Књига песама Драгана Лакићевића Боје у ватри са поднасловом Мали каталог слика Надежде Петровић изнова нам потврђује литерарне висине аутора који вешто измиче актуелним медијским и иним катализаторима који често надомешћују неталентоване.
Уводи нас Лакићевић тихо и ненаметљиво, али потпуно предано у своју збирку песама баш као пред својеврсни иконостас, пред којим се, како већ бива, ваља поклонити. Бираним стихом, ваљано избрушеним речима сложеним у тишини редова који одају спокој уводи нас збирка Улазак у пејзаж, заправо у живот велике Надежде Петровић, живот који је свакако био обојен руменилом ватре, живот буран, који огњем није сагорео несумњиви таленат сликарке. Шетњом кроз галерију Надеждиних слика од којих свака нуди више од хиљаду речи, затекли смо се истовремено и у шетњи кроз Лакићевићев каталог песама којима нас управо демантује, јер његов сведен стих који благо плови баш као мелодија Мусоргског крозСлике са изложбе, буди небројена осећања. Од првог стиха песник провоцира читаоца на максималну концентрацију терајући га да песме не доживљава кроз редове стихова већ кроз оно што је између, баш као што и слике Надежде Петровић ваља доживљавати не само кроз оно очигледно и површно, већ кроз оно што се на слици не види али се наслућује. Није форма стиха примарна која у читаоцу буди хиљаду и више емоција које се на слици крију, тек наслућују и на први поглед чине невидљивим, већ су то осећања које она у нама рађа. Лакићевић их види, уочава у брезама, стаблима, шумама и мостовима, али и у путевима, оградама, пејзажима, призорима, ништа мање у Реснику, Грачаници, Ваљеву и самој Србији терајући нас да осећамо духом, истовремено да схватамо умом. Води нас песник хронолошки кроз стваралаштво велике сликарке од самог почетка минулог столећа све до Ваљевске болнице где и сама уметница скончава на свом „Косову равну“ не издавши себе, не издавши голему љубав према Србији са којом се идентификовала.
Неминовност живота којим путујемо песник је сабрао у стиху откривајући судбинску стазу сликарке којом је поносно и пркосно ходала:
Судбинску стазу сликарке Лакићевић надаље открива стиховима дубоког наговештаја:
да би наговестио бесмртност слике и ауторке коју управо проток времена уграђује у генетски код српског рода у оним најплеменитијим кодовима:
Успева песник већ првим песмама да нагласи снагу патоса, дотичући најдубље емоције и постављајући стихове као својеврсне актере у мизансцен наговештене драме.
Стиховну реч, мелодију и сам ритам стиха Лакићевић покреће логиком самог доживљаја смештајући га у кошуљу неминовног габарита да би потом све огрнуо шињелом срца као неминовност искреног доживљаја пред платнима Боје у ватре. Својом маштовитошћу инспирисан сликом заодева песник пробране речи претварајући их у чврсте стихове којима гради својеврстан споменик сликарки, уздиже је на вредан пиједестал управо тамо, где и сама сликарка, како време пролази заузима место које јој припада. Нуди песник стихове сликарки које нема, а заправо је ту, на сликама, има је духом и дахом, њеним артистичким трагом који зрачи са површине платна нудећи неминовни амалгам, чини се, архетипски постојан у нашим ноздрвама. Нуди песник стихове и нама верујући да нас још увек има, да Србија још увек постоји, да памти и да се подиже.
Разоткрива нам Драган Лакићевић оних хиљаду невидљивих детаља са слика Надежде Петровић који јесу утиснути душом кроз боје на платну. Управо како Аргус запажа да је слика у очима а не на зиду, да је истина у очима, овог пута преточена у речи одакле измаћи не може. Његов естетски приступ није умиљат, не сладуњав, не онај који нуди допадљивост, он је опор, он гребе, оставља дубоке трагове у читаоцу. Вели песник:
тражећи управо истину ону најдубљу, непроменљиву, ванвременску ма одакле стизала
Боје Надежде Петровић јесте песма и непогрешив траг, онај јединствени папилар који дефинише вечну и искрену окренутост сликарке Повратка у Србију од које се никада и није одвојила, песма која нас изнова доводи до иконостаса
а заправо до повратка себи самој, свом унутрашњем свету, силном и моћном, преточеном у боје, преточеном у слике и
Кроз збирку пред нама сазнајемо како песник сарађује са сликарком преко њених слика доносећи нову емулзију на већ видљивој патини њеног иконостаса. Свој визуелни доживљај песник остварује у духовно-поетској збирци потезом стиха који досеже до самог сликарског потеза са којим стоји у равни, истовремено обогаћујући дело уметнице. Сигурно је да слике Надежде Петровић носе универзалну вредност, али се и стихови Драгана Лакићевића крећу ка тој универзалној вредности. Религијски дотицај са богомољом на слици баш као и песма Грачаница, 1913. управо носе ту универзалност беспрекорно умивеним стиховима:
Пажљив је и нежан Драган Лакићевић, бескрајно је одан сликама Надежде Петровић, бескрајно искрен пре њима па му та оданост, коју несумњиво и апсолутно заслужује, дарује умивен стих који нама поклања.
Сувишно сунце сликарки није потребно док лечи своју Србију сопственим озарјем верује песник, изнова кроз ток своје мелодије стихова. Животни пут сликарке је као и потез кичицом на платну широк, а палета надахнућа њено Ваљево док постоји:
овековечио је песник, вероватно најдубљим осећањима уздижући их до самог крешченда и идентификацијом са крстом судбине.
Драган Лакићевић је свој естетски идеал стиховима потпуно испунио и понудио нам га у, на први поглед сведеној збирци од 19 песама, у сведеном стиху којим открива на хиљаде осећања, оних ка уметноти, ка сликарки, домовини, вери, патриотских са пуно љубави. Клањајући се пред сликом која говори више од хиљаду речи, песник је и верник који врло добро зна да Прво беше реч.
Збирка пред нама изнова нас враћа Леонардовом Трактату о сликарству у којем је настојао да покаже како је сликарство највиша уметност, па према томе, виша и од поезије: „Сликарство служи племенитијем чулу него поезија и са више истине представља облике природе него песник, а дела природе су много племенитија од речи, које су дела човека, јер је између дела људи и дела природе исти однос као између човека и Бога. Дакле, достојније је представљати ствари природе, које су стварно истините слике, него речима представљати догађаје и речи људи.“ Емил Зола је три века касније кроз својеврстан одговар Леонарду написао роман Дело да би показао инфериорност сликара према књижевнику.
Збирком Боје у ватри Драган Лакићевић је заобишао непотребну полемику о томе да ли је вреднија слика или реч већ их је у загрљају укоричио доносећи на песничку позорницу сасвим нову вредност која управо тој полемици измиче. Сачинио је природни спој ликовног и литерарног. Дугогодишњим дивљењем делом Надежде Петровић песник је успео да своја осећања оспокоји и потом их зрелим стихом постави на белину хартије. Ова поетска збирка је биографија али и рефлексија уметнице, једног живота која се на велика врата утискује међу слике Надежде Петровић у иконостас с почетка ове приче.
Коначно, стојећи пред лепотом слика Надежде Петровић, пратећи логику њеног уметничког дела, сасвим је сигурно, да након читања Боје у ватри можемо судити и о песниковом делу јер о лепом ваља лепо. Песник је само наставио да слика речима увлачећи у интимни однос сликарство и песништво које никако нису у ривалству, напротив, допуњују се и поред временске и просторне удаљености. Тај дубоко осмишљени спој осећања и форме Драгана Лакићевића јесте дар којег ваља ценити.