Милан Мицић
ЂЕД РАДЕ И ЂЕД ЈОВАН
Као што је Бранку Ћопићу јунак његовог детињства био његов ђед Раде тако
је јунак мог детињства, у тајанственом селу В. у Банату из ове књиге, био мој ђед
Јован банијски залудник и радозналац, амерички печалбар и авантуриста, солунски
добровољац и банатски колониста. Уз њега стајао је његов син, а мој отац Остоја,
образован и начитан човек, који је куповао ,живећи у том банатском колонистичком
селу, шпалире књига , а међу њима и сто књига „Ластавице“ и књиге Бранка Ћопића
у плавичастом повезу.
Годину или две касније, стриц је одједном престао да долази. Питала сам где је, зашто га нема. Рекли су да имамо неку кућицу у шуми, коју су отац и стриц наследили од свог оца, а он од свог оца, у сваком случају, кућица је била на неком месту до кога није долазио никакав пут. И стриц је, рекоше, отишао тамо, на неко време. Зашто, питала сам. Па да се одмори, казала је мама. Од чега да се одмори, питала сам, али мама је само слегла раменима. А кад вам отац или мајка слегну раменима, онда обично не питате више ништа, јер то су људи који имају одговоре на сва питања, и ако чак и они слегну раменима, значи да је то нешто истински необјашњиво.
Читајући књиге Бранка Ћопића, у неким већ прошлим деценијама, сусретао
сам се у селу у којем сам одрастао, а и у суседним селима насељеним солунским
добро вољцима и колонистима, нахерене јунаке Бранка Ћопића, и у животу и у
стварности, и наше баке измучене од сеобе, рада и рађања, који су ту доспели, вођени
невољним ветровима рата и колонизације, из његове Босанске крајине, из Лике,
Баније, Кордуна, Далмације, Херцеговине и Црне Горе. То су били људи већ очуђени
од живота сопственом животном авантуром са сенкама и мирисима америчке печалбе,
заробљеништва у Русији, добровољства у српској војсци у Великом рату и ненаданом
сеобом у Банат, на пусту равницу без дома за њих, где их је гурнула њихова војничка
победа и нова држава „јужнословенске браће“ Срба, Хрвата и Словенаца.
Тако се књижевност Бранка Ћопића и моја стварност колонистичког и
добровољачког потомка сусретала и сплитала у чворове сенки и снова, и људских
сновиђења, а Ћопићеви јунаци, опевани у његовим књижевним делима, сусретали
су се у кући мог ђеда Јована Мицића са мојим неопеваним ђедовима чија животна
авантура ниједној држави није требала у којима су они, невољни, живели у свом
животу а чији је биолошки крај био у седмој, осмој и деветој деценији 20. века.
Осуђени од идеологија 20. века на боравак у забораву, а заборав временом почиње да
личи на немар или нехат, солунски добровољци и банатски колонисти покушавали су
да неком животном магијом преживе то дубоко То су чинили хумором, иронијом и према себи и према другима, помиреношћу да је
све било како је било а да траје како траје.и тмином обавијено несећање на њих.
Мали и обични-необични људи из ове моје књиге прича сусрели су се овог
дана са малим и обичним-необичним људима из Ћопићевих књига, али и из Бранкове
стварности. Проговорили су истим језиком из исте душе причајући све приче о
чудима великог живота и света и одговарајући на сва питања која пред човека ставља
његов живот оивичен даном рођења и даном смрти. И моји и Ћопићеви јунаци на та
питања одговарали су како су знали и умели да сплетени у овом дану искажу причу
како је живот велик без обзира где се и под каквим чудом од невоља дешава.
Зато сам данас, кад читам ову беседу, необично захвалан жирију који је
поздравио моје јунаке онако несавршене какви јесу; Бори Бабић и „Академској
књизи“ које су их прихватиле као своје; рецензентима књиге Душану Иванићу који
их је посматрао чудећи се и младој критичарки ЈелиМарићевић Балаћ која је трагала
за њиховим кореном у сновима других писаца; мом ђеду Јовану Мицићу са Баније и
његовим друговима солунским добровољцима и колонистима који су пристали да у
20. веку самују заборављени али неким чудом да преживе и стигну до наших дана;
оцу Остоји великом читачу на светлости и у тмини једног банатског села; једној
Брани из истог тајанственог села В. као и ја са којом делим заједничко време, љубав
и снове.
Свима велико хвала.
(У Београду, у САНУ, 19. маја 2026)