Поштовани,

Ово је тренутак о коме нисам никада размишљао.

Да стојим овде у нашем Гацку, пред вама, као неко ко је добио најпрестижније животно признање у српској историографији.

Пре свега желим да се захвалим стручном жирију: професорима Драги Мастиловићу, Радмилу Пекићу и Милошу Ковићу на одлуци да ми додели ово престижно признање у мноштву оних који данас стварају у српској историографији.

Такође, захвалност дугујем свима који су ме подржали и помогли у мом професионалном стасавању, као и мојој породици.

А пут до одређеног успеха, без сумње, започиње са породицом, крајем у коме је човек рођен и где је начинио прве кораке, школом – од првог учитеља, наставника, професора.

Гатачка гимназија, њени професори и стечено знање, омогућили су ми, као и већини мојих школских другова, да без страха од непознатог, али са дозом треме, кренем у Београд и закорачим на Филозофски факултет.

Београд!

Студентски град и нова пријатељства.

Старо здање Капетан Мишине задужбине које улива страхопоштовање.

Прохујали студентски немири (1968) који су потврдили да та институција представља средиште интелектуалног живота у југословенској држави.

Имао сам срећу и привилегију да и моја генерација слуша предавања професора – великана наше историјске науке, учи и пред њима полаже испите. Да подсетим на неке:

Божидар Ферјанчић и Љуба Максимовић, Иван Божић и Јованка Калић, Јован Марјановић, Бранко Петрановић, Сима Ћирковић, велики Радован Самарџић.

Затим млађи професори Василије Крестић, Драгољуб Живојиновић, Андреј Митровић, Слободан Душанић.

Увек су били спремни да помогну, посаветују, упуте на праву књигу, објасне понешто од онога што нисмо знали или разумели у њиховим предавањима.

Све је то из корена мењало погледе целе генерације на позив коме смо се посвећивали.

У процесу учења постајали смо бољи људи, одговорнији него што смо били, посвећени струци коју смо поштовали, заволели, били спремни да јој посветимо живот.

Утемељен и формиран на Филозофском факултету, који је за мене као и за бројне представнике моје генерације био и остао најважнији стручни оријентир, закорачио сам у архив.

Рад у архиву била је добра прилика да део оног што смо учили буде проверено у новим условима, који су историчара суочавали са документом, историјским извором, и обогаћивали га на нов начин.

Стручни рад, најпре у Историјском архиву Београда, а затим дугогодишњи рад у Архиву Југославије, најдиректније је обликовао историчара – архивисту у мени, до мере да се те две струке у мом бићу никада нису могле делити и сучељавати.

Био је то сусрет са новим темама, питањима и проблемима.

Научено о архивистици као помоћној историјској науци, морало се подићи на много виши ниво.

Увид у архивске фондове и збирке била је прилика да се на нов начин, убрзано стручно сазрева.

То је у мени изазивало потребу да и сам почнем да истражујем и пишем. Да се развијам и као архивиста и као историчар.

Стицајем околности био сам у прилици да се упознам са радом више националних архива појединих земаља са дугом традицијом (Русије, Велике Британије, Немачке, Француске, Мађарске…), што ми је веома користило у стручном раду, организацији и руковођењу Архивом Југославије, када сам постављен на функцију директора.

У том раду суочио сам се са једним тешким питањем које превазилази оквире и архивистике и историје – питањем сукцесије архивске грађе након распада државе.

Добра стручна утемељеност и истрајност у одбрани принципа струке дали су резултат – превладали су аргументи стручних начела над политиком деобе архивских фондова коју су заговарале новостворене државе.

Свакодневни рад са документима усмерио ме је на истраживања XX века из области спољне политике Краљевине Србије, а затим и југословенске државе о чему сведочи неколико десетина библиографских јединица.

Посебно ме заинтересовла тема српски писци у дипломатији о чему сведочи пет (ускоро шест), књига о писцима – дипломатама: Ј. Дучићу, И. Андрићу, Р. Петро – вићу, Б. Лазаревићу, М. Ристићу и М. Ракићу, у којима сам покушао да „вратим“ онај део живота који је деценијама био у сенци њиховог раскошног књижевног дела – и не само због тога.

Дотакао сам и тему Првог светског рата монографијом о српско-грчким дипломатским односима 1914-1918.

Затим монографија о одјецима Пашићевог живота – како је Европа видела Пашића када је отишао са политичке и животне сцене.

У оквиру едиције Документа о спољној политици Југославије, коју сам сâм покренуо, као коутор објавио сам седам књига о дипломатским и политичким односима Југославије са појединим државама (СССР, САД, Индонезија, Алжир).

У припреми за штампу је и књига – монографија Преглед развоја српско-шведских и југословенско-шведских односа 1882–1992. (књига је коауторски рад).

У историографском раду имао сам несебичну подршку и помоћ мојих професора, али и од професора млађе генерације, посебно професора, академика Љубодрага Димића.

Све ово је било посвећено струци и потреби трагања о прошлости, о свету кога више нема и људима и личностима који су оставили неизбрисив траг.

То је посао који троши живот али, када се осврнем, чини ми се да није било узалудно.

На крају – ту смо у Гацку, тамо где смо почели млади, а причу причамо као људи са пуно година и искуства.

И на самом крају још једном искрена захвалност на додели ове престижне награде која носи име Владимира Ћоровића из чијих књига сам учио.

Хвала на пажњи!

(Беседа добитника награде „Владимир Ћоровић“, Гацко, 22. септембра 2022)