Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Милош Ковачевић

ЊЕГОШ ЗА НАЈМЛАЂЕ

(Милица Бакрач, Mаштаније: мали детаљи из живота великих ликова ГОРСКОГА ВИЈЕНЦА ‒ драма за дјецу и одрасле, друго, допуњено издање, Цетиње: Издавачко-информативна установа „Светигора“ и Катихетски одбор Митрополије црногорско-приморске, 2025)

Ево и друге књиге за дјецу из пера Милице Бакрач, данас несумњиво највеће српске пјесникиње из Црне Горе, ако је ова територијално „омеђена“ рестрикција уопште потребна. Послије поетске књиге Вуковање (објављене 2017. године), коју је сама одредила као „поему за децу“, Милица Бакрач се јавља и са првом драмом за дјецу Mаштаније, за коју у наслову, очито с разлогом, истиче да није драма само за дјецу, него „драма за дјецу и одрасле“. И то објављена већ у другом, цетињском издању, будући да прво, подгоричко, прије три године (2022) објави Матица српска ‒ друштво чланова у Црној Гори. Ово друго објављено је са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Господина Јоаникија и за овогодишњи православни сабор, који се одржава уочи почетка нове календарске школске године, подијељено дјеци у тиражу од двије хиљаде примјерака. Велика је штета што није подијељено и дјеци у Србији и Републици Српској. Баш велика, јер је мало која књига српској дјеци тако потребна као ова. Можда је правилније рећи неопходна баш колико и Његошев Горски вијенац, којему је посвећена. Настава српске књижевности од основношколске до факултетске незамислива је без Горског вијенца. Начин на који је у овој драми Милица Бакрач приближила Његоша најмлађим читаоцима без сумње је не само књижевно оригиналан него и прагматички врло дјелотворан. Јер, ако су (нај)млађи читаоци и имали било какав осјећај одбојности или незаинтересованости према Горском вијенцу, тај ће осјећај, након нужног саживљавања са овом Миличином драмом, без сумње смијенити емпатија.
ДрамаМаштаније састоји се од само два чина, с тим да први чин чине четири, а други чин ‒ пет слика. Слике притом означавају број „скупштина“, окупљања ликова драме, тако да девет слика представља девет расправљачких састанака неве – ликог броја учесника драме. А учесника је укупно седам: Причана као „писац малих детаља“, Гласник као поштар, и петоро дјеце: Ања, Јово, Данило, Дуња и Лука.
Прве двије слике првога чина својеврсно су упознавање са мјестом, временом и учесницима радње. Мјесто и вријеме дају се у уводним ауторским дидаскалијама уз сваку од слика. И иначе, ауторске дидаскалије по правилу немају улогу ауторске карактеризације ликова него прије свега осликавања мјеста и времена окупљања дјеце-школараца. Вријеме је августовски крај љетњег распуста, а мјесто најчешће двориште куће главнога лика драме ‒ писца Причане, а кад је она на путу, то је њена хотелска соба у Метохији, или „Јовова тераса“ на којој дјеца ишчекују гласе о по – вратку Причане. Поштар је именован као Гласник јер представља својеврсну везу Причане и дјеце у времену њихове раздвојености, и баш као у грчкој драми (одакле је и преузето његово именовање!) обезбјеђује да се уз јединство мјеста и времена оствари и драмско јединство радње. Дакле, Гласник је преносилац не само писмених порука него и својеврсна карика у јединству Причаниног и дјечијег виђења ликова Горског вијенца. Мотивациони увод у дјечију причу са Причаном о Горском вијенцу јесте чињеница да на њеном дворишном столу уз сокове и воће намијењено дјеци- комшијама стално „Горски вијенац сија“. Будући да знају да је писац и „зналац“ Његошевог дјела, дјеца од Причане траже одговоре на питања везана за ликове из Горског вијенца, свјесна тога да треба да их буде „брука“ јер су „чули само за Мандушић Вука, све друго је слабо“. Зато они од Причане траже одговоре која су више у вези са животом ликова Горског вијенца ван самог Горског вијенца него унутар његовог садржаја. Полазећи од тога да „сви велики били су и мали“, дјецу прије свега интересује је ли Његош икад био дијете „какви му бјеху дјечачки дани“, „како је Његош обукао ризу“; какав је као мали „био војвода Драшко“, а какав „кнез Роган“; траже од Причана јер „ваљда заслужили ми смо/ да нам преведеш Мићово писмо“, а „било би добро, ако би знали/ причу о попу кад бјеше мали?“, расправа се води и око тога како су у Горском вијенцу осликана два Вука ‒ Мићуновић и Мандушић; а „питати треба? То није мана,/ какав је значај игуман Стефана у Горском вијенцу?“
Милица Бакрач кроз Причанине одговоре на та питања младе читаоце најприје упућује на слику дјетињства датих ликова, а кроз ту слику и на богату културу и традицију српскога народа (на оно што се и младом Драшку приписује: „најљепша му бјеху радовања /о свом роду да слуша предања“), као нпр. на старе, данашњим нараштајима готово непознате, игре „клиса“, „бацања камена с рамена“, „скакања удаљ“, па на то шта су „јатагани“ и ко их је носио, шта значи да је неко „знао да гледа у плеће“ и сл. Потом ће пјесникиња знамените Његошеве ликове, е да би их што очигледније приближила младима, повезати са неким од најзнаменитијих личности садашњости: владиком Амфилохијем, митрополитом Јоаникијем и патријархом Павлом, на примјер. Тако се мудри игуман Стефана пореди са владиком Амфи – лохијем: „он је попут нашег митрополита! / Све зна што другима јасно није;/ као владика Амфилохије“. За предање о Његошевом облачењу ризе „коју носи стрико“ Причана каже да јој га је „испричао лично“ митрополит Јоаникије. На патријарха Павла пјесникиња не указује експлицитно, него имплицитно а недвосмислено, цитирањем његове општепознате молбе и савјета Србима: „будимо људи“.
Међутим, најбитнија карактеристика ове драме Милице Бакрач јесте језик. Јер он је онај и што повезује и што раздваја дјецу-потомке и Његошеве ликове као претке. Језик је најексплицитнија везивна и диференцијална нит времена Његошевих јунака и времена данашњих школараца, али и језик самог Горског вијенца и језик дјеце школараца. И сви јунаци Горског вијенца и свих ликови драме Mаштаније изражавају се у стиховима. И Горски вијенац и Маштаније писани су, дакле, у стиховима, и то метрички истоврсним ‒ десетерачким. А десетерац није одлика само Горског вијенца него и све српске епске поезије, с којим је Горски вијенац у вишеструким и нерас – кидивим везама. И у народној поезији и у Горском вијенцу стихови нису строфичноструктурисани, а ни десетерачки стихови нису римовани. У драми Маштаније, дужи говор(и) ликова, посебно Причане, по правилу су раздијељени у дистишне строфе римоване парном римом, с тим да је парна рима одлика и свих недистишних стиховних структура. Избор римованог десетерца, насупрот неримованом народном и десетерцу Горског вијенца, врло је битан. Прије свега због тога што је дјело намијењено дјеци, а за дјецу је рима најбитнији критеријум препознавања текста као пјесничко-умјетничког. (Не треба, међутим, испустити из вида ни чињеницу да је рима једна од најбитнијих, иманентних, структурних карактеристика цјелокупне поезије Милице Бакрач.)
Није десетерац једина експлицитна везивна језичка доминанта драме Маштаније са српком културом. То су свакако и фразеологизми. Општепознато је, наиме, да су фразеологизми устаљени, најмање дволексички, изрази са јединственим значењем, невезаним за значење његових компонената. А општепознато је и да су фразеологизми дио културног насљеђа једнога народа. У драми Маштаније Милица Бакрач не само да употребљава фразеологизме („ кучине и трице“ и „нису овце на броју“) него и „подучава“ на конкретном примјеру ‒ када дјечак Јово исправља Гласника да се не каже „нису јој вуци на броју“, него „нису јој овце на броју“ ‒ да се не може изневјеравати устаљена лексичка структура фразеологизма. Фразеоло – гизмима су по својој устаљеној структури блиске мудре, често афористичке, изреке, које од Његоша, као центонске стихове, преузимају ликови из драме (Причана или неко од дјеце), као нпр.: „имао се рашта и родити!“; „Закон би му што му срце жуди!“; „Српкиња га још рађала није!“; „Мићуновић и збори и твори“; „Плакање је пјесма са сузама“; „Нема дана без очињег вида“; „Нема љепше славе од Божића!“ А тим Његошевим мудрим изрекама придружују се и неке изреке што их Милица Бакрач приписује ликовима из драме, као нпр.: „Сви велики били су и мали“ и „Оног што је било – вазда биће!“
Оно што је искључива карактеристика дјеце-школареца, која је показатељ њихове припадности баш овом времену, јесте употреба лексема за појмове опште – познате у овом, а потпуно непознате у времену о коме пјева Горски вијенац. Тако се у стиховним исказима дјеце-школараца сусрећу лексеме које су карактеристика само савремене комуникације: „Фејсбук“, „Вајбер“, „интернет“, „имејл“, затим жаргонски израз „фанови“, па графостилемски маркиран латинички енглески назив „fan club“, и на крају, англицистички узвик „Вауууу!“, који је данас општеприхваћен не само међу омладином.
Тако нас Милица Бакрач уводи и у специфичности говора младих, показујући да и употреба таквога говора најмлађима приближава љепоте Горског вијенца. И да то и одрасли морају схватити и прихватити, па зато није ни чудо што је она ову своју драму спецификовала као „драму за дјецу и одрасле“.
И да закључимо: књига Маштаније Милице Бакрач риједак је, ма не риједак, уникатан је примјер како се Његошев Горски вијенац на пјеснички више него приступачан и интересантан начин може приближити најмлађим читаоцима. Зато би ова књига морала бити обавезна литература, посебно у основношколској анализи Горскога вијенца. Њу не само да би морала имати свака школа ‒ него и сваки ученик, а и родитељ, јер не заборавимо то је „драма за дјецу и одрасле“.