Милош Ковачевић
О ДОМИНАНТНИМ СТИЛСКО-ЈЕЗИЧКИМ ОСОБИНАМА
ПРИЧА РАДОСЛАВА БРАТИЋА
Радослав Братић је најприје рођењем, потом тематски и садржајно, и поглавито по језику – херцеговачки писац. Или боље речено: писац српске Херцеговине.
Готово да нема критичара који је о Братићевим причама и романима писао а
да није као једну од најбитнијих позитивних карактеристика истакао баш – његов
језик. Али, међу тим критичарима скоро да ниједнога нема који је покушао ту тачно
уочену карактеристику и егзактном језичко-стилском анализом поткријепити. Ваљда
због тога што је сваком читаоцу Братићевих прича и романа она самоочигледна.
Основна инваријанта свих Братићевих херцеговачких прича без икакве сумње
је измишљено мјесто (топоним) Биш, у које су смјeштени и за чије становнике су
везани сви у причама представљени догађаји и/или доживљаји. А „оним Биш можемо
посматрати и сагледавати и као ојконим (име насеља) и као поетоним (умјетничка
транспозиција онима). Први задатак, примарно, припада ономастици. Други ‒
књижевној теорији, строжије стилистици. То значи да ономастику интересује како
се одређени оним, у овом случају, ојконим, „сналази“ у граматичкој структури српског језика.“ (Шћепановић 2023: 246). Врло је сложено, прије свега дијахронијско етимолошко ономастичко образложење овог топонима. Тај се, како је то доказао М.
Шћепановић (2023:249), „Братићев ојконим/поетоним Биш ‘излегао’ из старосрпског
двоосновинског имена Љубислав. Од немањићког времена, кроз вјекове је антропоним, надимачки хипокористик, постао ојконим (Бишево, Бишина), па опет трансонимизацијом антропоним, презиме Бишевац, Бишевић, а затим поново постао, у
Братићевој прози, ојконим/поетоним ‒ Братићев БИШ.“
За саму Братићеву прозу и значење које у њој има, лингвистичка подлога тог
измишљеног топонима и није толико, ако је имало, битнa. Битија је његова стилистичка, поетонимска улога. Његовa стилогеност, што јој је у подлози књижевно умјетнички смисао и значење. Већ је Братић у својој аутопоетичкој књизи Шехерезадин
љубавник дао занимљиво поетолошко објашњење ојконима Биш: „Прво слово места
Биш је прво слово презимена аутора.Шје последње слово у писму, симбол коначног.
Б се бори против Ш, бесконачно против коначног. Иако слово И жели да их приближи
и веже. Знаци симболизују синтезу и Свето тројство, као и веру и љубав и наду. Ту
су Сунце, Месец и Земља, као прошлост садашњост и будућност. Од три су потекли сви бројеви. Б и ш су крст, цела азбука без почетног знака. Биш је синоним пишчевог
места рођења ‒ Брестица, нестварно симбол стварног.“
У том објашњењу, без сумње, за стилогеност, односно поетолошку и књижевноумјетничку вриједност ојконима Биш најзначајније је то да су „Б и Ш …цела азбука
без почетног знака“ (тј. без А), које „слово И жели да приближи и веже“. Слово И попут
везника повезује први и посљедњи сугласник азбуке. И на тај начин подразумијева
увезивање готово цијелог лексичког фонда српскога језика. Али не само постојећи фонд
него и пјеснички могући, попут саме лексеме Биш, неприсутне у рјечничком, али
присутне у имагинарно поетском фонду српских топонима. ЗатоШније симбол коначног,
како се то у објашњењу у Шехерезадином љубавнику наводи. Коначност азбучног низа
графема као незначењских јединица заправо значи бесконачност њихових комбинација
у лексемама као значењским јединицама. Тако је Биш као комбинација првог и посљед-
њег сугласника и најфреквентнијег самогласника и симбол могућности неограничене
језичке творбе, односно неслућеног језичког богатства остваривог у књижевности. Али
и својеврсног брисања границе између графема (односно гласова) као незначењских и
ријечи или лексема као значењских јединица. Наиме, гласови означени графемама
(словима), општепознато је, у одређеним контекстима, посебно у књижевним, могу и
сами добити значење, могу бити носиоци фонетског симболизма. Фонетски симболизам
препознаје се у оним случајевима у језику у којима су својства звукова на имплицитан
начин повезана са особинама описиваних предмета.
Чини се да у Братићевом неологистичком ојкониму Биш фонетско симболис –
тичку улогу има прије свега глас Ш. Он је крајњи азбучни графем, и ако би био и
смисаони граничник, био би својеврсна кочница књижевном, посебно неологистич –
ком, богаћењу језика. Зато он, иако формално затвара азбуку, семантички подра зу –
мијева њено отварање, прије свега фонетско симболичко отварање.Шиз Братићевог
неологизма БИШ успоставља парадигматске везе са еквивалентним или приближно
еквивалентним јединицама у српском језичком систему. Најприје са етницима као
називима становника одређеног мјеста. Братић становника Биша назива ‒ Бишанин.
Етнику Бишанин врло је близак паронимијски структурисан етник Бишћанин као
становник Бихаћа. Разлика је само у томе што Ш у Бишанин има статус фонемске
графеме (Бишанин < Биш+анин), док је Ш у Бишћанин морфофонемска варијанта
фонеме Х (Бихаћ + (ј)анин > Бихћ+анин > Бишћанин). Ш, баш као и у Бишћанин, има
статус и у називу становника села Ба ‒ Башанин (Башанин < Бах). Ш у Башанин и
Бишћанин „изведено“ је од Х (БаХ, БиХаћ), Ш је морфофонем фонема Х.
А зар и у Братићевом измишљеном ојкониму Биш и његовом етнику Бишанин
Шне може „призвати“ Х као исходиште, ако не граматички као у етницима Башанин
и Бишћанин ‒ а оно бар поетолошко. Зар се поетолошка творба не може „угледати“
на граматичку творбу. Сигурно је да ‒ може. Наиме, поетолошки се БИШ асоцијативно може довести у везу с аористом глагола БИТИ, чије треће лице множине гласи
БИШЕ, а прво лице једнине БИХ. Са семантичког становишта то и јесте поетолошки
ирадијациони ослонац Братићевог БИША као темељне тематске лексеме његових
приповиједака. БИШ је тако смјестио гдје БИ оно о чему писац приповиједа, мјесто
гдје БИШЕ они о којима се приповиједа, и мјесто за које наратор дјечак може да каже
„ту БИХ и ја, па вам као свједок приповиједам оно што се догодило“.
Иније случајно што поетолошкиБИШбаш асоцира аорист глагола бити и његове
алолексичке форме. Глагол бити, наиме, има и значење постојати (уп.: „На почетку би
ријеч), што подразумијева постојање и Биша и Бишана и наратора. (Као да писац хоће да
каже: „Свешто приповиједам стварно би, тамо бише сви учесници описиваних догађаја,
а тамо бих и ја“).Аористна поетолошка подлога ојконима Биш упућује на доживљеност
као једну од најсуштаственијих, ако не и најсуштаственију карактеристику Братићевих
прича. Доживљеност се, наиме, на језичком плану најјасније и препознаје у употреби
глаголских облика којима је то категоријално својство – аориста, крњег перфекта и
приповједачког презента. Аорист, којему и јесте основна улога да изрази доживљену
радњу ограниченог трајања, доминира у Братићевој причи. Њим се најбоље исказује
говорниково учешће у самој причи, а преко емоционалне непосредности ствара се привид
и хронолошке непосредности догађаја. Друкчије речено, догађај се аористом, управо због
њему иманентне компоненте доживљености, слушаоцу не приближава само емоционално, него та из доживљености проистекла емотивност готово да код слушаоца ствара
привид и саме временске блискости онога о чему се прича. Аорист је код Братића
неријетко подржан и крњим перфектом као наративно врло експресивним глаголским
обликом којим се приоритетно изражава доживљени резултат радње. С аористом и крњим
перфектом најчешће се – што је и логично – комбинује приповједачки презент, јер он
прошлост језички преводи у садашњост. Аористом приближена прошлост тако се сад
приповје дачким презентом представља као садашњост. Ствара се приповједачки угођај
одвијања прошлог у садашњости. Као да се све ту, док приповједач прича а слушаоци
саучествују у причи, баш и догађа.
Ако употреба глаголских облика са значењем доживљености у први план
ставља приповједача, односно емотивну (експресивну) функцију језика, онда употреба презентатива ево, ето, ено и гле – у Братићевим причама тако својствена и
језику писца (наратора) и језику његових јунака – за директну посљедицу има усредсређеност на слушаоца, тј. издвајање као доминантне конативне функције језика
(нпр.: Гле како их чупа и вуче; Ево га, сјутрадан, наредио се ко да ће у сватове, главу
помоли и Мојсије; Он који у рату није ни мрава згазио ево, окрвави руке; А ево, има
да цркне од јела и пића; Одлутао је негдје, у далеку прошлост, ено га нешто се језиво
правда и с неким се бори.)
Интерференција презентатива и глаголских облика доживљености за посљедицу има привид презентативности (садашњости) саме приче, њеног дешавања у
времену читаочеве рецепције. Као да се прича и њени догађаји одвијају пред очима
читаоца. А презентативном „прозивком“ Братић свог читаоца ставља у улогу слушаоца, и тако успоставља нераскидиву текстуалну узајамну повезаност писца-приповједача и читаоца. Писац у улози наратора не само што привидом презентативности
приче читаоцу намјењује статус активног слушаоца, него често уплитањем у ток
приче – директним обраћањем саговорнику или властитим, неријетко парентетичним,
коментарима догађаја или самог тока приче – имплицира присуство слушаоца (као
нпр.: Заборавили сте оно због чега све ово и причам; Гуштери и бумбари цркавају у
свеопштој овој драми. И њих ти мора бити жао, итд.).
Можда боље од свих досада побројаних текстуалних психолингвистичких и
прагматичких индикатора узајамне повезаности аутора и реципијента ту језичку везу писца-наратора и читаоца слушаоца подразумијева и истиче тако честа, и функционална, Братићу очито врло драга, употреба реторичког питања. И сам Братић ће у
својој поетолошкој књизи Шехерезадин љубавник рећи да је „реторско питање
примамљива упражњена столица за читаоца“. Питањем, познато је, говорник тражи
обавјештења од саговорника. Свако питање – осим реторичког – има управо ту
комуникативну улогу. Реторичко за разлику од свих других питања у себи комуникативно уједињује и говорника и саговорника, јер истовремено и пита и тврди
(обавјештава), или боље речено: тврди питајући. То питање само је по форми питање,
али не и по својој комуникативној функцији, јер, умјесто да захтијева одговор, оно
најчешће представља врло афективну категоричку тврдњу. Управо та асиметричност
форме и значења у реторичком питању била је она пожељна карактеристика која га
је препоручила Братићевој причи. Употребом реторичког питања Братић имплицира
толико жељено присуство слушаоца, прибављајући тако солилоквију поетски статус
дијалога. Мало је писаца који тако често, функционално и стилски неједнообразно
као Братић употребљавају реторичко питање. Братићева проза врви од раскоши свих
врста и подврста реторичких питања.
И реторичко питање, попут доживљености, презентатива и пишчевих израза
инвокације слушалаца, Братићу првенствено служи да читаоцу оживи ситуацију
гово рења приче. Да читаоцу наметне статус слушаоца.
Уз доживљеност, чијим се иманентним компонентама могу сматрати употреба
глаголских облика за изражавање доживљености (аорист, крњи перфекат и приповједачки презент прије свега), па употреба презентатива и израза за инвокацију
слушаоца ‒ доминантна особина Братићевог стила јесте хумор. Хумор Братић схвата
иманентном и једном од најсуштаственијих особина човјековог живљења. Хумор је
за њега неотуђива компонента човјековог битисања. Битан готово колико и комуникација. А битан посебно тамо гдје служи за заваравање живота. Или гдје је једино он
оно што не одражава терет живота, гдје представља живот сам, као што је то случај
у Херцеговини, гдје се – рећи ће у једној причи Братић – не радују ни кад се дијете
роди но веле: „Куку ти му је колико ће га јада у његовом вијеку убит!“. Зато хумор код
Братића није, нити може бити, једнообразан. Ни значењски ни језички он није из
истог извора, није истога језичког и семантичког типа. У Братићевим приповијеткама
хумористичка значења гранају се чинећи семантички спектар, са не увијек јасним
разликовним цртама. У хумористичком сликању својих ликова и ситуација Братић
ће се окористити и гротеском, и иронијом, и алузијом, и шалом, и досјетком, и анегдотом, и духовитошћу, и „пецкањем“, и подсмијехом, и карикирањем, и алегоријом…
Братић не воли хумор заснован на изругивању, зато је и иронија код њега врло
ријетка. Он више воли благи, доброћудни подсмијех, који прије оправдава неголи
што карикира људске слабости. А примјера за такав тип хумора Братићевих ликова
може се пронаћи у готово свакој његовој причи. То је хумор заснован на алузивном
пецкању, задиркивању, или „прозивци“ нечије слабости (као нпр.: Неко је испричао
да се Трипуније оженио богатом страњском удовицом, да има седамнаест слугу које
га мију и брију, а да се он по ваздан излежава. „Мора да се с ње не скида ни дању ни
ноћу, чим га тако држи и пази», рекла је Велинка али тако да чује и онај кога хоће да
пецне“].
Нису ријетки ни случајеви да Братић цијелу причу изведе комбиновањем више
„дигресивних“ микродискурса с нужно различитом комичном подлогом око једнога
главнога догађаја као фабуларне окоснице. Такве су антологијске Братићеве приче
„Свађа“, „Куга“, „Пад авиона“, „Ластавица која ми у сан долази“, „Огледало“ и „Кад
је смрт била тако близу“. И то потврђује већ изречену констатацију о хумору као једној од доминантних прагмасемантичких и језичко-стилских особина Братићевих
приповиједака. Томе су сагласне и Братићеве у Шехерезадином љубавнику експлициране ријечи да је „хумор кључ за слушаоца и читаоца. На њему се најчешће држи
заплет приче“.
Уз доживљеност и хумор трећа доминанта Братићевог приповиједања без
сумње је утемељеност у српској народној причи и пјесми. У подтексту Братићеве
приче лако се препознаје народна прича, она јесте у сазвучју са народном пјесмом и
причом. Али само утемељена, јер је у „дијалогу“ са њом као културном подлогом.
На семантичком и културолошком плану Братићеве приче формирају сопствени
смисао ослањајући се на писане или усмене текстове што репрезентују српску на –
родну и културну традицију. Тако је и са Братићевим језиком, и посебно стилом.
Братићев је језик тако сличан, а тако различит од језика народних прича. Као што
евоцира митску прошлост и дух народне приче и народног предања уопште, тако је
Братићева прича и у својеврсном евокативном односу према језику народне књижев-
ности. Она не опонаша тај језик него је у хармонији с њим, истичући и оживљавајући,
у новоме наративном руху, све његове приповједачке љепоте. А у њих свакако спада
богатство народне лексике што већ поприма патину архаичности, а које Братићеве
приче чувају од заборава (од којих само ради егземплификације спомињемо: преша,
ошвице, забуљукати, строжак, шиш, синија, тумбе, млаћевина, убеутити се, млатњача,
наклађај, бабак, чактар, сеирити, пређа, тељизи, шпице, јуртисати, ћик, припучити,
сингаст, брзар, шкудала, витезати, шкип, раша, чакалица, и многе, многе друге).
И иначе, како су, само декларативно, многи критичари истицали, Братићеве
приче одликује право богатство лексике из различитих сфера живота. Различити
типови лексичких јединица „функционишу у Братићевом дискурсу као врло експресивна средства и подразумијевају разноврсне типове изражајности и стилске обојености. Употребом ових лексичких стилема писац доприноси стварању различи тих
стилистичких ефеката као што су: сугестивније изражавање, интензивирање субјективног става приповједача, комичан ефекат, подругљивање, иронија и сл.“ (Мишић
2014: 103‒104). За потврду лексичког богатства Братићевих прича као довољан показатељ може послужити његова “творбена и семантичка породица лексеме ђаво“
(описана код М. Бабић 2014: 263‒267), а коју чини амплификацијски низ лексема из
семантичког поља „ђавољег женског имена“, за чију творбу Братић „оптужује“ дједа
Григорија: „А Григорије у свакој жени види ђавола а не жену. За сваку ће рећи да је
ђаволуша, ђаволица, ђавољача, ђаволиструк, ђавлетина, ђавлимајка, ђавлика, ђавол –
муза, ђавлијезичара, ђаворук, ђавокоза, ђавлоглава, ђавлипрут, ђаветало, ђавосукња,
ђаветиња, Луцифер, подземљуша, кусуља, андрак, црњула, непоменик, устријеље –
ница, брадаљуша, ђатара, налетница, црна поган, анатематењакуша, ђавосмрд, за
сваку ће рећи да не збори као други народ него ђавосиља, ђаволиче, ђаволише, ђавовалачи, ђавлија, ђавлека. Ђаволи јој језик тресу, да то и није жена него сатанило, за сваку ће рећи да би јој презиме боље пристајало Ђаво, Ђаволовић, Ђарепина,
Ђаснаја, Ђавотић, Ђакетало“.
У стилске доминанте Братићевог приповиједачког поступка свакако треба
издвојити и супротстављеност особина језика ликова и ауторског језика (језика
писца). У језику ликова, али не и у ауторском језику, има доста дијалекатских особина, посебно оних фонетских, које су општа одлика херцеговачког говора. Њих
писац свјесно употребљава само у управном говору да би и језиком окарактерисао
ликове, тако да оне имају статус стилема (свјесно употријебљених некњижевних
облика ради појачања изражајности), и то, будући да је по правилу ријеч о фонемски
онеобичајеним ријечима, статус фоностилема (као нпр.: млого; међед; пемзија;
пропо; бацо; ође; мере; носит; четерес; брез; инади се; јопет; бидну, биднемо;
данаске; вас (сав); ђеца; ђе, нође; оћеш; вамо; најпошље; , ћерасмо, шћели и сл.).
Још се по једној језичко-стилској категорији разликују строго нормативни
ауторски језик и ненормативним – у стилске сврхе употријебљеним – цртама
„прошарани“ језик ликова. У језику писца нема дисфемизама (ласцивних, вулгарних,
табуизираних ријечи), него на њиховом мјесту увијек долазе еуфемизми (као нпр.: И
Мијат је кратковид, али још добро види када треба Јелисавети задићи сукњу и
погодити је тачно у пукотину а да ни длаку не помјери; Неће више вјеровати у приче
да га је рода донијела, јер јасно види крупну Вучкову кундачину која разара све пред
собом; Нигдје не би знака чедности. Нагрнуше припити да линчују дјевојку; …млада
мора да оде тамо гдје и цар иде пјешке; Само да поп не види кад зајаше чобаницу;
Кад му она ствар мандркне као кантарска шипка, и сл.). У језику ликова, међутим,
дисфемизми су врло обични, а међу њима се посебно истичу они што у свакодневном
српском говорном језику бар по фреквенцији добијају статус поштапалица, од којих
су поједини и у говору Братићевих јунака вишепутно остварени. Тешко да има читаоца који не зна о којим се то ласцивним, вулгарним и „безобразним“ ријечима ради,
па је њихова поткрепа из језика Братићевих јунака зато овдје и излишна.
И да закључимо, након навођења најкарактеристичнијих Братићевих стилско-
језичких особина. Братићеве језичке особине никако се не би могле прогласити
искључиво Братићевим. Јер су оне као такве својина српскога језика. А Братићев
допринос јесте у ономе у чему писац једино и може дати допринос: у специфичној
актуелизацији и комбинацији језичких јединица. Гледано из угла читаоца, главна би
се одлика Братићевог стила могла сажети у синтагму: изненађење познатим. Сваки
језички елемент узет понаособ познат је читаоцу, али комбинација тих елемента и
на реченичном и на микротекстуалном и на макротекстуалном плану јесте специфично Братићева, јесте оно што се може именовати Братићевим стилом, и што је као
такво – више смо него сигурни – већ препознато у српској филологији и стилистици.