Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Милан Мицић

ПОВЕСНИЦА О ЗЕМЉОТРАСЦУ

1.
Нико од млађих, талентованих нараштаја није знао где се појављивао, а где губио Мићун Кончар из села Гаревице у Босни, добровољац српске војске насељен у селу В, у Банату.
Ту причу нико им није испричао, јер како кажу кад су се родили постеља на коју су испали наругала се онима што су пре њих постојали и још је нешто урадила али то није за ову приповест која је чаробна и необично потресна што се из њеног даљег тока може и приметити.
(Ако сте посебно осетљиви и ако вам игра свака трепавица и ако будете пажљиво читали наречену повест под прстима осетићете како хартија дрхти и жели да побегне и из приче и из књиге.)
2.
Ко је могао да научи данашње фокусирано покољење неком слушању или бар ослушкивању када њихови очеви ове ратне, колонистичке приче нису хтели да чују страхујући да ће их заболети лева половина главе а то је баш она која показују колико су паметни.
Наравоученије као у Доситеја:
Ко се роди паметан, вазда је паметан и сви његови су паметни, укључујући ситну и крупну стоку.
3.
У селу В. све се код млађих нараштаја слабо памтило, а и када се запамти било је кратко, нешто као кад човек кине, јер свако сећање изазивало је посебну језу од којег је становницима села опадала коса.
Бити свевидећа бена није било особито корисно, јер то није било лековито за мозак.
(Лобања је несавршени извор, свашта смишља што случајно а чешће намерно, и оно што се збило не мора да значи да се догодило и зато не мора да се памти. )
Наравоученије по угледу на Доситеја:
Ситна стока памти ситније, крупна крупније.
Живина колико може.
4.
Мићун Кончар био је добровољац српске војске у Великом рату.
(Поменути рат тежак је терет за савремене Србе, али пошто су га Срби у последњих сто година углавном носили попут вреће перја на леђима, претпостављам да се од те тегобе нису још уморили.)
Као таквог Мићуна Кончара живог или мртвог ваљало је што пре заборавити.
(Најлакше се човек заборави кад лебди попут белог облака или листа са дрвета.)
Међу многим ветровима што дувају светом најчешћи су они лажни и све лебдеће појаве пре однесу на ђубриште него у васиону.
Наравоученије као код Доситеја:
Ђубришта су извори сваковрсног весеља.
Тамо се може наћи свашта за сваку прилику, па и ову.
Када је руска војска опседала град Пшемисл у јесен- зиму 1914-1915. године међу војницима Монархије налазио се и Мићун Кончар. Толико је топова у тој бици грмело да нико од војника није чуо звук, већ све као неки жубор и сви војници јагмили су се за звуком јер сваки од њих сањао је да се дави у жубору и да му нико не може помоћи.
Опсада града трајала је месецима; они што су га опсели заборавили су зашто су то учинили, а ни опседнутима није било јасно зашто су баш они опседнути.
Силна глад владала је градом; људи су на улицама хватали мачке и пацове и њима се хранили. Сви хлебови бежали су од војске и народа; само су их официри јели и они су режали на њих са чистих, белих и пијаних столњака.
Наравоученије попут Доситеја:
Гладовала је глад у Пшемислу и то јој је био једини посао.
У рану зору 22.марта 1915. године у војничкој бараци града Пшемисла Мићун Кончар, у присуству пет војника 2. босанске регименте различитих вероисповести и националности почео је да дрхти, потом да се тресе а мишићи на њему да се грче.
(Јаукнуо је болно као да му је у тело ушао густи карпатски ветар гушћи од сваке песме.)
У граду, у том трену, владала је језовита тишина. Ниједан топовски пуцањ није се чуо.
(Топови су били врели)
Пажљиве буве прескакале су тела војника на војничким постељама.
Марко је повраћао сокове из тела. Или се из њега празнило потпалубље. На лицу од левог уха ка уснама појавило се нешто попут златног веза као кад копач злата нађе златну жицу или му се она објави.
Те зоре обе војске су ћутале. Само су у једном трену почеле, као у песми, да подрхтавају остаци зграда сачувани од бомбардовања, али тихо и нежно као да певају
Једну стару, предратну песму.
7.
Истог дана, преподне, царски генерали на белим коњима и у белим рукавицама са чашом шампањца у руци предали су град Пшемисл генералима оног другог цара који су после сваке попијене вотке лупали са коња чаше о градску калдрму.
Наравоученије као код Доситеја:
Ракије и вина увек довољно.
Да обележе трен који ионако никоме ништа не значи.
Сем самој смрти.
8.
Привремени логор Дарнице код Кијева, тих месеци 1915. године, примио је неколико стотина хиљада аустроугарских заробљеника.
Мићун је лежао на трави потпуну исцрпљен маршем од осамнаест дана. Парче двопека била је једина храна коју је добио по доласку у логор.
Трећег дана појавио се човек у српској униформи. У руци је носио свежањ новина Словенског југа.
Представио се као учитељ Бабић из Гламоча.
Звао их је у Одесу да се пријаве у српску војску. Да оду где је топло, где је море, обуку српску униформу.
Мићун се јавио. Многи су се јавили. Шепурила се младост у њима.
Изјава Миле Шијана добровољца са Добруџе и Солуна у селу В, у Банату:
Ни на свадбу добровољно.
Неки људи у селу В. приметили су да Мићун има велику вољу. Moже да умре и оживи како му дође, прихвати најпијаније задатке и да са посебном шифром у мозгу мештанима прави прилике и неприлике.
У ствари, они су тврдили да је Мићун по потреби жив по потреби мртав, али најчешће и једно и друго, да може да спава данима или не трене недељама све зависи где се његово знатижељно клатно наклати а то није знао ни он сам, а камоли му жена Ђурђа и кћери Даница и Јованка.
Причали су ако му Ђурђа скува за нешто што не воли да једе, он привремено премине и Ђурђа то зна, хитно прави питу са сиром или приганице и он оживи, наједе се и буде му добро.
Знао је, такође, да прекине утакмицу ФК Марко Краљевић јер јако је волео ту игру – фудбал. Воде гости, рецимо 2:0. он уђе док утакмица траје на терен у шеснае – стерац гостију и падне као проштац и не миче се. Прекид утакмице. Само ускоро бечкеречки Банатски гласник објави:
На средини првог полувремена утакмице у селу В. Мићун К. пао је изненада у шеснаестерцу гостију и оживљавање човека трајало је два сата. Када се пробудио тражио је још мало ракије и ако има нешто за мезе.
Мислили су људи у селу В. да Мићун зна ћуд сваке животиње, да осети кад је коњ ћудљив или мудар, уплашен или бесан, кад се кокошка прави мртва да не буде скувана за недељни ручак или кад гуске гачу и дозивају се са дивљим гускама што лете преко села В. и причају о којечему и нешто се гушчије договарају.
Знао је, такође, где у селу ваља копати артески бунар, где је вода најдубља и најслађа, па је рекао општинским властима да бунар буше преко пута његове куће, куће његовог зета и ратног друга Лазара Стокуће јер тамо је вода најладнија и најбоље ће се пити и ко се ње напије опет ће доћи да је пије и наточи канту.
(Додуше та вода више је требала његовим укућанима јер кад Мићун почне да се тресе принеси му само мало ракије, али не било какве већ оне шљивовице што праве прави итебејски домаћини.)
10.
У селу Мићуна Кончара звали су Сеизмолог а шта је та реч значила нико није знао, личила је свима на нешто поспрдно, а сигурно су му надимак дали Пепица Враговић или Миле Муњас који су у селу људима надевали имена. Тек неко касније, од школованијих објаснио им је шта та реч значи, па су му у селу надимак превели као Земљотрасац те су користили и један и други надимак.
Наравученије по Доситеју:
Нека се сви сеизмолози протерају из града и села.
Превише пију ракије и лако зајебавају наш наивни и сујеверни народ.
11.
Неки од београдских научника тврдили су у озбиљним часописима да Мићун Кончар има потенцијала, али да је све у њему покренуто услед ваздушне контузије од бугарске гранате у борбама код Кокарџе 19. септембра 1916. године.
Наравоученије као по Доситеју:
Научницима треба веровати колико и Мићуну Кончару.
12.
Причају да је његову моћ први обзнанио татарски хоџа из села Кора – Насрадина у време борби на Добруџи у рану јесен 1916. године, скромно, под паучином стида, као што доликује његовој личности и вери.
Селом је пролазио 3. пук Прве српске добровољачке дивизије. У селу заостале су само жене и деца, поменути хоџа, магарци, биволи, козе, кокошке и мишеви.
Само је хоџа војницима био видљив и налазио се испред своје куће од набијене црвене земље и са забринутошћу пратио војску и небо које је чудновато и брзо мењало боју (у плаво, црвено, црно, жуто, зелено, љубичасто).
У трећем реду са леве стране, последњи војник, одједном са променама на небу, почео је да дрхти и шкргуће зубима. То у њему потрајало је тридесет секунди, а потом се војник смирио.
Сат времена потом силно су залајали пси у селу, зањакали магарци, биволи су кидали ужад за коју су били привезани, козе су језиво мекетале, кокошке падале у несвест по тачно утврђеном реду, а мишеви истрчавали из амбара са пшеницом и растрчавали се по пољу.
Земља је кренула да се тресе и подрхтава, али нежно, попут неке фине музике; срушио се кров на хоџином кокошињцу, зелени лавор излетео је кроз отворена врата хоџине куће, као и астал са лелујавом коцкастом мушемом који је потрчао ка првом већем граду Добричу показујући да је у рату пробугарски настројен бежећи на страну бугарске Дунавске армије.
У боју код Амзаче између српских добровољаца и турске 25. низамске дивизије 2. октобра 1916. године Мићун је рањен у леву ногу. Сам је изашао са линије фронта поштапајући се о пушку и дошао до позадинске болнице.
Године1916, 30. октобра, пребачен је у варош Херсон на лечење.
(Болничке собе биле су пуне промаје од војничких уздаха и у њима стврдњавала се најгушћа тишина.)
Године 1916, 13. децембра, Мићун је нестао из херсонске болнице.
Сматрало се да је отет.
14.
Одеска јавност износила је смеле тврдње о отмици српског војника из херсонске болнице. Једни су причали да су га отели по злу и фанатизму познати одески анархисти тражећи од њега формулу како смућкати мале земљотресе разорније од свих експлозивних справа којима би одједном разорили све државне зграде у граду и тако оставили силан утисак мање на грађане Одесе и царске власти а више на бољшевике и друга Лењина лично објашњавајући им на тај начин да немају они више шта да сруше и да је држава неповратно пропала.
Други су, пак, размишљали да је отмица гнусно дело банде Мише Зминчука јер сматрали су да шифра мозга српског војника ствара мале земљотресе којима се лако отварају сефови а 10% том војнику поштена и часна је понуда, а зна се да је Миша изнад свега частан човек иако бандит.
Трећи су мислили да су га отели кримски Татари , на препоруку хоџе из Кора – Насрадина, да га чувају као свету појаву и на један дан у години дарују посебним и богатим даровима.
Скептици, а таквих је у Одеси увек било највише, сматрали су да је поменути посао у њиховом граду непотребан јер сав народ је под сталним ударом малих потреса изазваних обилном количином вотке.
15.
Године 1917, 23. маја, појавио се Мићун у борделу Папуа у Одеси. Посетиоци бордела окупили су се око српског војника, нудили га шампањцем, кавијаром и финим госпођицама, нуткали га досадом и питањима о томе где је био и шта је радио.
(Ћутао је достојанствено попут источњачког мудраца.)
Много година касније, причао је у селу В. у Банату Пепица Враговић, којем се у селу и веровало и није, да је тих шест месеци Мићун провео у поменутом борделу. Уз осмех, причао је Пепица да је Мићун назира мале потресе у муштеријама те куће и кад би се они приближили врхунцу страсти да их је удара врхом ципеле у цеваницу да одгоде врхунац и продуже задовољство због чега су они двоструко плаћали.
Пепица је убеђивао народ, нарочито онај кафански, да Мићун и данас на тавану има добро сакривене те посебне ципеле, али их одавно не употребљава и не памти се када је том ципелом некога одаламио у цеваницу.
Други нестанак Мићуна Кончара догодио се јануара 1918. године у руском граду Јарославу и био је много дужи и тајанственији. 3 и 4. пук Прве српске добровољачке дивизије провео је у вагонима на железничкој станици пуна четрдесет и четири дана на свом путу из Русије Солунски фронт. Северна мора била су замр – знута, у Русији је беснео грађански рат, делегација српских официра посетила је Лава Троцког једног од водећих бољшевичких вођа и добила безбедан пролаз на исток кроз Сибир Транссибирском пругом.
Непосредно пред њен полазак поново је нестао Мићун Кончар да би се у свом селу у Босни појавио у пролеће 1924. године а у селу В. у Банату 1927. године.
Да ли је његов нестанак био део споразума између бољшевика и вођства српских добровољачких формација? Да ли је Мићун био уступљен бољшевицима да буде враћен по завршетку мисије? Коју мисију му је одредио врх бољшевичке револуције? Куда се кретао Русијом у вртлогу грађанског рата 1918- 1924. године ?
Када га је педесетих година 20. века један од партијских, комунистичких активиста у селу В. питао шта је уопште радио у том рату одговорио му је мудро попут Доситеја:
Крумпијере сам пеко.
Ал их нијесам гулио
Тајанствени будимпештански артиста, не зна се да ли је био мађионичар или гутач ватре, са српским или хрватским презименом – Башић био је један од кључних људи бољшевичке револуције у Централној Азији и један од најповерљивијих особа Лава Троцког. У хаосу грађанског рата на том простору, где је ратовао свако против сваког, како је ко знао и умео и чиме, Башић је, изгледа, повео са собом Мићуна Кончара да револуционарно делује међу разним племенима и народима.
Пошто је Марко имао то знање и силу да предвиди и осети мале земљотресе иначе честе на том подручју, после његових налета дрхтања Башић је обавештавао локалне бољшевике да року од сат времена склоне становништво и њихову стоку уз тврдњу да комунисти све знају, па и кад је земљотрес и да то зна лично друг Лењин који их обавештава и спасава, баш као што спасава и човечанство.
Колико је Мићунова мисија потрајала не зна се; многи животи људи и стоке били су спашени; друг Лењин марљиво је наслућивао потресе на пространствима Средње Азије, а комунистичка револуција ширила се по њој као плима да преплави равнице и планине, људе и кровове њихових кокошињаца.
Проблем је настао у одређеном тренутку када је бољшевички сеизмолог почео да даје лажне сигнале што је изазвало благо разочарање и неповерење у моћ предвиђања друга Лењина. Узрок свега била је потреба Мићуна Кончара за вотком услед чега је постао револуционарно неупотребљив.
Због напред реченог друг Башић и Револуционарни комитет донео је одлуку да Мићуна Кончара стреља више пута, за сваки случај, и то због тога што је:
А. Представник великосрпске буржоазије и свесрдни борац за њене интресе.
Б. Што шири лажне вести и гласине о наводним земљотресима и уноси забуну у становништво.
В. Што је у стању да сам попије количину вотке одређену за недељну потрошњу Револуционарног комитета.
Прво стрељање требао је да изведе револуционарни строј Белуџа, друго револуционарна гарда Киргиза, а треће стрељање револуционарни вод Узбека тако да би у стрељању народног непријатеља учествовали и бројнији и мање бројни средњоазијски народи.
18.
Док је Револуционарни комитет заседао Мићун Кончар вођен пијаним силама, добронамерним лебдењем и револуционарним инстиктом нестао је у немаштини азијског свитања и пропао у ћутање.
Узалуд су га тражила три стрељачка вода, питала за њега племенске вође склоне гледању у даљину и хладовини, али нико није одао његов траг. Племенске вође знале су ко у титрајима костију осећа мирис земљотреса а да то сигурно није друг Лењин.
На свим пијацама у Средњој Азији продавала се ћутња о Мићуну Кончару.
19.
Почетком шесдесетих година 20. века у кафани Локомотива на зрењанинској железничкој станици у углу кафане седео је старац. Пио је ракију и чекао да крене воз- ћира ка његовом селу В. Испред њега на коцкастом столњаку стајала је бела кутија а у кутији зец купљен на зрењанинској пијаци што је грицкао траву коју му је нудио старац.
Поменута слика трајала је сатима и није била необична за ту кафану која је обиловала малим чудима која граде живот.
У један час, када се дуби, чисти и шири тренутак, а невидљива ведра бразда пролеће васионом задрхтали су зец и старац и дрхтали дуго, врло дуго.
(На небу самовао је облак и у клопци шетње дрхтао је свет.)
Ту негде око њих, близу врло близу, померило се нешто чудесно и невидљиво саливено у трун или трен што су само зец и старац могли да осете путујући дрхтајима до сржи нечега невидљивог и необјашњивог сапетог у трептај года у дрвету, нечујног дрхтаја у шини или само у нежном замаху васионског ветра који је прошао кафаном Локомотива и запахнуо зеца и старца .
20.
На вест о смрти Мићуна Кончара на железничкој станици у Зрењанину 31. марта 1962. године у селу В:

Што је мирно.
Чујемо како нам зује жиле.
Како нам клопара мудрост.
Како се у нами љуља прашина.
А што ће нам пукотине у мјесечини.
Што ће нам гиздава тишина.
Не знамо ђе ћемо са овом кошчатом нежношћу.