Милош Ковачевић
Вукова награда за 2022. годину
ВУК ЈЕ ПРВИ УВЕО СРБЕ У ЕВРОПУ
Цењени председниче Културно-просветене заједнице Србије,
Цењени генерални секретару Културно-просветене заједнице Србије,
Поштовани представници Владе Републике Србије,
Часни оци Српске православне цркве,
Поштовани гости,
Драги добитници Вукове награде,
Припала ми је изузетна част да вам се обратим у име свих добитника Вукове награде овим кратким пригодним словом о Вуку и његовом месту у историји српског народа и његове културе.
Када се спомене Вук Караџић, свакоме прво на памет падну његове заслуге на пољу српског језика и књижевности. А то двоје – српски језик и српску књижевност – Вук и није раздвајао. Јер, циљ све своје борбе Вук је сажео у програмско начело „да народни језик уведе у књижевност“. Не да створи језик, јер је народ српски тај језик већ створио, него да том народном језику обезбеди највећи статус: да он постане књижевни, што је у Вуковом случају заправо значило да постане језик српске књижевност.
Вук је, са српским народним као књижевним језиком, био први Србин који је Србе непосредно увео у интернационалне цивилизацијске токове. Наиме, књижевни језик, као нормиран и функционално поливалентан, једноме народу је потребан тек онда када се тај народ њим почне служити укључивши се у интернационалну цивилизацију. Вуковом реформом и Вуковим делом српски језик је стао уз раме књижевних европских језика, а тиме и српски народ уз раме слободних европских цивилизованих народа.
Да, Вук је Србе у европску и светску цивилизацију увео упознајући их са српским народним као књижевним језиком и на њему створеној књижевности, фолклористици, историографији. Лепоту тог Вуковог језика можда је понајбоље изразио Вуков поштовалац и савременик, велики српски песник Лаза Костић, по – редећи га са „красним момком“ од кога „љепшега на свијету нема“. Имају – вели Лаза – „дакако многи дотјеранији, умивенији, очешљанији, одјевенији, обувенији, али љепшега, да га је Бог љепшега створио, заиста нема.“ Као да је Лаза у тој оцени о лепоти српског језика сажео став све тадашње цивилизоване Европе. За потврду навешћу само мишљење највећег пољског романтичарског песника Адама Мицкје – вича, који је с почетка 1841. године у предавањима о нашој народној поезији на Колеж де Франсу у Паризу, а која су имала великог одјека у европским књижевностима, рекао да ће српски народ „једнога дана постати највећи књижевни понос Словена“, и то управо захваљујући карактеристикама Вуковог српског језика, који је, како он каже, од „свих словенских језика најхармоничнији, најмузикалнији. Он блажи, умекшава сугласнике, он је као неки италијански језик Словена“. Боље потврде за тај Мицкјевичев став о музичким вредностима српскога Вуковог језика и не може бити од чињенице да је на стихове српске народне поезије написано чак 85 композиција од стране 21 немачког, чешког, руског, пољског, швајцарског и шведског композитора (међу којима су и такав музичка имена као што су Јоханес Брамс, Петар Илич Чајковски, Антон Рубинштајн, Антоњин Дворжак, Франц Лист, да само њих споменем). Те музичке обраде српске народне поезије показују међузависност литерарне и музичке рецепције српских народних песама, јер су све оне рађене према преводима на различите европске језике.
А ти преводи пропраћени су одушевљеним пријемом нарочито у Немачкој, потом у Енглеској, па у Француској, Италији, Мађарској, те у свим словенским и свим скандинавским земљама. Једном речју, у свим европским земљама. Начин на који је у Европи прихваћен српски језик и на њему написана српска народна поезија можда најбоље репрезентују речи Енглеза Џона Бауринга, који је 1827. године направио први избор српских народних песма из Вукових збирки на енглеском језику. Интересантно је притом да је Бауринг уз енглески дао и наслов збирке на српском језику, а још интересантније да је дао и мото штампан ћирилицом: „Јоште, браћо, да вам ријеч кажем!“, чиме је потцртао нераскидиву везу српскога језика и његовог писма – ћирилице. Бауринг је своју збирку превода посветио Вуку, а управо та посвета најбоље показује какав је утисак на њега оставила српска народна поезија. „Знали смо“ – вели Бауринг – „да благо сунце обасјава Србију. Али нисмо знали да је узвишени дух музике патоса и песме, обитавао тако дуго у долини Мораве. Ми те поздрављамо радосно у кругу својих муза“. А у првој рецензији Баурингове збирке у „Лондонском магазину“ изашлој исте 1827. године, између осталог је писало: „Срби – Срби. Ко су ти Срби? Њихов језик и њихова књижевност били су овде потпуно непознати. Српска народна поезија је најзад показала своје лице на најпријатнији начин. Деликатност, отменост и њену машту не премашује лирска поезија ниједне друге земље“.
Вук је утемељењем српског народног као књижевног језика заправо утемељио о основни српски идентитетски национални критеријум. А то је српски језик са ћирилицом као својим иманентним писмом. Наиме, од 69 европских нација, њих чак 56 као идентитетски критеријум има језик. Међу њима су и Вукови Срби. Иако је концепт лингвистичког типа нације као заједнице језика био присутан већ у просветитељском раду Доситеја Обрадовића, дефинитивно обележје нације као заједнице језика – и то у духу немачког романтизма – утемељио је Вук Караџић. Вукови критеријуми идентитета Срба били су сагласни свим европским националним идентитетским критеријумима. И он их је најјасније изложио у свом толико хваљеном, али и од многих Срба и не-Срба оспораваном тексту: „Срби сви и свуда“. Интересантно је притом да те исте Вукове критеријуме примењене у одређењу идентитета других европских народа – нико није оспоравао, чак ни од оних који су их оспоравали у Вуковој примени на национални идентитет Срба.
И у време провођења своје филолошке реформе Вук није био у љубави са владајућом српском политиком. И као да се то време понавља и сад, али не толико према Вуку и његовој реформи колико према резултатима његове реформе: данаш – њем српском књижевном језику и посебно српском писму ћирилици без обзира на то што су они основни национални идентитетски критеријуми. Или баш због тога. Српска политика никако да се усагласи, да се хармонизује, са српском филологијом – да је неопходно и законски штитити српски језик и ћирилицу, који су данас у врло тешком стању. Притом се заборавља неупитна чињеница да „култура краси и дефи – нише један народ и утврђује његово постојање на планети“ (Владимир Величковић). А јасно је да културе нема без националног језика и писма. Зато нас морају не само дирнути него и забринути афористичке опомене: Ћирилица је наше опроштајно писмо. (Александар Чотрић) или: Ћирилица је заштићена. Нема је нигде. (Милорад Ћосић)
Због свега тога је на свима нама, добитницима Вукове награде, и онима који су нам је као поштоваоци Вука и његовог дела доделили, због чега им у име свих нас још једном захваљујем, да се присетимо речи великог Душка Радовића: „Чувајмо наш српски језик, он нема никога осим нас“. Јер чувајући српски језик и ћирилицу, ми чувамо и бранимо Вука, а самим тим и нас као Србе, идентитетски утемељене на његовом и нашем српском језику и ћирилици.
(Изговорено на додели Вукове награде за 2022. годину у Председништву Републике Србије, 8. фебруара 2023)