Милош Ковачевић
ИЗУЗЕТАН РОМАН О ИЗУЗЕТНОЈ ТЕМИ
(Srđan Milićević: Zaboravljeni srpski grof, Beograd:
„Službeni glasnik“, 2024, 675 str.)
Ко год узме да (про)чита роман Срђана Милићевића Заборављени српски гроф
требало би бар једну чињеницу да зна ‒ одакле је писац романа. Јер, та чињеница je
кључ којим се откључава тематска, књижевноуметничка и језичка суштина овога
романа. То тек имплицитно сазнајемо из пишчевог интристичког мотива за писање
романа, датог у својеврсном моту, а то је жеља за откривање и осветљење „истине о
себи и животу, о завичају, породици и народу којима по милости или по казни
припадам“. Тек у другом моту, посвећеном разлогу или поводу писању романа, сазна –
јемо не само порекло писца него и порекло главног јунака његовог романа. То је
Херцеговина. А гроф је Григорије А. Милорадовић, генерал-мајор („генерал-лајт –
нант“) руске војске, који је 1883. године посетио манастирЖотомислиће, задужбину
своје породице, и поставио на јужном зиду припрате мермерну плочу са породичним
грбом и натписом о посети манастиру на руском језику. А писац додаје претпостав –
љене речи народног певача: „Нек се знаде да смо царевали“.
Није Григорије Милорадовић најпознатији, дакле ни једини српски гроф из
Херцеговине, није ни једини коме знаменити писци Херцеговци посвећују романе.
Прије него је Срђан Милићевић одлучио да књижевно овековечи грофа Григорија
Милорадовића, то је урадио Јован Дучић са доста познатијим („незаборављеним“ и
незаборавним) херцеговачким грофом ‒ грофом Савом Владиславићем (објављеним
за Дучићева изгнанства у Америци 1942. године). Та два српска херцеговачка грофа
повезује не само херцеговачко порекло него и слава стечена у Русији, али и писци
Херцеговци што се одлучише да их „у роман ставе“.
На основу самога наслова, а и на основу чињенице како је Дучић писао роман
о Сави Владиславићу, могло би се, погрешно, закључити да је и Срђан Милићевић
написао биографски роман о заборављеном српском грофу Григорију Милорадовићу.
Милићевићев роман је, међутим, најмање биографски роман. То је роман с интерференцијом двају типова романа: а) романа „путовања“ и б) романа-хронике. Они су
диференцирани и типом штампарског слога: оба су писана нормалом, али у
различитим фонтовима. Главни лик и у једном и у другом је гроф Григорије Милорадовић, али са битно различитим улогама.
Наиме, Григорије креће на путовање из Русије у Херцеговину, у Житомислић
на наговор свог деда Илије, који му је „поклонио цртеже породичних задужбина,
карте с уписаним катунима и летњиковцима, збирку народних песама и на тај начин
га додатно заинтересовао и задужио.“ А тај деда Илија, и поред тога што су „Милорадовићи у Русији постали већа и угледна господа него што су икад били у својој
постојбини, и искрено и дубоко постали Руси“, стално је сматрао „да је њихов
боравак у Русији привремен и да ће се они једнога дана вратити тамо одакле су
кренули“. Дедину жељу испуњава Григорије. И креће на путовање у Житомислић.
Готово половину романа чини опис грофовог путовања бродом од Трста до
Дубровника, путовање и боравак у Херцеговини, и повратак бродом до Трста, са
низом укључених ликова и догађаја. Опис путовања захвата сва три дела романа
(међусобно одвојена римским бројевима и празним страницама). У део романа
посвећен путовању укључен је „роман-хроника“ који о својој породици и прецима
пише сам гроф Милорадовић. И у једном и у другом делу романа приповедање је у
трећем лицу, у ОН-форми (Er-form). Али у битно различитим варијантама Он-форме.
У Милорадовићевом роману-хроници приповедач има улогу свезнајућег припове –
дача, што је и логично ако се зна да Милорадовић даје хронику породице Храбрен-
Милорадовић од десетог века до исељавања тројице Милорадовића с двадесет четири
члана породице у Одесу.
Друкчија је улога приповедача у делу о путовању. У питању је доживљени
приповедач, зато и није чудо што доминира употреба слободног неуправног говора.
У слободном неуправном говору „с апстрактно-граматичке тачке гледишта – говори
аутор, док с тачке гледишта стварног смисла целог контекста – говори јунак“ (М.
Бахтин). Слободни неуправни говор увијек представља стилско двогласје, јер он „у
себи меша ознаке два дискурзивна догађаја (приповедачевог и дискурзивног чина
лика), два стила, два језика, два гласа, два семантичка и аксиолошка система“ (Џ.
Принс). Овај облик преношења туђег говора на најбољи начин омогућава „органско
и складно спајање туђег унутрашњег говора са ауторским контекстом“ (М. Бахтин).
Ево за потврду само једног примера:
„Навирале су слике из прошлости: детињство, младост, родитељи, велике и
мале љубави. Ко је [←сам], у ствари он [← ја], гроф Гаврил Милорадовић? Мешају
му [←ми] се мисли, осећања, убеђења. У Трсту, пре три дане, прославио је [← сам]
четрдесет седми рођендан. И то му [← ми] се тренутно чини као једини тачан
податак.“ (197).
Слободни неуправни говор није једина стилско-граматичка доминанта овога
Милићевићевог романа. Ту је и интерференција екавско-ијекавског изговора српског
књижевног језика. Наиме, у делу где се меша опис путовања са престављањем делова
хронике о Милорадовићима, а то су прво и треће поглавље оба приповедача ‒ и
Милићевић и гроф Милорадовић ‒ пишу екавским изговором. У поглављу у коме
нема делова романа-хронике, а то је друго поглавље у коме се описује грофов боравак
у Херцеговини, употребљава се искључиво ијекавски изговор. Употреба ијекавског
изговора вишеструко је мотивисана: прво што је Херцеговина ијекавска, друго што
је Херцеговина колијевка српског књижевног језика, и посебно што екавица и
ијекавица чине недељиво језичко јединство српскога језика, а тиме и српскога народа.
Уосталом, гроф у наслову романа није назван херцеговачким него српским.
Једна од најбитнијих карактеристика овога Милићевићевог романа и јесте
језик. Најбисернији српски књижевни језика, готово раван Андрићевом. Реченица
бисерно и синтаксички и семантички компонована. Уз то тако кохезивно и кохеренцијски уклопљена у пасусе као микродискурсе, као и да није могуће направити њено
боље синтаксичко-семантичко структурисање.Можда један детаљ то најбоље потвр-
ђује. Употреба негације у синтагмама са процесуалним придјевом, као нпр.: Та песма,
никад незавршена, почиње овако: (186). То је особина само писаца што су „задојени“,
што их прожима живи дух изворног (херцеговачког) српскога језика. Баш као што је
то и случај књижевно покаткад профињене употребе неодређеног придевског вида,
као нпр.: Сада је Владаш већ седокос човек, али још прав у леђима, снажна гласа,
очувана слуха и вида. (229).
И у самом роману Милићевић ће кроз размишљања грофа Милорадовића поставити суштинско питање о пишчевим трагањима за суштином језика у књижевности.
„Више од сат времена гроф Гаврил преправља овај пасус. Нешто није добро,
а он не зна тачно шта му толико пара уши… Ако уместо „то“ напише „самоћа“ или
„усамљеност“, упада у нови проблем. Ове две речи сличног значења ипак не озна –
чавају оно што он хоће да изрази. И ниједна не погађа суштину. Треба му реч која
описује човека нежењу, којег не оптерећује физичка већ суштинска усамљеност.
Можда и не постоји таква реч… После неколико испробаних могућности враћа се на
почетну.“ (237).
Колико је грофу стало до лепоте језика, до стилских и семантичких реченичних нијансирања, показује пасус у коме се гроф колеба о књижевном ефекту
употребе или неупотребе једне запете:
„Добро је, добро је, шапће гроф Милорадовић самоме себи. То си ти, твоја
мера. Наравно да многи пишу боље, прецизније и значајније, али ово је твоје парче
истине и душе. Идемо даље! Само још једном провери да ли ставити зарез после
света. Ослушни шта боље звучи: најдаље отишао у разумевању света и људских
путева и судбина у њему. Или: најдаље отишао у разумевању света, људских путева
и судбина у њему?“
Стилска и семантичка нису једина језичка питања која окупирају грофа
Милорадовића, а заправо аутора што пише роман о њему. С питањем језика повезано
је, наиме, и питање истине у књижевном тексту, односно питање (међу)односа
писања и живота:
„Не може да заспи, лутају му мисли. Где се завршава писање, а почиње живот?
Где се завршава живот, а почиње писање? Шта је већа лаж: живот или писање?“
Може ли књижевност почивати само на чињеничним истинама? Она их може
укључивати, али у њима се не може исцрпљивати. Оне могу бити тематски, а никако
изразни део књижевности. Познато је да је истина књижевности заобилазна или
метафоричка, за разлику од директне и непосредне научне истине (К. Квас). Из тих
разлога се комуникативна, стварносна референција и књижевна, фиктивна референ –
ција разилазе. Књижевна фиктивна референцијалност омогућава поновно и друкчије
сазнавање стварности. Зато је, по речима Корнелија Кваса, „организованост форме
водећи критеријум истинитости песничког дела“.
А према томе критеријуму, и свим са њим сагласним критеријумима роман
Срђана Милићевића Заборављени српски гроф спада у врх српских романа. И то и
према композиционо-структурном критеријуму, и према наративном критеријуму постојања и увезивања прича, и по кртеријуму структурно-семантичког обликовања
реченица и микродискурса. Дакле, по свим критеријумима који један роман чине
великим романом. Треба само видети како је Милићевић композиционо структурисао
свој роман. Најексплицитнији показатељ тог стуктурно-композиционог савршенства
јесте начин завршетка романа. Завршетак романа на тематском плану представља
својеврсну тематску еквивалентност са почетком романа. Наиме, баш као што се на
почетку романа описује путнички пароброд на поласку из Трста за Дубровник
првенствено преко упознавања са његовим путницима, тако нас и на крају романа
писац упознаје са путницима што су се укрцали на пароброд што полази из
Дубровника за Трст. Тако се остварује својеврсна тематска прстенаста композиција
романа. Притом путници представљају оквирну слику у коју се смешта опис главног
лика романа ‒ грофа Григорија Милорадовића. Писац Милорадовића осликава из
двије перспективе: као путника на броду и као писца хронике о властитој породици.
Те двије улоге као да се сливају у једну у завршном поглављу романа. Наиме, гроф
долази у дубровачку луку и на броду завршава хронику о породици Храбрен-
Милорадовић, и то потпоглављем о одласку последње „тројице Милорадовића с
двадесет четири члана породице“ из Херцеговине због турског зулума баш бродом из
Дубровника за Русију, у Одесу. Земљотрес који ће се на самом почетку пловидбе
догодити на мору, и који неким чудом брод неће потопити, као да симболизује
потпуни прекид везе Милорадовића са завичајном Херцеговином; сугеришући да се
они више никада вратити у њу неће, осим можда у посету каква је била ова грофа
Григорија Милорадовића. Али ће, зато, потврда њихове нераскидиве везе с
Херцеговином бити грофова хроника.
***
На крају, и једна битна примедба и писцу и издавачу. Заиста је несхватљиво ‒
и с обзиром на тематику, и с обзиром на изузетно леп српски књижевни језик, и с
обзиром да је тема „заборављени“, и још „српски гроф“ ‒ да је роман штампан
латиницом. Или је васкрсавајући „заборављеног српског грофа“ аутор заборавио да
је ћирилица једино српско национално писмо. И да ће се овај роман, нажалост, као и
све што се у Србији штампа латиницом, књижити у светским библиотечким центрима
као хрватска културна баштина. Зар овакав роман у хрватску културну баштину?!