“ (З. Аврамовић).

А све то је могуће због тога што у српском језику и дан данас, на више од тридесет година од одласка „српскохрватског“ (имена) језика у историју, историја још увијек значи и садашњост. Јер још увијек нису донесене политичке одлуке о друкчијем законском статусу српског језика у Србији од законског статуса српско – хрватског језику у СФРЈ. Ту прије свега мислим на промјену Закона о службеној употреби језика и писама. Тај закон донесен је још давне 1991. године (Службени лист 45/91), и у дијелу који се односи на већински српски језик у њему није промијењена ни једна једина запета, за разлику од дијела који се односи на мањинске језике, који је битно дорађиван чак неколика пута. О Закону о службеној употреби језика и писама доста је писано. Изношен је низ аргумената за неопходност његових измјена и допуна, посебно с обзиром на чињеницу да он пуних шеснаест година није усаглашен ни са актуелним Уставом Републике Србије, донесеним 2006. године.

А шта је, кад је у питању српски језик и његово писмо ћирилица, основни „проблем“ тога закона? Основни проблем је, без сумње, употреба термина службена и јавна употреба језика и писма и њихова диференцијација. У том Закону све што није службена употреба „у смислу овог закона“ (а она је одређена врло уско само као употребе које се односе на органе и организације „државне службе“: од општине до републике) – јесте јавна употреба. Тако је највећи дио употребе српскога књижевног језика остао изван нормативних оквира, изван службене употребе језика, која би требало да буде еквивалентна са сфером употребе стандардног, односно књижевног језика. Јавна, законски неодређена употреба, књижевног језика, иако за њу не знају ни Устав Србије из 1990, ни Устав из 2006. године, уведена је прије тих устава за вријеме СФРЈ под директним утицајем (да не кажем притиском) Хрвата 1989. године, када су у Амандману бр. XXVI Уставне комисије Скупштине СР Србије од 7. јануара 1989. године задржане и „службена“и „јавна“ употреба, с тим да је њихов однос требало да буде регулисан законом. А регулисан законом није до дана данашњег. И одатле су „службена и јавна употреба“ директно, заобилазећи Устав из 1990. године, преузете у Закон о службеној употреби језика и писама 1991. године. И како тада – тако и данас. Без обзира на све покушаје србиста да се тај закон, ако не може бити наново донесен, бар доради и усагласи с Уставом из 2006. године. Но, србистичка настојања нису налазила позитиван одјек код владајућих српских политичара. А негативне посљедице политичког одбијања нужних промјена (дијела) тог закона видљиве су на сваком кораку у погледу актуелног статуса како српскога књижевног језика тако и његовог јединог идентитеског писма – ћирилице.

Истина, на Дан српског јединства 15. 9. 2021. године скупштине Србије и Републике Српске усвојиле су готово идентичан текст Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма. А његову примјену спречавају управо одредбе важећег (оног из 1991.) Закона о службеној употреби језика и писама на које се овај закон позива. Јер, практична употреба овог закона везана је само за државне органе (од општинских до републичких) и за друштва и организације „са већинским учешћем јавног капитала”, што опет значи „државна”. И што је врло битно, проширена на цијели образовно-васпитни систем, само што ту остаје нејасно да ли употребни примат имају „закони у области образовања” или Закон о службеној употреби језика и писма, будући да употреба језика и писма на било ком нивоу васпитно-образовног система не потпада под службену употребу како је прописује Закон о службеној употреби језика и писама. Прошло је више од пола године од ступања на снагу тог Закона, а ниједна за српски језик и писмо позитивна одредба, каква је нпр. она о формирању Савета за српски језик, није проведена у дјело. А ни кад ће, не знамо!

Као што не знамо шта ће бити са примјеном језичких одредби Закона о родној равноправности. Закон о родној равноправности Скупштина Србије усвојила је 20. маја 2021. године, и одмах је изазвао буру негодовања, прије свега поводом наметања употребе „родно сензитивног језика“, који се у члану 6, став 17 третира као „средство којим се утиче на свест оних који се тим језиком служе […], укључујући промене мишљења, ставова и понашања“. О том Закону доста су писали и лингвисти и нелингвисти, и његови противници и његови бранитељи. Поводом тог закона, од – носно језичких аспеката којим се он бави, и Одбор за стандардизацију српског језика реаговао је чак три пута, са трима својим одлукама: 2011, 2017. и 2021. године. А (не)експлицирани закључак тих свих трију одлука јесте да је Закон о родној равноправности заправо закон против српског језика. И то према више научно не – двосмислених критеријума: а) по наметању директивне умјесто у српском језику кроз историју увијек примјењиване либералне језичке политике, па српски језик његовом примјеном постаје „ризница“ новоговора, тако да ћемо „у накарадном новоговору превазићи чак и Хрвате“ (Ђорђо Сладоје); б) по забрани слободног избора језичких средстава, јер намјесто употребе облика генеричког мушког рода прописује искључиву употребу социјалних фемининатива, чиме „у име остваривања права дела популације која се сматра дискриминисаном ако се не користе фемининативи уводи неравноправност оних који тако не мисле“, односно „у име антидискриминације спроводи се дискриминација“, што значи да „нам политика одређује како морамо да говоримо и пишемо“ (Јасмина Грковић Мајџор); в) по томе што је један од основних циљева Закона дезавуисање норме српског језика, што потврђују изјаве утицајних „поборница“ Закона о родној равноправности које сматрају да је „дошло време за реформу језика, али и друштвене свести“, јер „коришћење родно осетљивог језика није питање структуре језика, него моћи оних који желе да креирају свест јавног мњења“ (Маја Седларевић); односно да „треба да тежимо томе да мењамо норме језика које су штетне, а на које смо навикли“, чему је сада погодан тренутак јер је „родна равноправност један од најважнијих циљева нове родно одговорне владе“ (Зорана Михаиловић); г) по рушењу темеља стилистичке норме српскога језика, чему показатељ није само забрана слободног избора језичких средстава, него и обавеза антистилистичног структурисања реченице, на што је пажња скренута у Саопштењу Матице српске (2021), гдје се констатује: „Уместо формулација попут: Староседеоци Америке су Индијанци и Ескими (Инуити). Они припадају жутој раси. Преци Индијанаца доселили су се из Азије. … Индијанци су се проширили и населили америч – ки континент све до Огњене земље на југу; према одредбама овог Закона текст би МОРАО да гласи: Староседеоци/староседелице Америке су Индијанци/Индијанке и Ескими/Ескимке (Инуити/Инуићанке). Они/оне припадају жутој раси. Преци/прет – киње Индијанаца/Индијанки доселили/доселиле су се из Азије. … Индијанци/Индијанке су се проширили/прошириле и населили/населиле амерички континент све до Огњене земље на југу.“; д) по томе што дати Закон намеће став према коме србистика као наука и није релевантна у питањима српскога језика, него су са србистима потпуно равноправни, ако не и надређени им, они који српску језичку норму „познају само на основу тога што су говорници језика“ (Светлана Слијепчевић Бјеливук), или пак они што су стручњаци за неки страни језик, посебно англисти, чије упућеност у струк – турне законитости српског језика засигурно није већа од лингвистичких лаикаговорника српскога језика; и што је најинтересанрније, ти такозвани стручњаци за српски језик не само да пишу приручнике о „родно сензитивном језику“, него и захтијевају да њих и лингвистички неписмене министарке србисти „не омаловажа – вају“, него да прихвате као чињеницу да они равноправно са србистима, вјероватно са својим као надређеним критеријумима, треба да нормирају српски језик; ђ) по томе што Закон о родној равноправности отвара простор да се иницирају „и дубље, граматичке промене у српском језику, како би се, уз мушкарце и жене, могле одго – варајуће означавати и ‘родно небинарне‘ личности.“ Такав „предлог је објављен на сајту НВО ‘Да се зна‘, невладине организације специјализоване за борбу против ‘родне дискриминације‘ […] За српски језик се предлаже спајање мушког и женског наставка глаголске конјугације или придевске деклинације, уз (архаичне и дијалекатске) заменице ‘њ‘ и ‘њин‘. Тако би реченица која денотира небинарне особе, на родносензитивном језику гласила: Ишаола је јуче до ресторана јер је биола гладана; или: Ишаола је да се нађе с Вањом на њином послу, па је видеола њ како црта.“ (Слободан Антонић).

И поред свих тих недвосмислено негативних посљедица које не само за српски језик има Закон о родној равноправности – врши се невјероватан притисак да се он примјењује чак и уџбеницима. Но, послије исцрпљујућих расправа које је водио Национални просветни савет и Завод за унапређивање васпитања и образовања – једва је та иницијатива стављена ад акта, али, нажалост, не за стално, него само привремено.

То нису једини, али су најзначајнији данашњи проблеми српскога језика произашли из нехармонизације, или је боље рећи супротстављености, политичких као и оних политици лојалних институционалних са лингвистичко-србистичким виђењима његовог статуса.

Овдје је потребно проговорити и коју ријеч о чисто лингвистичким питањима, питањима неоптерећеним упливом политике, српскога језика након његовог српско – хрватског периода. Добро је што су у том периоду изашла значајна кодификацијска дјела савременог српскога језика: фонетика и фонологија, творба речи, лексикологија, синтакса просте и сложене реченице. Нажалост, не и морфологија. Та дјела, са доста пропуста али и са доста добрих рјешења, треба схватити као нацрте за граматику: школску и универзитетску. И радити плански, институционално на њиховој изради, баш као што је у процедури дорада Правописа српскога језика, да би се превазишле његове мањкавости, али, исто као и код нацрта за граматику, задржала несумњива а немала вриједна рјешења.

Како да закључим овај невесели поглед на српски језик послије српско – хрватског периода, односно од времена откад он врати своје име, или му га вратише они који просвојише под својим именом оно што сматраше да је њихово, а не српско. За данашњи статус српског језика код Срба можда је најбољу, у смислу најтачнију констатацију дао Драгољуб Петровић: „Иронија је да се српски језик ни у Србији не осећа као у својој кући. То је и више од ироније, то је грех, јер у распаду Југославије нису страдали само држава и народи, већ и језик, првенствено српски. Он је, за разлику од других језика, политичким средствима намноженим после тог распада, и даље угрожен, а понајвише га угрожавамо ми сами.“