Војо Станић (1924–2024)
Милица Димитријевић
МОРЕ КАО ИЗВОР ЖИВОТА
Сликар и вајар Војо Станић (1924–2024), преминуо је 19. новембра, у 101.
години, говорећи и у дубокој старости да му је живот прелеп, а на питање како је ‒
он је лаконски, уз смех, махом одговарао да је добро. Волео је море, уз њега је и живео
и сликао. Црногорски вајар и сликар Војо Станић био је цењен и вољен у нашој
средини, препознатљив по својим фантазмагоричним приказима, посве особеног
стила, у којима су неки некад видели сету, а неки хумор.
Рођен је 3. фебруара 1924. године у Подгорици. Основну школу и гимназију
завршио је у Никшићу, а Академију за ликовне уметности у Београду 1951. године.
Како преносе агенције, првих неколико година рада посветио је вајарству и урадио
више запажених остварења у камену, гипсу и бронзи. Потпуно се окренуо сликарству
од 1955. године.
Херцег Нови био је топоним с којим су га сви без сумње повезивали, место
што је њему лично било и најзначајније, а у једном од интервјуа „Политици“ могло
се прочитати и да сви у Херцег Новом знају где живи јер је ту „популарнији од Ван
Гога“. На питање шта му дају Херцег Нови и море, за наш лист је рекао:
– Све што волим. Зато што обожавам море и град који се својим положајем
непрестано огледа у мору. А море ми даје утисак вечите слободе. Кад сам могао да
возим једрилицу имао сам утисак, на отвореном мору, да сам отишао у неки други само
мени познат свет. Обожавао сам гледање у пучину кад ми се поглед не врати него
одлута у непознато. Волим и све временске прилике, па и неприлике на мору. Море је
огледало неба. Оно непрестано мења своју површину и делује, бар за мене, као
непрестани извор живота. Ја не могу да верујем да постоје људи који не воле море.
Његов атеље налазио се у поткровљу камене куће у којој је живео близу обале,
с малим прозором с погледом на море, ту су му чести гости били пријатељи, али док
је сликао обавезно је био сам: „Слика и ја морамо да будемо сами због наших међусобних договора.“
Своје слике описивао је као документ личног доживљаја: „Никад не знам шта
ће се догодити са сликом којој дајем живот. Најчешће то није оно што сам планирао.
То је и лично изненађење.“
У још једном медијском наступу рекао је да у сликарству, у уметности уопште,
оно што је вредно потиче из подсвесног.
– Будући да никада нисам научио да сликам, не полази ми за руком да било шта
поновим. Рецимо, насликам небо; свиди ми се, па покушам поново; залуд, увек
испадне нешто друго! Хоћу да кажем да, ако нешто што насликам неким чудом и
успе, то је сигурно мојом грешком.
– Вазда сам слушао инстинкт. Уметност је интуиција. Наивност је особина
детета и, срећом, постоје људи који су исувише озбиљни да би себи дозволили да ту
наивност изгубе – објаснио је и додао:
Како је био склон шали, у доколици је писао афоризме и њима је често
обогаћивао разговоре које је водио, што се мећу новинарима радо препричавало. Иза
њега остала је забележена и следећа реченица: „Целог живота желимо да имамо све
да бисмо, на крају, утврдили да нам ништа није потребно сем здравља!“
Поводом његове смрти огласио се и Јаков Милатовић, председник Црне Горе:
„Војо Станић припада плејади уметничких горостаса због које је Црна Гора, земља
сликара, задивила свет. Поштовани маестро, почивај у миру између звезданог неба и
плавог мора, у вечном смирају твогМедитерана“, написао је Милатовић на мрежи „X“
(„Политика“, 20. новембар 2024)