Милица Кецојевић
„ЊЕНА ПИСМА“
Писма верности и оданости
Нема сумње да причу „Њена писма“ Драгана Лакићевића треба сагледавати у
светлу жанровске традиције тзв. кратке приче, о чијој изазовности је чак и Андрић
убедљиво сведочио: „Увек је било тешко написати кратку причу. Праву кратку причу,
не инсерт из романа, не медитацију… Онакве какве су Саројанове, Штајнбекове,
Хемингвејеве и пре свега, Чеховљеве. Јер, кад смо ту, морамо признати да је све
почело од Чехова…“.2 Међутим, оно што поменуту кратку причу приближава
категорији тзв. приче портрета свакако јесте околност да је у њено средиште
смештена јунакиња која је „посвећена“ не само књизи него и своме драгану. Али није
ова јунакиња, по тој својој доминантној особини, јединствена у Лакићевићевој прози;
и иначе су актери његових дела, налик на многе Андрићеве, често приказани као
робови сопствених страсти. Биће довољно да се у овој прилици присетимо приче
интерпретативног наслова „Књиге су биле мој живот“, из збирке Слатка је музика,
објављене 2015. године, баш због чињенице да је главни протагониста обликован као
интелектуалац, страствени и пажљиви читалац. У дослуху са наведеним, стоји и један
битан поетички моменат. Наиме, и у једној, и у другој Лакићевићевој причи,
асоцијације се преносе у сферу интертекстовних веза. Овога пута, цитира се
Достојевски и одломак из романа Браћа Карамазови; помиње се Дулсинеја, јунакиња
Сервантесовог романа Дон Кихот, итд.
Очигледно је, исто тако, да прича „Њена писма“ припада скупини прича у
којима веома важно место заузима тема коју Драган Лакићевић, из збирке у збирку,
готово опсесивно варира, а то је тема љубави. Наиме, са временске дистанце од
четири деценије, приповедач читаоце суочава са садржином писама „верности и
оданости“ које је неименована двадесетогодишња студенткиња књижевности
упућивала безименом младићу, такође двадесетогодишњаку.
А у прилог тези о сложеној, али и противуречној природи јунакиње, иде и њен
рукопис, који је у себе упио елементе рукописа детета и рукописа одрасле жене;
одавао је спој нечег „невиног са снагом воље и јаких осећања“. Њена амбивалентна
природа искрсавала је и из необичног преплета речи, увек пажљиво бираних: „нешто
старинско и нешто савремено, ред по ред.“ Није све ово нимало изненађујуће,
нарочито уколико узмемо у обзир појединост да рукопис можда „и није човек“, али
јесте „узраст, стање душе, свакако“, како суверено закључује приповедач.
Иако је своме драгану писала из дана у дан, током читавог једног лета,
деловало је као да је у питању „једно дуго, дуго писмо, [само запечаћено] у стотинама
коверата“. Надовезивала су се, једно на друго: актуелно на претходно, уједно
постајући увод за наредно. И баш поводом потребе јунакиње за остваривањем континуитета, који би сезао до вечности (у бескрај), ваља обратити пажњу и на
правописни знак ʼтри тачкеʼ, који отуда постаје јасан сигнал недовршености,
недовршености која се додатно потенцира исказом да „ништа није коначно и да ће се
наставити у бесконачно“. Напослетку, не сме се занемарити ни поздрав којим је имала
обичај да завршава своја писма. Кратко и јасно, речју: „Заувек“.
Укупном ефекту значајан допринос даје и контраст између ентеријера и
екстеријера, тачније између језе собице у којој јунакиња обитава и сунца које напољу
оргија. Контраст овде постаје средство којим се истиче њена усамљеност, повученост
из света и издвојеност од људи. У том смислу, испоставља се да кључну улогу игра
девојчина мајка. И заиста, осим што су и оне међусобно контрастиране, како
постепено сазнајемо, мајку запањује чињеница да њена ћерка пребива у свету читања
и писања више него у стварности, да, другачије казано, дозвољава да јој живот прође
у занесености, слепом служењу љубави, читању књига и писању писама као јединој
преокупацији3 (мајку брине и то што соба њене ћерке, уместо на биље, мирише на
апотеку, док је готово запањује детаљ: њена ћерка, у витрини, чува фотографију
песника који је врло млад прекратио себи живот): „У друштва и у шетње није ишла,
и то је наглашавала. Кафићи, баште, базени − све то за њу није постојало… Биоскоп
– нипошто! […] Друштво и провод могући су само са њим, јединим…“. Јасно је, према
томе, да се читање и писање и у овом конкретном случају појављује као супституција
за реални живот, могућност „склањања под други вид постојања“, а бежање од
живота/стварности је искуство блиско Лакићевићевим јунацима, пре свега у збирци
Слатка је музика.
Најзад, да амбивалентност главне јунакиње буде уочљивија, и у овој причи
срећемо мотив огледала, чија симболика сугерише проблем двојства. У једном
тренутку, и сама је постала свесна околности да писма пишу њих две: она, лично, и
нека „друга“, која се конституише „из таме огледала“, дакле, као њен огледалски
одраз, а то заправо значи да не припада материјалном свету, што је, са своје стране,
нераскидиво повезано са једном од основних одлика наративне стратегије Драгана
Лакићевића, његовом тежњом за превладавањем сувише чврстих граница између тзв.
стварног и фикционалног света.