Милан Михајловић
АКО ОДЕШ...
Ако одеш,
Бићу леш,
Живи леш,
Који хода,
Који још
Само хода…
Ако одеш,
Бићу страшило,
Бићу веш,
Онај подерани,
Који још
Смета врани…
Ако одеш,
Бићу лист,
Лист опали,
Онај погужвани,
Кога још
Ветар длани…
Ако одеш,
Бићу сламка,
Коров бићу,
Онај понајмањи,
Који још
Камен тањи..
Ако одеш,
Бићу камен,
Камен голи,
Боје голубије,
Који још
Кремен крије…
Ако одеш,
Бићу песма,
Црна песма,
Песма уцрњена,
Којој више
Стиха нема.
Ако одеш…
Ако одеш,
Бићу суза,
Поток бићу,
Онај омеђени,
Који још
Глисте плени…
Ако одеш,
Бићу облак,
Црни облак,
Онај издувани,
Кога још
Небо храни…
Ако одеш,
Бићу мрак,
Црни мрак,
Онај угарани,
Кога још
Памте дани…
Ако одеш,
Бићу роб,
Слепи роб,
Онај неоковани,
Часи смрти
Ком су рођендани…
Ако одеш,
Бићу гроб,
Ледни гроб,
Онај неопевани,
Чије кости
Узносе гаврани…
ПЛАЧ ПОЉЕ
Омалио кукуруз, мајко,
Изнурен амбар сиви.
Оглодано обадани вршу,
Миши, затечени живи.
Смрачено небо, мајко.
Сунце месецом цвили.
Даници, куће фењер,
И дах утулили.
Прелила река, мајко.
Бујица растања спира.
На дну белутак – кремен
Руку дечака снива.