Опустели су друмови царски.
Уз њих разорене су куће наше,
обезкровљена гомила камења,
разтарабљени плотови,
а са развала,
немо урликање
паса бескућника,
дигло се до небеса.
Сви чекају,
не би ли се,
вратили себи.

Урличу и црни ветрови
и палацају змије белоушке.
Црни се двоглави орлови,
над божурима наднели,
те им крви пију и снагу сисају,
црна их земља печила.

Стари цветови бршљана,
жалне врбе вековне
и гладни гаврани,
у свирајку дипле двојне,
ћурликом се дозивају,
ћурликају, боли бију.
Сабирају се над главама
што нас отераше
са поља Косова

Сабирају се наши болови,
јек печалан
низ поље се ори.
Тихожалка шум шумори,
сузе мајке,

сузе болне,
сузе Божје,
сузе ми отимају.

Свевидело у невиделу.

ДРИНСКЕ СУЗЕ

Девојачке дуге косе црне,
девојачке дуге кошуље беле,
цветале на воденом гробу.
Скачу са стене невеселе
мутнозеленој Дрини у наручје,
набујалој од српског збега,
да се каме спасу.
Ко није скочио,
жив није осто.
Ко је скочио,
расцвето се у Дрини.

Дрино роде, ружице мила.
Капље суза киша,
суза твоја дринска.
То су сузе девојачке,
загрљене долетеле
теби Дрино у загрљај.

Жалости љута,
Боже сачувај,
похватају се за руке,
те заједнички скочиле,
три стотине девојака
у мутне валове
да им очи не ваде.

Дрина им душу сачувала
и данданас,
Боже помилуј,
чувај душе њихове,
Дрино роде, ружице мила!

ДА МИ ЈЕ

Да ми је:
Неки траг
ко зрно пшенице
у зрно мудрости
да претворим,
неки путоказ,
неки живи камен,
крајпуташ, барем причалица,
стара шљива, макар пјана,
са искуством утехе што је,
ил’ таласи морски
низ струје ветра што су дошли,
испуњени поносом,
што су изаткали силна уверења.

Ја бих њима дао
све своје снове,
разбијене у сновиће,
у парампарчад нечега
што је могло да буде ја,
а није.
Да их саставе
још овај пут.