А када усни ратар, усни пшенично поље
Премрзне сјеме тамно усред плоднице доље

Рало пољуби рђа, зобница мре о клину
И точак сив и мемљив у хладном трошном млину

Чека га хљеб препечен, млијеко пјени, кључа
У пепелу жар од дана пуца к’о сува луча

У селу ћуте људи, лавеж паса се чује
Да л’ збиља усни ратар ил још у пољу ту је

А сјутра тећ ће народ сијати приче разне:
Био је марљив, частан… често кошаре празне

Био је чудак, намћор и о црвеном слову
Латио би се посла орући њиву нову

Бивао је у цркви! У цркву иш’о није!
Био је добар отац… тај знао је да пије…

Лака му црна земља… сад почеће опело!
И када усни ратар, усни и љето врело

Прота промуклим гласом народ на трен утиша
Ратарев одар скроман, грми, спрема се киша

Ипак истину праву само земља ће знати
Зрно у мркој њиви коме ће хљеба дати…