Срце је прастари звук ватре и воде
В. Шећеровски
Пред насловом Ако верујеш у снове, Виктора Шећеровског, који више звучи
романескно, мада по ширини мотивског обухвата, нуди целовиту слику света,
застајемо радознало свесни да овај аутор, који се не оглашава често, сигурно има
нешто битно да каже. И урањање у вишеслојни песников свет бујне питорескне имагинације, уверавамо се да је заиста тако. Да уметност подлеже нужности оваплоћења
бића, спуштање у темељ битисања, језика и ума. Да потврђује морање да буде
створена као и све што је самородно и никло на сили самоостварења.
Одакле је стигла ова снажна бујица вербализације најдубљих суочавања човека
са узвишеним смислом постојања, и трансфера своје суштине у естетско, ако не из
тешких мисаоних безизлаза пред зидом коначности и индивидуалне ефемерности,
будући да му је пред вечношћу дат само тренутак у којем треба да блесне и
неминовно згасне. Стога се лајтмотивски понављају стихови Бране Петровића:
Шта уочавамо у целини збирке, модерне концепције, понављањем и потенцирањем битних поетичких особености, које су метафоре кључне за семантизацију:
песма, птица, ковчег, смрт, змија, земља… довољне да осветле тријаду, земаљско,
небеско, хтонско, да потврде веру у истински смисао песмовања, стварања и
преношења света и живота у сферу духовности, одгонетку на питање, Зашто се у
бесмртности подједнако скривају Живот и његова Сенка
Дотичући се предела, личности (Никита Стенеску, Брана Петровић, Бајо Пив-
љанин, Милорад Блечић, сестра, упокојена супруга Душица…), песникове духовне и
стваралачке снаге, запажамо да је Виктор Шећеровски изнедрио танану и у исто време
опору лирику која се прелива из овостраног у оностране, из омеђених живот них токова
у бескрајне пределе имагинарног и непролазног. Уважени књижевник Лаза Лазић, рекао
је да је пут којим ходи Виктор Шећеровски таоистички, индивидуалан и усредсређен на
отелотворење сопственог ума, превладавање, „неизлечивости од живота“:
У овој поезији уочавамо потребу за утемељењем, овоземаљским остварењем
у сфери чула и видљивог смисла. Но, дубина у коју песник понире, митолошка свест
која у њему резонира води га откровењу хтонских сила које спутавају размах снаге и
остварење слободе нужне за пуноћу битисања. Из тих слојева избијају грдила, како
би то рекао Новица Тадић, ледених дах смрти која у виду страха пузи низ кичму у
часовима осаме попут змије која се невидљиво али свеприсутно назире за нама.
Узалуд се лирски субјект јуначи, пева о лепоти змијских шара, заварава се да
му је мила, љуби се са њом јер нема избора. Она је ту и ту чињеницу ништа не мања
а ум жуди за бекством, за победом сила зла, деструкције и заустављања живота. Све
то сачувано је у митским слојевима нашег бића и не можемо га предвидети. Покушај
естетизације те силе исто је што и андрићевско затомљавање страха пред смрћу у
есеју О причи и причању или Аскине пируете изведене пред вуком у циљу одлагања
неминовног.
Симболика змије с којом се лирско ја чак и љуби у уста је вишеструка, Фројд
ју је везао за потиснуту сексуалност и либидо, али Јунг је види као синоним за
креативност, или прикривени страх од неминовности. Сходно томе, лирски субјект
овде прибегава методу трансформације из почетне позиције страха до надмоћи и
освајању „змије“, као жене с којом је могуће и љубити се. Није занемарљив и примарни аспект овог симбола као виталистичке, животне силе која избија из земље,
која носи знање и искушење, која може да укаже на превару и притворност. Тиме
откривамо дубље слојеве означеног у тексту, унутарње борбе лирског субјекта са
собом, али и најживотнијим принципом трајања и супротстављања пролазности и
нестајању. Дуалности која је свеприсутна:
Пометња времена у којем живимо, веома ефектно дефинисана синтагмом ово –
земаљски несклад, које се такође може односити и на несклад у самом људском бићу
које је разапето између јаве и снова, могућности и ускраћености, хтења и осујећења,
жудње и испуњења.
Виктор Шећеровски се дотиче сталних пратилаца песничке мисли као што су
самоћа, љубав и патриотизам, али на крајње сведен начин без великих речи и
претензија. Врхунска песма посвећена Косову је пример изузетне редукције животне
емпирије на чисту симболичку и значењску раван где се јако приближава Васку Попи
и начину на који је он опевао ово литерарно можда најпотентније подручје у српској
поезији.
Требало би и времена и простора да се обухвате сви слојеви и поруке у збирци
Ако верујеш у снове, у којој су „живот и смрт у дослуху“, историја и савремени свет,
лично и опште, али у којој не доминира песимизам и безнађе. Онај ко сања снове,
твори лепоту и дубоко мисли може само навише, у бесконачно и вечно.
184
НОВА ЗОРА, број 88, зима, 2025.