Милош Ковачевић
ДОКЛЕ НЕНАУЧНО И НЕСРПСКО ИМЕ РЕЧНИКА САНУ
Речник који је 1888. Стојан Новаковић засновао као РЕЧНИК СРПСКОГ
КЊИЖЕВНОГ И НАРОДНОГ ЈЕЗИКА, почео се израђивати у комунистичкој
Југославији 1959. под именом РЕЧНИК СРПСКОХРВАТСКОГ КЊИЖЕВНОГ И
НАРОДНОГ ЈЕЗИКА. И одмах да кажем, ни тада ни сада, тај речник није требало да
носи српскохрватско него искључиво српско име. Јер он је рађен на грађи само
штокавског дијалекта, а Вук је сматрао да су једино Срби штокавци, јер није било
Срба ни чакаваца (Хрвати су били великом већином чакавци), нити кајкаваца (јер су
сви Сло венци били кајкавци, и мањи број Хрвата). Ако је и било Хрвата штокаваца,
било их је изузетно мало, и то само у мјестима у којима су били комшије Србима. Зато
је Вук и сматрао, а и био у праву, да су сви Срби штокавци, али и да су сви штокавци
Срби. Зато рјечник коме је корпус штокавски дијалекат ‒ може бити и јесте само
рјечник српског језика, никако српскохрватског.
Српски комунистички оријентисани лингвисти, прије свега највећи међу њима
Александар Белић, под утицајем закључака Новосадског договора о сложе ничком,
српскохрватском, имену језика ‒ једноставно су свјесно заборавили и зао бишли
научне лингвистике критеријуме и повиновали се политичким комунистичким
ставовима ‒ и рјечник који је основан као српски, и којем је корпус само штокавски
као српски дијалекат назвали су, само из политичких разлога, без упоришта и у
једном научном филолошком критеријуму ‒ српскохрватским. Кад се у посљедњем
десетљећу 20. вијека распала комунистичка Југославија, одмах је на дневни ред
дошло питање назива Речника САНУ, односно његовог српскохрватског имена.
Никакво чудо није што филолозима из Одељења језика и књижевности САНУ није
ни на крај памети падало да српскохрватско име рјечника замијене српским, јер су
они били и против замјене српскохрватског имена језика српским и у службеној и у
јавној употреби у Србији. Тако је српскохрватско име језика промијењено у српско у
Закону о језику и писмима (из 1991. године) тек 7. маја 2010. године. Дакле, двадесет
година након што су сви сем Срба то име одбацили, и четири године послије усвајања
Устава Србије, у којем је у 10. члану одређено да је у Србији у службеној употреби
само српски језик и ћириличко писмо.
Од 90-их година 20. вијека до данас, дакле пуних тридесет година, а то је
најбоље у једном раду детаљно приказао Ненад Ивановић са Института за српски језик САНУ ‒ сваких неколико година САНУ расправља о називу Речника и његовом
преименовању, тј. замјени његовог ненаучног имена научно заснованим српским
именом. О сложености поменуте расправе најбоље говори чињеница да се од 1992. године па до данас у историји српске (социо)лингвистике тешко може наћи тема о којој је више расправљано.
Став лингвиста из САНУ, за све који знају лингвистичке законитости, и који
познају историјат српског и српскохрватског језика ‒ формулисан управо тих 90-их
године, иако потпуно ненаучан, потпуно антисрбистички ‒ стално је готово
папагајски понављан. А суштину тог става најприје је формулисао академик Митар
Пешикан 1994. тврдњом да се „обновом и прихватањем термина и појма српски језик
не опозива и не искључује српскохрватски“ и да, „без обзира на правно регулисање,
оба појма имају своју лингвистичку логику“. А та логика је да је српскохрватски језик
старији од српског језика, и не само старији него и шири појам од српског језика,
тако да заправо српскохрватски има статус „лингвистичког“, а српски језик статус
„политичког“ језика. А управо је обрнуто: на почетку је био српски језик, све српско
писано насљеђе је на српском језику, а онда је политичком одлуком на Новосадском
договору српски само преименован у српскохрватски, и то још писан сложенички
тако да по правилима значења сложеница у српском језику значи искључиво: хрватски језик са српским нијансама. То је посебно показано у Слову о српском језику из
1998. године, у коме је образложена тврдња да „оно што се сада назива „хрватским
језичним изразом“, па чак и „хрватским језиком“ може у научном смислу да се
прихвати само као једна варијанта српског књижевног језика“. Тиме је пред
србистичку научну заједницу постављен захтјев да се српски језик као научни појам
посматра у склопу свијести о његовом културно-историјском и лингвистичком идентитету – чиме су, између осталог, проглашене неважећим и одредбе Новосадског
договора о српскохрватском као полицентричном језику.
Међутим, филолози из САНУ критиковали су ставове из Слова и, у одбрани
српскохрватског имена рјечника, позивали се само и стално на Пешиканов став, дјелимично га модификујући, али задржавајући увијек његову суштину ‒ да је српски
само дио српскохрватског језика, и да се, како је то тврдила академик Ирена Грицкат,
„услед политичких дешавања, а затим и неугасле народне традиције, оформио и
усталио код нас назив ‘српски језик’; док са лингвистичког становишта, са аспекта
данашњег историјског стања језичке грађе, међусобно блиских дијалеката, као и у
вези с ранијим покретима обједињавања и нормирања – тај је језик српскохрватски“.
Лингвистички критеријуми идентитета језика, дакле, нису битни, него је, како су то
и сами лингвисти из САНУ говорили, битна комунистичка „друштвена и државна
лојалност“. Тако је лојалност лингвистичким критеријумима код филолога САНУ до
дана данашњег подређена комунистичкој „друштвеној и државној лојалности“.
Невјероватно је и готово трагикомично стално понављано мишљење чланова
Одбора за Речник САНУ да они остају при својим „научно верификованим ставовима,
размотреним и потврђеним неколико пута после административно-политичких
издвајања других језика из нормативне матице језика“, као и да је ово Одељење
„показало научну одговорност и националну свест, упркос све оштријим настојањима
за растакањем језичког јединства и за прагматичним, административно-политичким
отуђивањем сродних језика, дијалеката, наречја и говора, изниклих из једне исте
матице научно нормираног српско-хрватског језика“. Пропуштен кроз визуру
научних критеријума идентитета језика, дати став заиста је трагикомичан.
Ако би се тај став филолошких академика САНУ прихватио као чињеничан,
као научно неспоран, како они тврде, онда би се заиста поставило питање да ли је
српски народ проглашен народом на основу научних или квазинаучних критеријума.
Односно да ли је српски народ само „историјски фалсификат“. Јер, општепознато је
да већина данашњих европских нација ‒ од њих 69 чак 63 ‒ за један од основних
идентитетских критеријума „има језик као основу културе“ (Бранимир Стојковић).
Тој огромној већини припадају и Срби. И то захваљујући учењима Доситеја Обрадовића и Вука Караџића. Језик као основни чинилац обједињавања и повезивања
свих припадника српског народа издвојио је у свом просвјетитељском раду већ
Доситеј, али је дефинитивно српску нацију као заједницу српског језика утемељио
Вук Караџић, у складу са најнапреднијим европским тежњама свог времена и духом
њемачког романтизма.
Ако, како нас уче академици САНУ, српски језик и није лингвистички него
политички језик ‒ онда он и не може бити критеријум националне идентификације
Срба. Из тога проистиче да тада формирани Срби на основу српског језика и нису
Срби, него СРБОХРВАТИ, пошто као научни појам не постоји српски него само
српскохрватски језик. Из тога логично проистиче да према критеријуму језика, по
мишљењу академика САНУ, и не постоје Срби који нису и Хрвати. Ево до чега
доводи логика аргумената филолога САНУ о нужном задржавању српскохрватског
назива српског Речника САНУ. Да није тужно, било би заиста смијешно. Али ако се
„смијешни критеријуми“ проглашавају научним, онда то и није смијешно ‒ него
трагично: и по српски језик и по српски народ. Ваљда ће то напокон схватити и
филолози САНУ заробљени љубављу према југокомунизму и његовим назовилин –
гвистичким критеријумима. А ако они то не схвате, ваљда ће то схватити они који
морају водити рачуна о очувању српских националних интереса. И напокон вратити
Речнику САНУ његово инаугураторско Новаковићево име.
И да закључим, сва трвења око назива Рјечника САНУ заправо су трвења око
тога какав је статус српског језика код Срба, постоји ли српски језик као линг –
вистичка и историјска чињеница, постоји ли као посебан лингвистички језик, а самим
тим постоји ли и српски народ мимо хрватскога. По неспорним критеријумима ‒ без
сумње постоји, али по мишљењу филолога из САНУ очито не постоји.
