Честити народ док „Богу краде дане“,
паучину кида са очињег вида,
где ли си нестао са личне сахране?
Чујеш ли како џелат грозно рида,
Песниче!

Под сунцем зрева силно хлебно поље!
Сутра ће сви бити спокојни и сити,
ми просто морамо умирати боље,
пред стадом ваља зором поранити,
Песниче!

Кроз тамно гробље црвени се цвеће,
над крстачама црне вране круже,
и никад нико више чути неће
оног који моли: „Два динара, друже…“
Песниче!

Јесен се ближи. Сва срчана била
певају да смрт је сеоба ил’ варка?
Авион лети с оба здрава крила…
„Свануло је изнад Цркве Светог Марка“,
Анђеле..

И све што беше, дао нам је Бог.
Пад и васкрсење, пехаре и ране.
И траву зелену дома твог и мог…
И све твоје „Лутке са насловне стране“
Анђеле,

данас своје сузе сабраше у реку,
сузе су увек спасење и моћ!
Оне нас греју док пламте и теку,
и оног трена „Када падне ноћ!“
Песниче!

Ево, ћутим… Смрт је збиља само варка.
Заплаках, тихо, ко плакао не би?
Јави, да л’ ме чека та „Нојева барка“?
Због вечне „Последње песме о теби“,
Песниче!

ИТАКА СТАРА ЋУТИ

Јутро јесени нове старе сунчеве зраке
слива низ наша лица и старе очне капке.

Ципеле нове, хладне старе калдрме газе.
Наши путеви нови старе продаше стазе.

Све је свечано, љупко, скупо, свилено, ново.
Итака стара ћути и старо Стражилово!

И ти си нови човјек, витез у старом боју,
са новим кованим мачем крећеш у стару Троју.

По нашој новој кожи ожиљци стари бијесне
и крви плавој, новој, старе су вене тијесне.

Све ново нам је старо, златни пехари, путири
чак наша нарав нова из старог сјећања вири.

Док нови сан нас хвата стари кошмари хуче…
Сеоба чека нас нова, чуј, Исакович Вуче!

Моји очњаци нови угризе старе памте.
Остају огњишта стара, тек луче нове пламте.

И… ко смо? Куда ћемо? Нови. Покисли. Сами.
Јутро, сунчано, ново у старој ужива тами.

Све ново нам је старо… И ми смо нове сјене.
Срећна нам нова сеоба и старе ћуди њене.

КАРТЕ

Купили смо карте, воз ће сваког трена.
Ех, дугог ли дана оном који чека.
Купили смо карте! Кроз поља зелена,
ускоро крећемо… чују се далека

вољења и тајне… Ручак на сред стола…
У ранцима шминка. Чоколада. Књиге.
Купили смо карте. Што даље од бола
да отпутујемо. У пртљагу – бриге

остају, за дане док још сунце памте.
У тренутку једном срушио је писак
све жарке жеље сад узалуд пламте,

опомињући ново, страшно доба,
на још један његов ударац и врисак.
Купили смо карте јер смрт је сеоба…