Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Војислав Максимовић (1935‒2024)

Милош Ковачевић

ЧОВЈЕК ‒ САВ ОД ЗАСЛУГА

Већ сама чињеница да је Војислав Максимовић као професор универзитета био историчар књижевности и теоретичар библиотекарства, академик Академије наука и умјетности Републике Српске, обновитељ и предсједник Српског културног и просвјетног друштва „Просвјета“, први ректор Универзитета у Источном Сарајеву (као насљедника предратног Универзитета у Сарајеву), предсједник посланичког клуба СДС-а у Скупштини (бивше) БиХ, који је на Засједању Скупштине српског народа у БиХ 9. јануара 1992. године прочитао одлуку о проглашењу Републике Српског народа БиХ, данашње Републике Српске ‒ довољно говори какав нас је човјек напустио.
Војислав Максимовић је у свим наведеним областима оставио дубок траг, или, тачније речено, заорао дубоку бразду, којом је задужио српско друштво: и научно, и културно, и књижевно и васпитно-образовно; једном речју свенационално. Био је готово цијелог живота у првим редовима борбе за српске националне интересе, најчешће као „предводник“ на свим пољима свог богатог и разнородног рада.
У животном путу Војислава Максимовића, најкраће речено, три су мјеста упоришне тачке: Цвилин као мјесто рођења, Сарајево као мјесто животног и радног зенита, и Београд као мјесто пензионерског уточиштва.
Рођен је од оца Јована и мајке Росе, 4. августа 1935. године у Цвилину (Јошаница, у старој Херцеговини), тада у саставу Зетске бановине Краљевине Југославије. Будући да је за школу приспио управо током Другога свјетског рата, основну школу тада није могао похађати, па ју је у родном мјесту завршио послије рата. Нижу реалну гимназију је завршио у Фочи (1947–1950). Послије тога уписује гимназију. У школској 1952/53. години власти административном одлуком прекидају његово школовање у гимназији у Фочи, због чега исте године уписује шести разред Друге мушке гимназије у Београду. Идуће године се уписује у Другу мушку гимназију у Сарајеву, гдје завршава седми и осми разред и полаже велику матуру.
У школској 1955/56. години уписује књижевност на Филозофском факултету у Београду. Идуће школске године прелази на Филозофски факултет у Сарајеву, гдје је дипломирао 1960. године. По дипломирању се враћа у Фочу и запошљава на Радничком универзитету. Потом ради као професор књижевности у Учитељској школи у Фочи, па, као директор, у Општој библиотеци у Фочи од 1967. до 1969. године.
Био је посланик Просвјетно-културног вијећа Савезне скупштине Југославије у Београду, и један од покретача и први главни уредник часописа „Мостови“ (1969‒1975) у Пљевљима. По доласку у Сарајево био је члан редакције и главни уредник најзначајнијих сарајевских и босанскохерцеговачких часописа за друштвена, културна и књижевна питања „Живот“ и „Израз“.
Из Савеза комуниста Југославије искључен је 26. маја 1969. године, након чега напушта родни крај, и прелази у Сарајево. Крајем 1969. год. запошљава се на Институту за изучавање југословенске књижевности на Филозофском факултету у Сарајеву, гдје је почео да пише докторску дисертацију Књижевни рад Јована Кршића, коју је управо на Филозофском факултету у Сарајеву одбранио 1975. године.
Након одбрањене докторске дисертације изабран је за доцента на Одсјеку за општу књижевност, сценске умјетности и библиотекарство Филозофског факултета у Сарајеву. На том одсјеку биран је у звање ванредног професора, па у звање редовног професора (1984) и радио све до почетка грађанског рата у БиХ. Од 1980. до 1984. године био је гостујући професор на Филолошком факултету Универзитета у Бео – граду, гдје је предавао Библиографију на тек основаној Катедри за библиотекарство и информатику. У школској 1984/1985. години по позиву је предавао југословенске књижевности на Универзитету „Јан Коменски“ у Братислави.
По избијању грађанског рата 1992. године Војо Максимовић напушта Сарајево. У септембру 1992. године Влада Републике Српске именовала га је за првог ректора Универзитета у Српском Сарајеву, са сједиштем на Палама. За кратко вријеме, у тешким условима живота и рада и са малим бројем наставника, а уз помоћ општинских органа и највиших власти Српске Републике, успио је да утемељи тринаест факултета и три академије, који су смјештени у више градова Републике Српске. На дужности ректора остао је до априла 2000. године. Заједно са академиком Славком Леовцем заслужан је за оснивање Одсјека за општу књижевност и библиотекарство на Филозофском факултету Пале. На том Одсјеку, на сва три циклуса студија, радио је до одласка у пензију. Са навршеним пуним радним стажом, пензионисан је у октобру 2003. године. Сенат Универзитета у Источном Сарајеву изабрао га је 2009. за свог првог професора емеритуса. У оквиру магистарских и мастер студија на Филозофском факултету Пале наставио је као професор-емеритус да предаје Теорију, методе и технику научноистраживачког рада све до академске 2016/2017. године. Био је члан Академије наука и умјетности Републике Српске, у коју је за дописног члана изабран 1997. године, а за редовног члана 2004. године.
Војислав Максимовић био је прије свега универзитетски професор. Неколико је хуманистичких научних дисциплина у којима је значајан допринос дао Војислав Максимовић. Прије свега су то јужнословенска и српска књижевност, и библио – текарство. Из тих је научних дисциплина Војислав Максимовић објавио девет моно – графија: 1. Јован Кршић – живот и књижевнокритички рад, монографија, Сарајево 1977; 2. Библиографија радова о народној књижевности (коауторски), монографија, Сарајево 1972; 3. Основе теорије библиографије, уџбеник, Сарајево 1987. и 2003; 4. Стари српски писци, монографија, Пале 2000; 5. Васо Пелагић, монографија, 2001; 6. Библиографија друштва „Просвјета“ (1902–2002), монографија, Српско Сарајево 2002; 7. Научни путокази – теорија, методи и техника научноистраживачког рада, монографија, Пале 2014; 8. Хроника нове „Просвјете“ (1990–2010), Пале 2010; 9. Митрополит Сава Косановић, монографија, Српско Сарајево 2003.
Уз монографије објавио је 14 књига научних огледа, критика и есеја: 1) Виђење Босне, огледи, Пљевља 1970; 2. Некада и сада, огледи и критике, Сарајево 1973; 3. Нека пресуди вријеме, огледи, Сарајево 1978; 4. Испред свога доба, огледи, Сарајево 1980; 5. И намјерно и узгредно, критике, Пљевља 1981; 6. Мотиви и форме, есеји, Сарајево 1986; 7. Простори и појаве, есеји, Сарајево 1989; 8. Путописна и мемоарска литература, Сарајево 1991; 9. Вук и сљедбеници, Србиње 1997; 10. Старина и савременост, огледи, Београд 1999; 11. Поводи и разлози, чланци, Бања Лука 2005; 12. Библиографски и сродни огледи, Источно Сарајево 2012; 11. Стазе и кругови, Београд 2016; 14. Јеврејске књижевне теме, критика, Бања Лука 2017.
Тим књигама треба додати и двије публицистичке књиге: 1. У времену српског буђења, говори и интервјуи, Сарајево 1991; 2. Погледи свједока и учесника: двадесет и пет година нове „Просвјете“ (1990–2015), годишњак, Пале 2016.
Као што се види, Војислав Максимовић објавио је двадесет и пет научних и стручних књига посвећених књижевним и библиотечким темама. Та библиографија обухвата само његове научне, уз двије публицистичке, књиге. А кад се у њу укључе радови које је В. Максимовић објављивао у различитим часописима и зборницима радова са националних и међународних скупова ‒ његова библиографија научних и стручних радова далеко премашује хиљаду библиографских јединица.
Уз научну, друга област интересовања Војислава Максимовића била је књижевност. Књижевношћу се поечо бавити још у студентским данима, објав љивањем поезије, да би послије завршетка студија почео објављивати различите врсте књижевних текстова: романе, приповијетке и поетску прозу. Објавио је сљедећих шест романа: 1) Заводишта, Сарајево 1971; 2) Белата птица, Скопје 1974; 3) Од уста до уста, Сарајево 1977; 4) Будна браћа, Источно Сарајево 2005; 5) Збогом Аустријо!, Бањалука 2019; 6) Нојево перо, Пале, 2019.
Објавио је и шест збирки прозних текстова, приповиједака и поетске прозе, а и једну збирку поезије: 1) Предјели, Сарајево 1987; 2) Понешто, Бања Лука 1995; 2) До дана данашњег, Београд 2008; 3) Зимски сан, Бања Лука 2012; 4) Стазе и кругови (проза, есеји, записи), Панчево 2017; 5) Тмине и ведрине, Панчево – Београд 2019; 6) Између сумрака и сванућа, проза, Пале 2023; 7) Поднебља, поезија, Србиње 1998.
Бавио се и приређивачким радом; приредио је: 1) К. Барух: Изабрана дјела, Сарајево 1972; 2) Ј. Кршић: Сабрана дјела, I–IV, Сарајево 1979; 3) П. Чокорило, Ј. Памучина, С. Скендерова: Љетописи, Сарајево 1976; 4) За нови завичај, избор поезије, Пљевља 1976; 5) Ђ. Јакшић: Поезија, Сарајево 1977; 6) Прогресивна мисао у БиХ 1918–1941, Сарајево 1983; 7) Х. Алкалај: Изабрана дјела, Сарајево 1984; 8) Споменица Младе Босне (1914–2014), Пале 2014; 9) Митрополит Сава Косановић, Крстом и пером, сабрани списи, Беране – Београд 2019.
За свој књижевни и научни рад Војислав Максимовић је добио низ важних признања:Шестоаприлску награда града Сарајева (1971), Награду града Пљевља (1971), Награду издавачког предузећа „Свјетлост“ Сарајево (1972), Двадесет седмојулску награду Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине (1981), Диплому Лимских вечери поезије (1988), Награду фондације „Драгојло Дудић“ у Београду (1990), Златну значку културно-просветне заједнице Србије (1993), Награду „Лаза Костић“ у Новом Саду (1995), Награду „Свети Сава“ (1977), Награду „Шуш њар“ (1997), Награду „Владимир Ћоровић“ у Гацку (2003); Митровданску повељу (2010).
Трећи вид активности који је обиљежио живот Војислава Максимовића био је његов друштвено-политички рад. Ту најприје треба споменути врло битну чињеницу да је Војислав Максимовић са групом српских интелектуалаца на Видовдан 1990. године у Сарајеву обновио Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“, које је комунистиучки режим био укинуо 1947. године. Био је предсједник „Просвјете“ до 2001. године. У том периоду покренуо је „Просвјетино књижевно коло“, едицију случну Плавом колу Срспке књижевне задруге; објавио је библиографију радова „Просвјете“ и био приређивач „Просвјетиног календара“ од 1993. до 2023. године.
Послије првих вишестраначких избора у Југославији и БиХ, обављао је дужност предсједника Клуба посланика Српске демократске странке у Скупштини БиХ. Када су Срби напустили рад у Скупштини БиХ, био је од 1992. до 1998. године посланик и предсједник Клуба посланика у Народној скупштини Републике Српске. Битно је напоменути да је у скупштинској расправи о укидању ијекавице у Републици Српској Војислав Максимовић изнио низ аргумената против усвајања те идеје (објавивши своја противљења том чину у књизи Старина и савременост), коју ће касније (1998. године) и Уставни суд Републике Српске прогласити неуставном. Био је предсједник одбора за оснивање Духовне академије светог Василија Биографија Острошког у Србињу (отворена 14. октобра 1994). Био је и предсједник Скупштине Српског Сарајева од априла 1994. до почетка 1996. године. Године 1996. изабран је за члана Сената Републике Српске.
За свој друштвено-политички рад Војислав Максимовић добио је низ признања и награда: 1) 1975. године одликован је Орденом братства и јединства са сребрним вијенцем, 2) 1994. године за истакнуту друштвену и политичку активност одликован је Орденом Републике Српске на ленти; 3) 1996. године одликован је Орденом Немањића.
Војислав Максимовића, како се види, био је човек сав од заслуга: и у наставно- научном раду, и у књижевном раду, и у друштвено-политичком раду. Једном речју, он је задужио српски народ у свим областима којима се бавио, а те су области биле разноврсне ‒ и све су биле националне, тако да се сав његов рад може окарактерисати као рад на ползу свог народа.