Милош Ковачевић
ВУК ДАНАС
О Вуковом револуционарном раду на реформи српског језика готово све се зна.
Можда је ту Вукову борбу која је за циљ имала увођење народног језика у књижевност,
а онда преко књижевности и у статус књижевног, илити како би се данас модерније рекло
стандардног српског језика ‒ најбоље осликао Иво Андрић поре ђењем те борбе са борбом
српских устаника против Турака. Јер, ријечи су Андрићеве, „као што се у његовој Србији
народ дигао просто ‘да бије Турке’, да би освојио власт у рођеној земљи, тако је и он
кренуо да разгони славеносербске писатеље и да прибави власт народном језику као
једином могућем основу истинске и савремене националне културе.“ У тој својој борби,
нагласиће Андрић, „као сваки реформатор, Вук је био и рушилац и градитељ, и више
градитељ него рушилац, али је савременицима, нарочито у прво време, морала бити
много више видљива рушилачка страна његовог потхвата“. А томе су понајбољи доказ
чињенице да је у вријеме реформе Вук прије свега у Србији „био ‘сербског језика
помрачитељ’. Неписмени али утицајни људи говорили су Вуку у лице да нико од Косова
до тада није нанео толико штете и срамоте српском народу као он. И због скупљања
српских песама са њим су, како он сам каже, спрдњу терали. Годинама је наилазио на
отпоре и неразумевања“ (Иво Андрић).
А тих неразумијевања Вук није ослобођен ни данас. Нападају га и Срби не-
Срби, посебно Хрвати.
Хрвати га, наиме, и данас најчешће нападају с критеријумима подударним
оним из времена Независне Државе Хрватске. А тада, у НДХ, о Вуку и Вуков(ск)ом
језику усташки језикословац Круно Крстић писао је овако: „За Хрвате је Вук Србин,
који је писао (углавном) хрватским језиком и назвао га српским. Не смијемо никад
заборавити, да је повијесно посве невјеројатно, да се богат и савршен књижевни језик
створио одједном, ни из чега, на искључиву темељу говорне стварности. Вук то није
ни учинио, јер је пред собом имао и употријебио невјеројатно богата врела хрватске
књижевне прошлости.“ И данас хрватски филолози често посежу за Крстићевом
констатацијом да је Вук украо хрватски језик и назвао га српским. Тако недавно (20.
10. 2025) Слободан Просперов Новак, хрватски историчар књижевности, компаратиста и театролог, не позивајући се на Крстића, понови његову констатацију да је „он
[Вук] украо хрватски језик, претворио га у српски и назвао га српским“, те да су
Хрвати потом „наивно потписали [Бечки] језички договор“, према којем је тај, како
каже, „украдени језик, проглашен заједничким“. (Слободан Просперов Новак).
Не знам колико је пута потребно понављати да су хрватски филолози ‒
укључујући и све лингвисте чланове ХАЗУ, попут Стјепана Бабића, Јосипа Братулића, Далибора Брозовића, Мирослава Јежића, Радослава Катичића и Петра Шимуновића,
који 2005. у етар пустише „Изјаву о положају хрватског језика“, у којој се подмеће
теза да су Срби од Хрвата малтене преузели свој књижевни језик, или се при стан –
дардизацији у најмању руку угледали на њих, јер „тек се с Караџићевом реформом у
19. ст. нови српски стандардни језик радикално приближио хрватскому стандарду“
‒ истину окренули наглавачке. (о чему смо више пута писали). А ево и зашто.
1. Прво, да су Хрвати свој данашњи књижевни (стандардни) језик, који они
зову „хрватски“, преузели од Срба у 19. веку – недвосмислено показују изјаве и
дјеловања тадашњих најзначајнијих хрватских филолога. Тако самЉудевит Гај, вођа
илирског покрета, који је и најзаслужнији за хрватско преузимање српскога језика,
године 1852. пише у загребачким „Народним новинама“ да су Хрвати „пригрлили“
српски језик, док шест година раније у „Даници хрватској“ образлаже да тзв. илирски
језик и није ништа друго него српски језик. Па којој изјави онда више вјеровати: оној
данашњој коју „домишљају“ хрватски филолози и академици, или оној ондашњој која одражава тадашњу хрватску филолошку стварност.
2. Друго: није ли и пет хрватских филолога и књижевника, међу којима и најзначајнији хрватски писац Иван Мажуранић, потписало 1850. Бечки књижевни
договор, у коме се првом реченицом каже да „један народ треба да има једну књижевност“, па се дају правила новоштокавског „јужног нарјечја“. А о ком народу и о
чијем језику се ради, јасно је већ на основу изабранога наречја за књижевни језик.
Наиме, на годину дана прије тог договора Вук је дао јасну језичку диференцијацију
Срба (сви штокавци, трију закона, тј. вера), Хрвата (сви чакавци и загорски кајкавци)
и Словенаца (остали кајкавци).
3. Треће: није ли источнохерцеговачки дијалекат који је ушао у основицу Вуковог српског а и данашњег „хрватског“ књижевног језика српски!? Или пак хрватски
филолози сматрају да је дубровачки говор као интегрални део источнохерцеговачког
дијалекта – хрватски а не српски? Али шта ће онда са доказом, темељеном не једино
на изјави, највећег дубровачког лингвисте Милана Решетара, који је јасно у(с)тврдио
да је „Дубровник по језику увијек био српски“.
4. Четврто: Хрватски оспораватељи Вука не позивају се на Дубровник и језик
његове књижевности, јер им очигледно није био критеријално довољно хрватски, прије
свега зато што је он дио хрватске територије постао тек 1939. године, као и због тога што
се пребројавање колико Хрвата има у Дубровнику – а што доноси у броју 7. за 1896.
годину часопис „Дубровник“ ‒ зауставило на броју четири: „један књижар, један књи –
говежа, један поп и један трговац“. Зато језички „изјавитељи“ ХАЗУ почетак „хрватског
стандарда“ од Вука и не одмичу у 16. златни век дубровачке књи жевности, него „до
средине 18. стољећа“, до Андрије Качића Миошића и његовог Разговора угодног народа
словинскога (из 1756), и Матије Антуна Рељковића и његовог дела Сатир илити дивји
човик (из 1762). При том се „изјавитељи“ХАЗУпонашају као да нико та дела читао није.
А ко је год читао, морао је приметити да Качићеви стихови углавном величају српску
прошлост, пјевају о српској историји, и то у српском десетерцу. А „хрватство“ Рељко-
вићево он сам негира певајући за Славонце у наведеном делу: „Ваши стари јесу српски
штили, српски штили и српски писали“.
Овакве изјаве по правилу код Срба бивају прећутане, а још у блиској прошлости оне су наилазиле на плодно тло код немалог броја српских филолога, који су
декларативно били на страни вуковске, а стварно на страни антивуковске (јагићевске)
парадигме. Међу њима, нажалост, чак и Ђуро Даничић, вјероватно највећи присталица и заговорник Вукове језичке реформе.
Вук, како рекосмо, није био критикован само од Хрвата, па чак посредно ни само од српских филолога који су у сагласности са тако усађеним „духом самопорицања“ (Мило Ломпар) који је хрватско становиште не само надредио српском
него је њим српско потпуно поништио ‒ колико од оних Срба (међу којима срећом
нема лингвиста) који су дубоко завађени са научно неспорним филолошким критеријума што стоје у подлози Вукове реформе. Најгласнији међу актуелним српским
оспоравачима Вука и његовог дјела без сумње су један економиста (Мирослав
Самарџић), два писца Светислав Басара, Драгослав Михаиловић), један историчар
књижевности (Сава Дамјанов) и један историчар (Мирослав Јовановић). Од њих
ћемо сазнати да је „читава Вукова реформа била пројекат „Бечке владе“ ради „латиничења и католичења“ Срба, па зато треба сумњати и у исправност фонетског
принципа „једно слово – један глас“, јер да је тај принцип тако добар „Беч би пре
свега настојао да га наметне немачком језику“, као и то да је „Вук Караџић – први
српски комуниста“ (Мирослав Самарџић). Потпуно негирање Вукових заслуга садржи и постављено питање САНУ „како ће у историји српског језика и културе
избрисати деловање Вука Караџића, који је опет зарад сопственог планинског села,
окљаштрио 56 процената народа Србије, избацивши их у дијалекат и шутнувши их
из културе?“ (Драгослав Михаиловић). У оптужбама Вука иде се чак дотле да се тврди да је „круцијални, али скривени, узрок наших актуелних несрећа и неспоразума
са [целом српском] историјом у домену лингвистике; прецизније у Вуковој реформи
језика и писма“, и да смо ми „захваљујући аматерском и претенциозном експерименту једног необразованог авантуристе какав је Вук Караџић несумњиво био,
доспели на тај ниво са тенденцијом да падамо још ниже“ (Светислав Басара). Вук се
квалификује као „лажни творац српске азбуке“ (Сава Дамјанов), јер ју је „украо ‒ од
Све Мркаља“ (Светислав Басара) и као човек „великих заслуга, али још већих,
далекосежних промашаја“, „прецењен још за живота разним незаслуженим титулама
и ордењима“, тако да су „вуковски култови заживели на нашим просторима као својеврсни хук неке елементарне непогоде или природне стихије“ (Сава Дамјанов).
Колико су српски критичари Вука у завади не само с лингвистиком него и
критеријумима науке уопште, можда је најбољи показатељ Вуков однос према Сави
Мркаљу и према његовом доприносу реформи српске ћирилице. Вук, наиме, у Писме-
ници сербскога језика (Виенна, 1814: 35) каже да је „Г. Сава Меркаило… издао на
свиет која су из међу Славенска писмена Сербскоме језику потребна, која ли
непотребују, и која јошт недостају“ и наставља „Ја сад овде имајући за намјерење
успјех Сербскога Књижества не могу друге Азбуке употребити него Меркаилову,
јербо за Сербски језик лагша и чистија неможе бити од ове.“ Свако ко се бави науком
зна да наведено „признање“ спада у научно најкоректније упућивање на претходне
резултате који се преузимају, и да само неко ко не зна шта је наука може у томе
видјети „крађу“.
Зато би свим и хрватским и српским критичарима Вука, кад се њихове тврдње
пропусте кроз научне критеријума, најбоље пристајала реченица Светислава Басаре,
код њега намијењена вуковцима, а тако иманентна антивуковцима ‒ да о Вуку и
његовој језичкој реформи „почињу да мисле они који су запањени чињеницом да
уопште мисле, па то мешају са мишљењем, оним што се предвуковски каже созерцањем,“
У данашњем времену, према свим научним, а нарочито филолошким
критеријумима, нема основа за у посљедње вријеме све чешћу дилему „за и против
Вука“, будући да на мјесту оног „против“ у њему, како је то и Бошко Сувајџић (2016)
показао, много боље одговара ново „за“, тако да умјесто „за и против Вука“ ‒ долази
емфатичко и свим релевантним критеријумима подржано „за и за Вука“. То, међутим,
не значи, како је и Иво Андрић закључио, да данас треба да „копирамо“ Вука, него
да „на неки начин превазиђемо Вука оставши му верни.“ Вук је утемељио
критеријуме србистике, поставивши је чврсто на ноге, на нама је само да их
надограђујемо, показујући како се српски језик мијења, како се прилагођава новим
околностима, али не мијењајући своју Вукову и вуковску суштину.
(Бесједа одржана у Вуковој задужбини 13. новембра 2025. године поводом додјеле
Вукове награде за науку)