Светомир Арсић Басара (1928–2024)
Милица Димитријевић
БЕЗ ЗАВИЧАЈА ЧОВЕК НЕ ЖИВИ ПРАВИ ЖИВОТ
Оставио је велики траг посредством својих монументалних вајарских дела инспирисаних националном историјом и њеним јунацима
Последњи пут чули смо се током прве пандемијске године, када се радо
одазвао да говори за наш лист о престоничком споменику Стефану Немањи, а током
фебруара и марта ове године београдска публика могла је да види његову скулптуру
на поставци у Народном музеју Србије, и то поводом 120 година постојања уметничког друштва „Лада“, чији је био члан. Светомира Арсића Басару, вајара,
професора и академика, који нас је напустио у петак, у 96. години, памтићемо као
аутора који је оставио велики траг посредством својих монументалних вајарских дела
инспирисаних националном историјом и њеним јунацима и као пријатног, отвореног
и директног саговорника, јасног у својим ставовима.
Од рођења 1928. у шарпланинском сеоцету Севце, где је и одрастао и о чему је
увек са посебним емоцијама говорио, па до Београда, где се одигравао његов
академијски живот и где је преминуо, прешао је дуг и успешан пут. Завршио је
Академију за примењене уметности Универзитета у Београду, основне студије 1958, а
највећи део живота провео је на Космету, посебно у Приштини, где је био предавач у
учитељској школи, али и декан Академије уметности. За редовног члана Српске
академије наука и уметности изабран 1994, а подаци говоре да су уз приступну
академску беседу „На трагу порекла“ биле изложене три скулптуре: Цар Душан и два
Оклопника. Био је и члан Академије наука и уметности Косова од 1983. до укидања
1992. и члан УЛУС-а, УЛУК-а (Косово) и СЛУЈ-а. У оквиру САНУ био је члан неколико
тела: Одбора за проучавање Косова иМетохије (од 1996), Одбора за речник појмова из
области ликовне уметности (од 1997) и Управног одбора Фонда за научна истраживања
САНУ, као представник Одељења ликовне и музичке уметности (од 2005).
Добитник је бројних признања, међу њима Награде УЛУС-а (1969), Награде
града Приштине (1971), Седмојулске награде (1978), Награде СЛУЈ (1981), Награде
АВНОЈ-а (1986), Вукове награде (1998) и Ордена братства и јединства са сребрним
венцем. Био је оснивач Ликовне колоније у Дечанима, а иницирао је и оснивање
Клуба ликовних уметника Косова и Метохије. Први рад „Глава девојчице“ извајао је
1950. године, а био је и творац идејног решења за споменик деспоту Стефану
Лазаревићу, који је постављен између Булевара деспота Стефана, Палмотићеве,
Цариградске, Дринчићеве и Гундулићевог венца. У САНУ је прошлог пролећа
представио аутобиографску збирку прича „Пут за Дечане“. Писао је студије о
скулптури, ликовне критике и приповетке.
Његов израз пролазио је кроз неколико етапа, које укључују и експресивност
оријентисану ка реализму и асоцијативну апстракцију, када је био у домену чисте
уметности, како је то једном и сам приметио. Дрво је било и остало присутно обично
у слободнијим формама којима се бавио током каријере:
„Дрво добро познајем јер сам и рођен у месту где се живело од његове обраде,
али незаобилазно је рећи да је реч и о материјалном аспекту. До дрвета сам могао
лакше да дођем. Идеално би било моделирати у глини, а лити у бронзи, јер дрво
поставља, ипак, одређена ограничења“, говорио је.
Али један је догађај био за њега по много чему пресудан и професионално и
приватно.
У интервјуу који је дао „Политици“ 2019, а поводом отварања његове изложбе
у Галерији САНУ и обележавања његовог деведесетог рођендана, истакао је да без
завичаја човек не живи прави живот и причао је о НАТО бомбардовању наше земље
и томе претходећим и потоњим догађајима, који су га заувек изместили са Косова и
Метохије и чему је и посветио тада изложене скулптуре, урађене по
косовскометохијским историјским мотивима.
Уметник не може да остане ни глув ни нем пред таквим збивањима и мора да
реагује на свој начин, рекао нам је тада, и додао:
„Мој живот потпуно се променио. Остао сам без завичаја. Прогнан сам са свог
огњишта. То је нешто најгоре што се, а да није смрт, може десити човеку. Стварам од
тада под тим утиском, трансформисао сам велики део мог ликовног израза. Променио
сам и начин рада и средства изражавања. Камен сам раније обрађивао с времена на
време, али су најчешће то били дрво и метал, да бих у скорије време прешао највише
на метал. Он је био, по мени, најадекватнији за изражавање оних садржаја који су ме
највише и погодили, он допушта већу могућност драматизације.“
А какав је његов доживљај тога свега било могло се тада закључити и по
називу дела које су биле пред публиком: „Свети ратници: Никита“, „Милош Обилић“,
„(Не)милосрдни анђео 5“, „Распеће Мајке Србије“, „Апокалипса“, „Егзодус
урбани“… Том проседеу остао је посвећен до краја живота.
Селаковић: Остаће упамћен као велики стваралац
Министар културе Никола Селаковић упутио је телеграм саучешћа поводом
смрти Светомира Арсића Басаре, саопштено је из Министарства културе, а преноси
Танјуг.
„Са тугом сам примио вест о смрти нашег истакнутог вајара и писца,
академика Светомира Арсића Басаре, дивног човека, родољуба, борца НОБ-а, писца,
али најпре уметника чији је јединствени таленат и преданост према уметности
оставио импозантан траг на нашој уметничкој сцени. Остаће упамћен као велики
стваралац и инспирација генерацијама уметника. Као академик, професор, оснивач
Ликовне колоније у Дечанима и иницијатор оснивања Клуба ликовних уметника
Косова и Метохије исказао је снагу аутентичног ствараоца и његов одлазак
представља ненадокнадив губитак за српску културу. У своје лично име и у име
Министарства културе изражавам искрено саучешће породици, пријатељима и
колегама и свим његовим поштоваоцима“, наводи се у телеграму саучешћа министра
Селаковића
(Политика“, 12. мај 2024)