Милош Ковачевић
ДЕЗИНФОРМАЦИЈЕ У ТЕКСТУ
О ОТКУПУ КЊИГА НА ЋИРИЛИЦИ
У броју Недељника од 27. 12. 2024. године објављен је текст нoвинарке Марине
Здравковић: UPOZORENJE: OVAJ TEKST ĆETE ČITATI NA LATINICI. Текст највећим делом доноси коментаре тројице српских културних посленика на одлуку Министарства културе да ће се одсад за библиотеке у Србији откупљивати само књиге
штампане ћирилицом. Новинаркини саговорници били су Зоран Хамовић, председник Удружења професионалних издавача Србије и главни уредник и оснивач издавачке куће „Клио“, Гојко Божовић, књижевни критичар, оснивач и главни уредник
издавачке куће „Архипелаг“ и Драган Великић, књижевник.
У наведеном тексту у изјавама тројице саговорника, као и у везивним коментарима саме новинарке, изнесено је толико нетачних чињеница и још више њихових
погрешних интерпретација ‒ да сам као члан Савета за српски језик Владе Србије,
члан Одбора за стандардизацију српског језика, председник Одбора за језик СКЗ, и
посебно као универзитетски професор српског језика готово принуђен да на те нетачности укажем, како читаоци Недељника не би остали у заблуди због дезинформација којима обилује овај текст.
Због недостатка простора таксативно ћу наводити само недвосмислене нетачности у тексту и давати њихово образложење.
1) Новинарка каже да „након Предлога из предложених измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писма из 2018. године дефинише се да је ћирилица матично писмо, а латиница помоћно писмо, опет у циљу очувања ћириличког
писма“. И да је „таква одлука донесена исте (2018) године“. Општепознато је, међутим, да ни једну једину измену Закон о службеној употреби језика и писама у Републици Србији из 1991. године (осим измене назива српскохрватског у српски језик,
извршене тек 7. 5. 2010) до дана данашњег, и поред низа иницијатива, није доживео.
Зато не одговара истини новинаркина констатација да се у том закону уопште (баш
као и у Уставу) спомиње латиница, а камоли још као „помоћно писмо“.
2) Зоран Хамовић заобилази истину констатацијом да издавачке куће о одлуци
Министарства нису консултоване. „Био је“, вели Хамовић, „састанак у јуну у Народној библиотеци који је био полујаван јер нису били позвани сви нити су учествовали макар представници удружења, дошли су само државни, који су бранили свој посао, а
не писмо и културу.“ Међутим, на састанак који је 4. јуна 2024. године у Народној библиотеци организовао Савет за српски језик заједно са Министарством културе били су
позвани представници свих државних и приватних издавача. Зашто се неки нису одазвали, за то не треба питати организаторе. Али је састанку присуствовао и у дискусији
учествовао З. Хамовић, који је и председник Удружења професионалних издавача
Србије и главни уредник и оснивач издавачке куће „Клио“, тако да није тачно да су
дошли само „државни издавачи“ и да није било „представника удружења“.
3) Зоран Хамовић ће такође рећи, што ће и новинарка поновити, да је „успостављена атмосфера раздора међу онима који се служе ћирилицом и латиницом, јер
је у јавности створен утисак да је ћирилица не само угрожена, него је неопходна нека
ударна група која се за њу мора у јавности борити и изборити.“ Никакву „атмосферу
раздора“ не подгрејава ни Савет за српски језик, ни Министарство културе, него се
само боре за бољи статус ћирилице. Али ако неко има такав утисак, тај утисак је баш
толико утемељен колико и утисак да ћирилица није угрожена и да они који бране њен
уставни статус представљају „неку ударну групу“. Да ћирилица није угрожена, то
могу рећи само они који потпуно игноришу њену употребну стварност. Они који
сматрају да се залагањем за опстанак ћирилице прави „атмосфера раздора“ ‒ очито
имају други и друкчији проблем са својим односом према ћирилици и њеним уставном статусу.
4) Гојко Божовић наглашава да је „неспорно да је ћирилица српско национално писмо“, али да је „у дужем историјском трајању латиница постала стечено писмо
са широком применом“. Ваљда због тога што је „стечено писмо“, латиница треба да
буде ако не значајнија од ћирилице као националног, онда најмање равноправна с
њим. Као да никад није чуо за толико пута поновљену чињеницу да светска међубиблиотечка асоцијација IFLA (The International Federation of Library Associations and
Institutions) од 1994. године при кодирању језика у каталогизацији издања све књиге
из Србије штампане латиницом подводи под хрватски језик, као да ни стандард ISO
12199 (Alphabetical ordering of multilingual terminological and lexicographical data represented
in the Latin alphabet) међу језицима који користе латинично писмо не наводи
српски језик ‒ Гојко Божовић се пита „шта ће се заправо догодити са књигама које су
протеклих година у српској култури објављене на латиници. Да ли ће за неколико година неко поставити питање чије су културно, уметничко и научно наслеђе све те
књиге које су у српској култури протеклих више од сто година објављиване на латиници?“ Догодиће се, дакле, оно што се већ тридесет година догађа: све књиге које се
у Србији штампају латиницом у светским библиотечким стандардима књижиће се
не као српска него ‒ као хрватска књижевна баштина!
5) Још већу необавештеност исказује Драган Великић. Он, наиме, тврди: „По
Уставу Републике Србије латиница и ћирилица су два равноправна писма“. Великић,
очито, никад није ни погледао устав него му као одредбу приписује властиту жељу, будући да у члану 10. Устава Србије стоји: „У Републици Србији у службеној употреби
су српски језик и ћирилично писмо“. Латиница се притом у Уставу нигде не помиње.
Великић уз то имплицитно ниподаштава лингвисте, као научно некомпетентне за питања писма и језика. Лингвисти су, наиме, већински део Савета за српски језик, који је Законом о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког
писма (2021) и основан да „прати и анализира стање у области употребе српског језика
у јавном животу и спровођења мера ради заштите и очувања ћириличког писма, као
матичног писма и даје препоруке, предлоге и стручна мишљења ради унапређења тог
стања.“ А управо те „препоруке, предлоге и стручна мишљења“ Савет у првом реду
даје Министарству културе. Тако иза свих одлука садашњег Министарства културе о
српском језику и ћириличком писму стаји стручно и/или научно мишљење чланова Савета за српски језик, и не само њега него и свих чланова Одбора за стандардизацију
српског језика. Управо због те чињенице готово невероватно звучи ниподаштавајућа
констатација Д. Великића „да је највећи проблем што одлуке које се тичу културе доносе људи који са њом немају много везе, ма немају никакве везе“. Та констатација имплицитно значи да о питањима језика и писма Министарство културе не треба да се
консултује с филолозима будући да они о томе „немају никакве везе“.
6) А колико је Великић контрадикторан сам са собом, најбоље показује две
његове следеће међусобно вредносно искључујуће тврдње, од којих је она прва за
њега позитивна, а друга негативна. Наиме, он ће најпре изјавити „Диграфија је наше
богатство“, а одмах потом, као да је то заборавио или као да не зна шта реч диграфија
значи, додати: „Заиста само памет власника печењаре може изродити такву будалаштину, као што је рецимо, појам „двоазбучности“. Још је са смислом и лингвистичко-семиотичком схватањима неутемељеније његово одвајање „знака“ од
„садржаја“ (али за то појашњење овде немамо простора, о томе књижевник може да
се обавести и у Речнику књижевних термина, под одредницом „знак“).
7) И на крају, тешко се не сагласити са новинаркиним закључком текста да ће
„свако бирати за себе: на ком писму ће да пише, на ком ће да чита, на ком ће да
штампа“. Али уз један рестриктиван услов: када је у питању индивидуална, а не
службена употреба језика и писма. Јер је ова друга Уставом прописана.